Šta sanjamo, a šta nam se događa

Nije sporno da su sve posete našeg predsednika stranim državama i državnicima istorijske, jer toliko puta se tok istorije promenio zato što je naš predsednik seo na Trampovu hoklicu, otišao kod Makrona da (opet) kupi “rafale” ili gledao Putinovu paradu, i to samo on i predsednik Slovačke i niko više iz Evrope, valjda su svi ostali evropski državnici tog dana sređivali podrum ili vozili auto na tehnički pregled. Ipak, među svim tim istorijskim događajima naročito se ističu oni koji su prerasli u legendu, pamte se i prepričavaju, ušli su u narodni folklor i jednog dana će biti opevani u desetercu. Prve pesme u tom novom ciklusu junačkih narodnih pesama pod nazivom “Zlatno doba Aleksandra Velikog” svakako će biti posvećene kineskom predsedniku, jer, kad god naš predsednik ode u Kinu, odatle stižu tako dobre vesti da nadilaze čak i svu našu sreću prethodnih meseci, izazvanu jeftinijim kulenom i praškom za pecivo.

LETEĆI AUTOMOBILI PRED VRATIMA

...

Recimo, sećate li se – a ko bi to uopšte mogao da zaboravi – legendarne posete našeg predsednika Kini iz septembra 2018. godine? Bilo je to ono vreme kada smo osmislili novi strateški pristup trgovini sa ovom mnogoljudnom zemljom: mi njima kokošije noge, svinjske glave i papke, sve ono što smo do juče bacali a onda saznali da Kinezi to smatraju specijalitetom. Svima nam se urezala u sećanje slika rahmetli Palme Jagodinskog kako maše kesicom u kojoj se nalaze neki živinski otpaci dok novinarima, sav rumen, objašnjava: “Ovo je naš predsednik prodao Kinezima! Ovo!” Zauzvrat, takav je dil bio, mi ćemo od Kineza dobiti razne električne sprave, fabrike električnih automobila i kamiona, i ne samo to…

Vučić je svojim gostoljubivim domaćinima jasno poručio da mi znamo da oni imaju prototip letećeg automobila (ima li nešto što naš predsednik ne zna?). “Hajde da napravimo tako nešto i u Srbiji. Imamo neke ideje koje sam dobio posle razgovora sa šeikom Muhamedom Bin Zajedom, nešto oni rade i zajedno”, rekao je Vučić. Potpisan je ugovor sa kineskom kompanijom CRBC, nakon čega je ministar Siniša Mali izjavio: “Kada pređete Pupinov most sa leve strane, u sledećih par godina nići će ogroman industrijski park na 320 hektara… Ukupna investicija iznosiće oko dva milijarde evra.” Leteći automobili stigli su u Srbiju.

Mislim, stigli bi sigurno, samo da nešto nije zapelo. Vrednost projekta revidirana je na znatno skromnijih 300 miliona evra, ali je ostao cilj da se tu smesti preko hiljadu tehnoloških kompanija i otvori najmanje 10–25 hiljada novih radnih mesta. Reklo bi se: mnogo priče, malo betona. Da li zbog korone ili zbog toga što je cela priča bila, bože sakloni, izmišljena ili naduvana preko svake mere, od te grandiozne investicije nije bilo ništa. Kad pređete Pupinov most sa leve strane je jendek, kao što je vazda i bio. Srbija je ostala bez letećih automobila i drugih čuda savremene Kine, a ne zna se ni da li je krenuo izvoz kokošijih nožica, svinjskih glava i papaka, svih vrsta u kojima definitivno ne oskudevamo.

