Heklaj, Viktore, nek’ crknu dušmani!

Na srpskom se to lepo kaže – šitstorm. Sećam se prvog većeg koji sam doživeo kao novinar. Nije bilo prijatno.

Komentari se množe ludačkom brzinom, od pet bude deset, a od deset sto. Već je i sto dovoljno da čovek stekne utisak kako „svi“ pričaju o njemu, da ga „svi“ mrze ili ismevaju.

Kažem, nimalo prijatno, iako sam tada imao dvadeset i kusur godina, a onda – dobrodošli u srpski medijski prostor – polako oguglao na orkestrirane kampanje i spontane šitstormove.

Ali, Viktoru Mitiću je svega jedanaest godina, a šitstorm koji se na njega nadigao mnogo je veći. Viktor hekla. Viktor to, uz pomoć roditelja, objavljuje na društvenim mrežama.

Isfrustrirana manjina

Ljudi masovno gledaju – četiristo hiljada „pratilaca“ za par sedmica. Milioni pregleda, lajkova, komentara. Slava se nikad brže nije sticala, a Viktor je svoju zaslužio.

Čovek mora malo da se uštine da bi se podsetio – većina ljudi gleda kako dečak hekla i misli da je to simpatično. Podržava ga u tome. Lajkuje. Šalje familiji na Vajber, hej jeste videli ovog malog!

Dovoljno je, ipak, da se nađe hiljadu beslovesnih budala da se jednom dečaku unerede u život i to što sa takvim entuzijazmom radi. Profil na Instagramu mu je blokiran, verovatno jer je masovno prijavljivan.

Neki mu pišu da heklanje nije za dečake, za muškarce, za Srbe. Dočim je valjda vređanje dece po internetu prava muška i srpska stvar. Drugi pišu gore gadosti.

U to se uključio i jedan sveštenik, ali on se izvinio. Drugi sveštenik je branio Viktora.

Rasprava sveštenika o dečaku iz Jagodine koji hekla

Algoritam voli kretene

Heklanje je tu usputna stvar, zamenjiva. Mogao je Viktor da se bavi baletom, da igra bejzbol ili, šta znam, nauči hiljadu decimala broja Pi. Uvek i u svakoj prilici bi privukao karavan budala koje mrze ceo svet.

U pitanju je opšti krkljanac, višak mišljenja i frustracija i algoritam koji tome povlađuje. Jedan besan i glup komentar dobija više pažnje nego deset pametnih. Od toga živi Silicijumska dolina.

Internet i društvene mreže u svačijem džepu stvorili su do sada neviđenu raselinu između mogućnosti da se smatra i neodgovornosti za izrečenu reč. Ušuškani u anonimnosti, često, ljudi drugima zagorčavaju život.

Neka mi Bog oprosti, čak mi je i Dragan J. Vučičević draži od takvih! Njegovo lice barem svi znaju i do kraja života će svi znati šta je radio.

Samo ti heklaj!

Anonimni pljuvači po internetu ne prevazilaze rang trovača pasa. Oni nisu čak ni svetina jer, da bi to bili, moraju negde da se pojave. A ako se pojave, može neko da ih vidi.

Viktor iz Donjeg Račnika kod Jagodine, sa svojih jedanaest godina, veći je čovek i Srbin od svih njih zajedno. Eno ga, hoće da napravi najveći ćilim na svetu.

Samo ti heklaj, Viktore, pleti, tkaj, radi šta god hoćeš, nek’ crknu dušmani.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!