U svojoj “uhvati sve” političkoj poziciji, naprednjaci su prešli gotovo sve granice. Njihovo delovanje pokazuje jednostavnu logiku: ako neka oblast donosi zaradu i korist – tu oblast treba preuzeti i njome se baviti na “najbolji mogući način”
Ako su vremenom uspeli da preuzmu gotovo sve poslove koji postoje u Srbiji i da pod svoju kontrolu stave najveći deo javne potrošnje, tako što kompanije i firme pod upravom partijskih činovnika koriste javne fondove – bilo kroz subvencije, bilo kroz javne radove (na koje će samo ove godine otići više od pet milijardi evra) – čini se da su naprednjaci napravili i korak dalje: proširili su poslove na uzgoj narkotika i potonju trgovinu njima. Dakle, na najunosnije i najrizičnije poslove.
Sada već daleke 2019. godine Srbija se “zadimila” od slučaja “Jovanjica”, kada se činilo da se dogodilo nešto do tada nezamislivo: beogradska policija za borbu protiv droga uhapsila je vlasnike i organizatore proizvodnje skanka – droge dobijene od marihuane, odnosno kanabisa – koji su bili direktno povezani “sa državom”.
Slučaj “Jovanjica”, od kojeg se mnogo očekivalo, postao je tokom godina simbol neuspešne borbe pravosuđa sa organizovanim kriminalom, ali i sklonosti vladajuće partije i njenih lidera da bagatelišu i relativizuju ono što je u svakom “normalnom” društvu ozbiljan kriminal. Umesto dokaza da takvi poslovi u Srbiji neće biti tolerisani, “Jovanjica” je postala primer kako se veliki slučajevi razvlače i ostaju bez jasnog ishoda.
GDE IMA DIMA, IMA I BATE GAŠIĆA
Priča o povezanosti ljudi iz režima sa onima koji se bave proizvodnjom, distribucijom i prodajom narkotika ponovo je obnovljena pre dve nedelje, kada je javnost gotovo stidljivo čula za do sada najveću zaplenu droge na jednom mestu. Već je bilo reči o tome, ali vredi ponoviti: u selu Konjuh kod Kruševca, srpska policija zaplenila je skoro pet tona kanabisa na imanju osobe direktno povezane sa vladajućom partijom.
Kao i u slučaju “Jovanjica”, i ovoga puta sumnja je pala na Bratislava Gašića – naprednjačkog velikaša, jednog od najbogatijih članova partije i, zanimljivo, jedinog “preživelog” osnivača stranke koja se 2008. godine otcepila od Šešeljevih radikala. Bratislav Gašić je trenutno ministar odbrane, na funkciji na kojoj je bio i desetak godina pre nego što je unapređen na mesto direktora Bezbednosno-informativne agencije. Sa čela BIA nadgledao je i slučaj “Jovanjica”.
Na dugogodišnjem suđenju grupi koju je predvodio Predrag Koluvija – danas više pop ikona nego proizvođač droge – Gašića su pojedini svedoci pominjali kao jednu od meta policijske akcije. Bilo je očigledno da su bezbednosne službe – i BIA i vojne službe – bile dobro upoznate sa onim što se dešavalo na poljoprivrednom gazdinstvu “Jovanjica”, četrdesetak kilometara od Beograda.
Ostala je tada sumnja, koja se i dalje dokazuje pred sudom, da su delovi ove “duboke države” bili uključeni u uzgoj, prodaju i distribuciju droge. Kako su godine prolazile, a zatim se pojavila i izjava Aleksandra Vučića da “to, u stvari, i nije neka droga”, slučaj se razvukao poput dima iz lule i počeo da se gubi u maglama politike i pravosuđa.
Pre dve nedelje dogodio se novi preokret. Dim iz lule, ovoga puta napunjene marihuanom, ponovo se proširio po celoj Srbiji, a zatim se gusto nadvio i nad susednom Severnom Makedonijom. Srpska policija zaplenila je oko pet tona droge, dok su makedonske vlasti zaplenile više od 40 tona marihuane u fabrikama i na plantažama koje su na različite načine povezane sa ljudima iz Srbije, naročito sa onima pomenutim u saopštenju Tužilaštva za organizovani kriminal od 31. januara ove godine.
“ČIKA RADE JE NA SVOJU RUKU”
U tom saopštenju navodi se da je javni tužilac za organizovani kriminal doneo naredbu o sprovođenju istrage protiv Aleksandra Mijajlovića, Nebojše i Radeta Spasojevića, Ivana Dragnića i Uroša Mladenovskog, zbog krivičnog dela neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga. Reč je o rekordnoj zapleni marihuane, u količini većoj od 5.002 kilograma, zbog čega je predloženo određivanje pritvora iz svih zakonskih razloga, uključujući i uznemirenje javnosti. Kako se osumnjičeni Aleksandar Mijajlović, označen kao organizator kriminalne grupe, nalazi u bekstvu, predloženo je raspisivanje poternice, uključujući i međunarodnu. Istraga ukazuje na to da je grupa delovala u međunarodnim razmerama, nabavljajući drogu u Severnoj Makedoniji, a zatim je transportujući i skladišteći u Srbiji. Posebno je indikativno da je Ivan Dragnić suvlasnik firme “Alphapharm” iz Skoplja, registrovane za proizvodnju i preradu medicinskog kanabisa.