foto: tv pink printscreen

ŽELJKO PRONALAZAČ I NJEGOV PRDC

Ali kad Srbin hoće da poleti, nema tih “studenih sindžira” koji bi ga držali vezanim za zemlju. Ima u Srbiji mnogo pametnih, inovativnih ljudi spremnih da iz sopstvenih skromnih sredstava finansiraju svoje maštovite ideje. Takav je, na primer, Željko Mitrović, vlasnik “Pinka” i istraživačkog centra sa zvučnom skraćenicom (“PRDC”), koji se 24. januara 2021. godine obratio javnosti sa neke neimenovane njive u okolini Beograda: “Verujem da će današnji dan biti upisan u istoriju srpskog i evropskog vazduhoplovstva.” A onda je stavio crnu kacigu na glavu, seo u svoj “oktokopter” (veliki crveni tiganj sa osam rupa za osam elisa) i vinuo se nebu pod oblake. Dobro, možda ne baš pod oblake pošto vozilo tokom trominutnog leta nikad nije dostiglo visinu veću od nekoliko metara, pritom se opasno klateći čas na jednu, čas na drugu stranu, kao da je pilot, dalekobilo, vozio ušikan ili ušmrkan. Srećom, letelica je ukroćena nekoliko metara pre nego što je krenula da kosi kukuruz. I onda je pala najava da će vrlo brzo taj isti leteći auto trijumfalno preleteti čitav Beograd, tik iznad naših glava.

Nije se desilo.

A “PRDC” se okrenuo nekim drugim stvarima, kao što su aparat za ozonizaciju krvi i puška za gašenje požara.

STVARNI SVET, 1. DEO

Ali kad predsednik nešto kaže, onda je to rešeno, onda to tako mora da bude, sve je samo pitanje vremena. Kao metro, kao fabrika čipova “Mubadala”, kao jarbol za zastavu od 200 metara, kao stanica “Prokop”, kao fabrika električnih automobila i kamiona… Ove godine imamo još jedan predsednikov legendarni put u Kinu, opet sa predsednikom Slovačke, rod li su, šta li su, na još jednu paradu raznih ratnih sprava i naprava. Jeste da se naš predsednik nalazio na začelju kolone svetskih državnika koju je predvodio kineski predsednik, pa je izgledalo kao da naš predsednik smotava crveni tepih iza onih koji su ga već izgazili, ali to je samo optička varka: on je bio poslednji u koloni jer su zvanice bile poređane po visini. Da je Vučić bio samo pola metra niži, bio bi odmah pored predsednika Sija, možda čak i ispred njega, kao što je i red.

Nije to bitno, bitno je šta naš predsednik otud poručuje: “Biće kao što sam i obećao, ne brinem za ismevanje. Vodio sam razgovore sa Ikspengom (“Xpeng”). Ja očekujem da će oni u Kini dobiti dozvolu za leteće automobile, koji su sad ovde u vrednosti oko 300.000 dolara, znači oko 270.000 evra. Verujem da ćemo već sledeće godine do 1. decembra mi moći da pokažemo kako funkcionišu leteći automobili na teritoriji Republike Srbije i da ćemo imati primenu i korišćenje tokom specijalizovanog Ekspa u našoj zemlji, pa ćemo videti da li će i dalje da mi se podsmevaju”.

U tekstu koji je “Vreme” objavilo 2018. godine pokušao sam da se šire osvrnem na priču o letećim automobilima. I u to vreme bilo je kompanija koje su pokušavale da ukrste automobil s avionom, dronom ili helikopterom. Nešto od toga je poletelo, nešto nije, ali se prognoza iz teksta da u skorije vreme neće biti pokrenuta komercijalna proizvodnja letećeg vozila – obistinila. Da ponovimo samo neke ključne razloge…

Leteća vozila moraju da budu napravljena od lakih ali dovoljno čvrstih (obično kompozitnih) materijala, da imaju jak, kompaktan sistem propulzije, zatim brojne sigurnosne mehanizme i redundantne komponente, kao i navigaciono-upravljački sistem koji je u stanju da izbegne iznenadne opasnosti i eliminiše pilotske greške. To što je do sada napravljeno nekoliko prototipova koji mogu da uzlete u strogo kontrolisanim okolnostima tek je prvi korak: skaliranje prototipa i izrada komercijalnog vozila koje može bezbedno da preveze više putnika i dalje je strahovito težak zadatak. Poseban ograničavajući faktor su baterije koje su potrebne za električni pogon elisa na letećim automobilima. Uz sve napretke na ovom polju, kapacitet baterija u odnosu na njihovu masu i veličinu i dalje je mali. Stručnjaci bi rekli da je gustina energije u današnjim baterijama nedovoljna da bi leteći auto bio sposoban da preleti velika rastojanja.

