Dokaz postoji –  punk’s not dead!

“Reci mi, ko će da stane uz nas?”, pevaju na novom albumu bostonski pank rokeri Dropkick Murphys pitajući se jasno i glasno ima li osim radničke klase SAD kojoj ponosno pripadaju i pankera oko njih.

Mi ovde sužavamo reon delovanja i postavljamo pitanje ima li još pankera u Beogradu i Berlinu?

Zašto u Berlinu? Zato što je Berlin – Berlin. Ako negde postoji kosmopolitizam pokreta i stavova čak i u muzici, to je u Berlinu.

Dva brata

Beograd i Berlin. Dva potpuno različita, a opet veoma slična grada. Zapravo, toliko slična da je jednom prilikom i novinar “Njujork tajmsa” napisao da su kao dva brata.

Beograd i Berlin imaju sličan “sirovi šarm” koji ne leži svakom. Imaju kameno, turobno sivilo, stare tramvaje i ulice, ali i užasno dinamičan noćni život.

Oba grada nikada ne spavaju.

Opuštena atmosfera, kreativna scena i burna, bogata istorija Beograd i Berlin svrstavaju u iste “travel” kategorije kod putnika.Još jedna pojava u urbanoj umetnosti poslednjih 50 godina spaja Beograd i Berlin.

Pank.

Ali, da li ta tvrdnja da su pank gradovi i dalje stoji? Kada ste poslednji put bili na pank koncertu u Beogradu? I ako ste bili u Berlinu, možete li da naše pripadnike pank pokreta u nekoj kategoriji dovedete u vezu sa nadaleko poznatim berlinskim pankerima?

U poslednjih mesec dana pokušali smo da na najadekvatniji način otkrijemo da li su Beograd i Berlin i dalje pank gradovi.

Na koncertima pravih pankera.

Pank u Beogradu

U prestonici Srbije slušali smo Cockney Rejects i The Exploited u decembru i januaru, a u Berlinu na pank festivalu GBH koji su kao hedlajneri nosili grad na svojim plećima.

Trebalo je u glavnom gradu Nemačke te večeri da nastupe i The Exploited ali je Voti, legenda s mikrofonom u rukama uspeo da se toliko prehladi da je dobio opstrukciju pluća. Sa aparata je poslao poruku fanovima da ga nema u berlinskoj “Astri”, gde se okupljaju pankeri.

Pankera je na Cockney Rejectsima i Exploitedu bilo između 600 i 1.000. Dovoljno. Čirokana, kresta, obrijanih glava i bodlji na jaknama nije bilo u Beogradu kao u Berlinu, ali je iz očiju pankera izbijao i dalje bunt.

Iako su mnogi od njih u petim ili šestim decenijama života. Zato što pank nikada ne umire.

U Beogradu su, tokom nastupa Cockneyja i Exploiteda bile vrlo zapažene i šutke koje se, kako smo primetili, ozbiljno razlikuju od berlinskih. Zapravo je ceo ritual ponašanja fanova drugačiji u nemačkom gradu.

Naši pankeri su nekako stidljiviji van svirki, na ulici, uklopili su se u sivilo i atmosferu grada, pa ih ne primećujemo dok ne dođu ispred bine. Ne opijaju se, ne pevaju pesme pre koncerta i ne propagiraju pank u “small talk” ćaskanjima.

Ali kad krene šutka, jaki smo! Ima tu guranja, udaranja, nošenja na rukama, ali sve do određene granice poštovanja onog kraj sebe.

Nema udaraca “ispod pojasa”, nema gaženja, nema prizivanja krvoprolića. Džentlmenske šutke uz prisustvo dobrog broja žena u njima.

Kosmopolitizam berlinskog panka

Berlin? Fanovi su od glave do pete čirokane, a i kada pričaju u holovima ispred bine, čuješ da je za njih vreme stalo.

U šutkama su individualisti jer je i grad takav. Berlin pruža svakom ruku, ali najviše voli kad si slobodan i samo svoj.

Tako publika nastupa u šutkama sama za sebe i ne postoji podrška. Ali nema ni tuča. Nema zakulisnih radnji. Svi na kraju idu ka istim šankovima da nazdrave na još jednoj proslavi postojanja panka.