Dodatne detalje objavio je BIRN, navodeći da je droga transportovana do objekata u selu Konjuh kod Kruševca, u vlasništvu Radeta i Nebojše Spasojevića, odakle je dalje distribuirana ka Beogradu. Prema navodima tužilaštva, Uroš Mladenovski je 24. januara 2026. godine preuzeo nešto više od 97 kilograma marihuane i prevozio je do Novog Beograda, dok je 29. januara policija u Konjuhu pronašla preostalih više od 4.900 kilograma. Ukupno je zaplenjeno više od pet tona kanabisa sa sadržajem THC znatno višim od zakonom dozvoljenih 0,3 odsto.
U akcijama makedonske policije, koje su dovele do do sada nezabeleženih zaplena marihuane u evropskim razmerama, do utorka 10. januara nije bilo privedenih.
Za razliku od “Jovanjice” i drugih zaplena, za ovu iz Konjuha javnost je saznala gotovo odmah. Gotovo istovremeno oglasio se i ministar Gašić, koji je i koordinator SNS za Rasinski okrugm, ali i povezan sa porodicom Spasojević iz Konjuha – oni su njegovi lokalni poverenici. Zato je teško objasniti kako niko nije znao čime se oni bave i da je “čika Rade radio” na svoju ruku.
ONI NAMA VUTRU, MI NJIMA PEVAČA
Policija, koja inače rado puni crnu hroniku saopštenjima o zaplenama od 100 grama marihuane ili pet grama kokaina, sada se ponaša neuobičajeno rezervisano i ne insistira previše na neverovatnoj zapleni. Prosto – kao da je nekome žao što se sve to dogodilo. Ako ne postoji nikakva veza sa ljudima koji vode policiju i sa vrhom SNS, bilo bi najlogičnije da istraga ide brzo, slučaj se u kratkom roku nađe pred sudom i da javnost dobije jasan odgovor kako je moguće da se pod nosom bivšeg šefa BIA formira distributivni centar za tone droge, a da on i njegovi partijski saradnici o tome navodno nisu znali ništa.
Umesto toga, slučaj se u javnosti Srbije zatrpava drugim temama. Beograd se iznenada našao “pod bombama” grupa koje napadaju SNS lokale, bacaju eksplozivne naprave i reketiraju. A kako je neko ironično primetio, “Makedonci su nam zaplenili skoro 50 tona skanka, a mi njima pevača Danijela Kajmakoskog” – umetnika koji je otet u ekskluzivnoj zoni Beton hale, uz zahtev za otkup. Sve te bombe, napad na kuću Zdravka Čolića i otmicu makedonskog pevača, beogradska kriminalistička policija je, prema sopstvenim izveštajima, ekspresno rešila. Ono o čemu se, međutim, mnogo manje govori jeste to ko je dovoljno moćan da kroz Srbiju organizuje transport i distribuciju tona i tona skanka.
Kao i u drugim sličnim slučajevima, možda će tek dodatno interesovanje javnosti i medija dovesti do svih odgovora. A možda će neki od njih stići i sa juga – ukoliko se makedonsko tužilaštvo zaista potrudi.
Globalna upotreba droga
Procenjuje se da je u 2023. godini 316 miliona ljudi koristilo neku ilegalnu drogu (isključujući alkohol i duvan), što je oko šest odsto odrasle svetske populacije (15–64). To predstavlja rast u odnosu na prethodne decenije.
Kanabis ostaje daleko najrasprostranjenija ilegalna droga u svetu – sa ≈244 miliona korisnika u 2023. godini, što ga čini najčešće korišćenim narkotikom globalno. Trend korišćenja kanabisa stabilno je visok, što ukazuje na to da je globalna potražnja konstantna i široko rasprostranjena. Kanabis se i dalje smatra glavnom “ulaznom” ili dominantnom supstancom u mnogim regionima, uključujući Evropu.
Nakon kanabisa, slede:
• Opioidi – ~61 milion korisnika
• Amfetamini i slični stimulansi – ~30,7 miliona
• Kokain – ~25 miliona
• “Ecstasy” (MDMA) – ~21 milion korisnika
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Zašto je Vučić znao ili je morao znati sve o svim korupcionaškim aferama i skandalima, ugrađivanjima, masnim krađama i drugim “državnim poslovima”, poput onog sa vutrom na “Jovanjici”? Kakva je tu njegova lična uloga? Zbog čega se on i ostali naprednjaci obračunavaju sa ustavno-pravnim poretkom zemlje? I da li će građane hapsiti ćaciji nalik na “ajsove” u Trampovoj Americi
Kada se sprovodi negativna selekcija, stvari se zahuktaju i zgaze sve pred sobom. Najgore smenjuju još gori, lojaliste superlojalisti pa onda ultralojalisti. Za opskurni GONGO, koji je tema ovog teksta, ovo je pravo vreme, pošto je režim skinuo sve maske i pokazao prirodnu lepotu Fredija Krugera. CZDS je u svom svetu ono što je Kričak u policijskom – esktrem koji postaje norma
Kako je jedan koji se zaleteo da pregazi studentkinju optužen za pokušaj ubistva, a devojka koja je isto to uradila pomilovana jer se “zbunila”? Kako je dva i po meseca tražen napadač na ekipu N1 koji im je kameru razbio pred policijom, a potom optužen za ometanje štampanja i emitovanja, delo za koje su mnogi prvi put čuli? Kako je za zaplenu pet tona marihuane tužilaštvo zatražilo istragu za samo petoro osumnjičenih, a onaj što je ranije hapšen za tonu proglašen skoro za sveca dobročinitelja
U toku je sistematsko gušenje slobode stvaralaštva i kritičkog mišljenja, kao i ugrožavanje egzistencije i osnovnog ljudskog prava na rad umetnika i radnika u kulturi – rezultat je istraživanja “Hronika represije u kulturi”