Rizici eksploatacije letećih automobila takođe su ogromni. Na zemlji, automobili se lupaju svakodnevno, najčešće bez žrtava, jer se najveći deo vožnje obavlja u gradovima, gde su brzine kretanja relativno male. U vazduhu, međutim, čak i blisko mimoilaženje dva brza leteća objekta može jednu od njih da baci u “kovit” (nekontrolisano “tumbanje” koje obično ima fatalne posledice). U slučaju sudara, leteći automobili bi zasuli svojim delovima ljude na ulicama, koji možda ne bi ni bili svesni da se iznad njihovih glava upravo desio katastrofalan sudar. Na kraju, tu su i kvarovi – ako motori iz bilo kog razloga stanu ili otkaže softver koji kontroliše njihov rad, leteći auto će pasti s neba kao trula kruška. Ukratko, leteći automobili imaju mnogo veći “destruktivni potencijal” od onog koji ima vaš “punto”. Da bi se tako nešto izbeglo, neophodno je da leteći automobili imaju sisteme za izbegavanje kolizija, da putnici budu opremljeni padobranima, da postoje procedure za hitno prizemljenje i da svi kritični sistemi budu urađeni “u duplikatu”. Implementacija svih ovih zaštitnih mehanizama povećava težinu i kompleksnost vozila, samim tim i njihovu cenu.

Uz to, nebo iznad nas je već preopterećeno saobraćajem. Čak je i vožnja relativno malih dronova zakonski regulisana: u Srbiji i Crnoj Gori za kontrolu leta i izdavanje odgovarajućih dozvola odgovorna je SMATSA (“Serbia and Montenegro Air Traffic Services Agency”). Prema važećem pravilniku, samo dronovi lakši od 250 grama ne podležu značajnim ograničenjima. Svi dronovi teži od četiri kilograma, sve što leti na visini većoj od 100 metara, što može da leti noću, iznad ljudi ili ima radijus letenja veći od 500 metara mora da bude evidentirano u državne knjige. Letove na visinama većim od 100 metara, sa radijusom većim od 500 metara ili u krugu od pet kilometara od aerodroma mora, nakon prehodne najave, da odobri SMATSA. Rastojanje od ljudi ne sme biti manje od 30 metara, a kad je reč o osetljivoj infrastrukturi i vojnim objektima, pravila su još rigoroznija.

Zamislite sada nebo iznad grada kojim šparta na hiljade letećih automobila. Kako bi se izbegli incidenti, potrebno je osmisliti potpuno novi sistem registracije letova uz automatizovani sistem kontrole leta koji bi bio spregnut s vozilima u vazduhu. Takvi sistemi ne samo da ne postoje nego na njihovoj izradi trenutno niko i ne radi. Bez takvih sistema, leteći automobili samo bi doprineli tome da haos u vazduhu budu još veći.

Takođe, leteći automobili ne mogu da polete tek tako što se zalete, rašire krakove sa elisama ili krila i odlepe se od zemlje. Potrebna je infrastruktura za to, potrebna su određena mesta na koja te leteće naprave mogu da se prizemlje, potrebne su servisna mreža i stanice da dopune gorivo ili baterije. U već prenatrpanim gradovima, gde je teško naći mesto i za novi ulični kiosk, ovo će zahtevati novi urbanistički plan i investicije čija se veličina meri milijardama evra.