Iako smo skloni da mislimo da je pank živ tek ponegde, u nekim zabitima od gradova, ali i država, da je anarhija kao ideja ili izumrla ili da je mladi doživljavaju samo kao bezvlašće i tačka, berlinski pankeri dokazuju da itekako poznaju pank u svojoj biti. Oni s generacije na generaciju prenose i čuvaju antiestablišment raspoloženje.

U pank ne uključuju nikakve sumanute ideje naci-panka, kao što to rade pojedine grupacije pankera u Srbiji. Berlinski pankeri upravo neguju kosmopolitizam koji je i bio jedan od glavnih pokretača pokreta. Tako je velika imigracija Poljaka u nemačku pank scenu unela  i doseljavanje novih bendova ili bar fanovski turizam čak i u underground svet.

Muzika je jedna!

Zato smo sasvim slučajno saznali za bend Farben lehre koji jasno i glasno sa bine izgovara svoj moto: muzika je jedna!

Nema poljska, španska, nemačka – all united! Svi ujedinjeni! Bend koji je totalna mešavina panka, regea, oi-ja, čak i nekog elektro zvuka sa vrlo odanim fanovima koji ih prate direkt iz Poljske, ali koji su i gotinama već berlinski stanovnici. Iako razumemo tek svaku osmu reč u  proseku, jasno je na svim jezicima da pozivaju na akciju protiv segregacije, da se bore za demokratiju i očuvanje zdravog razuma. Berlinski pankeri su urbani, blesavi i dobronamerni.

Više od muzike

Ne previše našminkani. Kresti i karakterističnih frizura se ne viđa nešto mnogo više nego u Beogradu. Ali je njihov stav prema establišmentu, reklo bi se, mnogo jasniji. Mnogo ga svesnije izražavaju.

Za njih pank nije samo muzika, mada ima i takvih. Da ste na ulici sreli preslatku kovrdžavu devojku koja đuska kao da je uključena na struju, ne biste mogli da zaključite kakvu muziku sluša. Čak su i pankeri u prvim redovima mislili da je zalutala.

Međutim, na prve taktove GBH-a bilo je jasno da cicka tačno zna šta radi, kako gruva, gura i štiti se. Takvih pankerki ima i u Beogradu, međutim deluje da su ovde više individualci i individualke. Sami za sebe dolaze, nisu neke velike grupe ljudi koji “iz tamnih ulica izlaze nasmejani” i koje “prolaznici zaobilaze široko”.

Bunt današnjice

Ovde mlađi i stariji otvoreno razgovaraju o zaostavšini panka kao bunta. A mlađi, koji su skapirali da smo iz Srbije pokazuju zavidno znanje o političkoj sceni u Srbiji i puni su pitanja o konkretnim situacijama i razrešenju istaknutih slučajeva kriminala i korupcije. Jasno pokazuju da je pank pitanje stava, pitanje bunta. Da to nije samo neka “agresivna muzika” već da je upravo ta muzika odraz unutrašnjosti. Besa. Ali ne jednih prema drugima.

Šutka nije mesto gde će ljudi da se polome i ubiju, već samo da jedni druge prodrmaju i međusobno poruče: uvek moraš biti u pripravnosti za…

Pankerski podmladak

Pank nikada neće umreti. Dokaz za to je veliki broj mlađih u publici, čak i dece koja idu u osnovnu školu. Dakle, vera u pank se prenosi s kolena na koleno.

Pank postoji i u Beogradu i Berlinu. Samo na različite načine.

Nismo van evropskih tokova, naprotiv. Čak u našem ponašanju pankera ima nešto harizmatično u poređenju sa mahom pivski nastrojenim Berlincima.

To što i u Beogradu i Berlinu predstavnici tog pokreta nisu vizuelno prisutni na dnevnom nivou ne znači da ih više nema. Uostalom, to su od početka panka i želeli. Da budu svet po sebi.

Zato su i po pitanju panka, što bi napisali kolumnisti “Njujork tajmsa”, Beograd i Berlin – dva brata. Koja se gurkaju i ponekad šutiraju ali se neizmerno vole.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!