Berlinski zid je pao pre 35 godina. To je promenilo Berlin – bujali su umetnost i žurke, ali su drugi mirisali investicije. Danas je Berlin mnogima – preskup i nedostupan. O tome govori jedna izložba, piše Dojče vele.
Prošlo je 35 godina od pada Berlinskog zida. To je bio istorijski trenutak koji je preoblikovao grad, geopolitički i kulturno. Decenija koja je usledila imala je presudni uticaj na način na koji je svet video Berlin.
I upravo je to tema izložbe fotografija u galeriji C/O u Berlinu, koja je tempirana da se poklopi s obeležavanjem ove 35. godišnjice.
Pod nazivom „Dream On – Berlin the 90s“, izložba predstavlja izbor radova članova fotografske agencije Ostkrojc, osnovane 1990. godine po uzoru na legendarnu Magnum agenciju.
Fotografije na izložbi obuhvataju period od 9. novembra 1989. do 2002. i prikazuju aspekte od euforije te sudbonosne noći, do sumnje u promene koje su usledile.
Od sukoba između policije i skvotera koji su zauzimali prazne stanove sa nejasnim vlasništvom, do rađanja tehno scene. Od političara i poslovnih ljudi koji procenjuju nove investicione prilike u gradu, do portreta radnika koji su izgradili objekte koje su oni naručili.
Čiji je ovo grad?
Ova decenija oblikovala je popularnu mitologiju o Berlinu kao mestu kreativnosti, eksperimentisanja i inovacija. Grad je postao globalni centar za beskonačne žurke.
Ali, to je takođe bilo vreme masovnih promena, jer je čitava jedna zemlja i njen politički sistem integrisan u drugi.
Životi ljudi su preokrenuti. I dok su neki u praznim prostorima koje je ostavio taj prevrat videli priliku za ponovno pronalaženje, drugi su ih videli kao investicione šanse.
Usledila je stalna borba oko toga ko ima pravo da određuje šta je grad. Trenutno, Berlin je drugi najskuplji grad u Nemačkoj, posle Minhena.
Neki posmatrači kažu da je postao žrtva sopstvenog imidža, jer investitori profitiraju na boemskom duhu, uništavajući faktore koji su taj duh prvobitno stvorili.
Iako su te tenzije danas očigledne, one su počele da se javljaju odmah nakon pada Berlinskog zida, kao što to ilustruje ova izložba.
Perspektive različitih generacija
Izložbu su zajednički kreirali Boaz Levin, kustos C/O galerije, rođen u Izraelu 1989. godine, i Anete Haušild, fotografkinja i članica Ostkrojca, koja se u Berlin preselila iz tadašnje Zapadne Nemačke.
Ta razlika u iskustvima sa gradom bila je ključna tokom procesa odabira, kaže Haušild.
„Tema devedesetih je veoma popularna kod vrlo mladih ljudi, generacije koja je tada tek rođena, i moramo prikazati to vreme na način koji je razumljiv. Boaz je reagovao na sasvim drugačije fotografije nego ja“, rekla je Haušild za DW.
Jedan od vrhunaca njihovog izbora, dodaje, jesu fotografije ranih okupljanja hakera, sa sada zastarelom kompjuterskom opremom, koja mnogim mladim ljudima danas deluje fascinantno.
Pored tehnologije iz devedesetih, era tehno muzike takođe zanima mlađe generacije. Haušild se brzo afirmisala kao hroničarka te scene, fotografišući za lokalne časopise.
Njena fotografija rejvera na drugoj Paradi ponosa 1990. godine – uličnoj zabavi prerušenoj u demonstracije – jedna je od dve ključne slike korišćene u promociji izložbe.
Iza igrača je zgrada u Zapadnom Berlinu pokrivena skelama, podsećajući na to da je proces ponovnog pronalaženja posle pada Zida bio prisutan u oba dela grada.
Oživljavanje napuštenog
Ipak, većina transformacije odvijala se u bivšem Istočnom delu. Među najpoznatijim projektima koji su proizašli iz vakuuma nastalog padom socijalizma bio je Kunsthaus Tacheles – prazna, oronula bivša robna kuća koju su zauzeli umetnici i ispunili studijima i izložbenim prostorima, bioskopom i barom, koji je takođe bio domaćin muzičkih nastupa uživo.
Kako Haušild opisuje, Tacheles je bio „uzorni primer skvota iz kojeg je emanirala kultura u svim mogućim pravcima, i iznad svega, kultura kojoj novac nije bio potreban“.
„Novac je skoro bio pomalo prezren. Ako je neko uspevao komercijalno ili skupo prodavao svoj rad, više se nije smatralo da je baš dobar“, kaže ona.
To je u oštroj suprotnosti sa sadašnjim stanjem te lokacije, gde su komercijalni interesi prevladali. Razvijena je u blok sa poslovnim prostorom, luksuznim stanovima, lancima prodavnica i – što deluje skoro podrugljivo u svetlu istorije – ispostavom privatnog švedskog fotografskog centra Fotografiska.
Skeptičan pogled
Cilj izložbe nije samo nostalgično prisećanje na devedesete. Haušild kaže da su ona i Levin želeli da „dekonstruišu mit o Berlinu, koji je na neki način previše jednostavan“.
Ona ističe da ta „slika o gradu za zabave, kakav je možda nekad bio, sa svim otvorenim prostorima, možda pomaže u turizmu i marketingu, ali ono što se u međuvremenu dogodilo jeste da grad jednostavno više nije dostupan svima“.
Kako bi ilustrovala tu napetost, ona ukazuje na dve fotografije koje je 1994. snimio Harald Hausvald, postavljene jedna nasuprot drugoj u poslednjoj galeriji izložbe.
Na jednoj, muškarci u odelima stoje okrenuti ka istoku, na platformi sa koje gledaju prema gradilištu na Potsdamer Plac, dok horizontom dominiraju građevinski kranovi.
Nasuprot njima, grupa tinejdžera stoji ispred kontejnera na gradilištu i kranova, takođe na Potsdamer Placu, gledajući ka kameri i okrenuti ka zapadu, sa skeptičnim, opreznim izrazima lica.
Ta opreznost, sugeriše izložba, bila je opravdana.