Tu je i ekološki aspekt: sve postojeće letelice (budući leteći automobili neće biti izuzetak) veoma su bučne, svejedno da li koriste mlazni ili elisni pogon. Ljudi koji žive u neposrednoj blizni visokofrekventnih aerodroma izloženi su takvim nivoima buke da su najčešće prinuđeni da se odsele na neko mirnije mesto. Iako su današnji avionski motori neuporedivo tiši od onih od pre par decenija, nivo buke je i dalje neprihvatljiv za urbane zone. Kada na već postojeći nivo gradskog “akustičnog zagađenja” dodate zujanje i brujanje silnih letećih automobila, boravak u gradu postaće nesnosan. Uz to, ako leteći automobili ne budu koristili obnovljive izvore energije za svoj pogon, i vazdušno zagađenje biće još veće.

Na kraju, tu je i glavni limitirajući faktor: cena. Leteći automobili tipično koštaju nekoliko stotina hiljada evra, a neki od njih i čitav milion. Ako bi jednoga dana krenula njihova serijska proizvodnja, troškovi proizvodnje će se smanjiti pa će i cene biti niže. Ali ne toliko da u narednih par decenija leteći automobili postanu pristupačni širokim narodnim masama i državama “ometenim u razvoju”, gde je cena kulena i guz-papira glavna tema centralne informativne emisije. Da ne tupimo mnogo: Srbi će se voziti letećim automobilima kada se svi Amerikanci budu vozili raketama.

PARKIRAJ KOD MESECA

Zato je izjava našeg predsednika o letećim automobilima iz Kine, uz svu mudrost koja joj se ne može osporiti, pomalo apsurdna. Ako je došlo vreme za leteće automobile od 300.000 evra, čemu onda priča o jeftinom parizeru, o tome kako je ministar Mali uštedeo 15 odsto kupujući neke tričarije koje mu ič nisu potrebne u marketu u koji je ušao dva puta u životu (da bi napravio poređenje), zašto obraćati pažnju na vest. koju je objavila odnarođena televizija N1, da je struja znatno poskupela, koga briga koliko košta kubni metar kulena, centimetar viršle, litar boze… Hajde da pričamo o onome što je stvarno bitno i aktuelno, o onome što nas čeka već za godinu dana! Kako se ti leteći automobili parkiraju, u vazduhu ili na zemlji? Hoće li i taj parking biti zoniran (moj predlog: prva zona do 100 metara visine, druga zona – troposfera, treća zona – stratosfera, slobodna zona – sve od Meseca pa nadalje). Da li ćemo mi što imamo vozačku dozvolu za B kategoriju automatski dobiti i dozvolu za leteće automobile ili ćemo morati da polažemo i pilotski ispit? Kako će saobraćajci regulisati saobraćaj i naplaćivati kazne? Tako što će visiti sa dronova, ili direktno iz helikoptera? Da li će biti dozvoljeno parkiranje na krovovima i špijuniranje komšiluka? Ko će da krpi rupe u vazduhu koje će leteći saobraćaj sigurno proizvesti? Ista služba koja (ne) krpi rupe na putu? Kako će biti rešen prelazak putnika iz jednog u drugi leteći autobus gradskog saobraćajnog?

Nije uputno da autobus sleće svaki čas: potrebne su nam leteće autobuske stanice koje bi liftom bile povezane sa zemljom, a s obzirom na to da nam se liftovi svaki čas kvare, moraju da postoje i merdevine kao rezervno rešenje. Uz dužno poštovanje predsedniku, samo skrećem pažnju na to da u ovoj oblasti imamo gomilu nerešenih problema, dok nas neodgovorni članovi vlade zamajavaju nekakvim krompirom i deterdžentom.

STVARNI SVET, 2. DEO

Nego da se vratimo na firmu “Xpeng” koju je pomenuo predsednik Srbije. Ta firma stvarno postoji (zar je neko sumnjao?), njeno sedište se nalazi u gradu Gvandžou, u kineskoj provinciji Gvandong, a postoje i isturena odeljenja u Nemačkoj i SAD. Firma ima oko 15.000 radnika i godišnje proizvede oko 190.000 električnih automobila. Godišnji prihod firme procenjuje se na oko 5,7 milijardi dolara. Akcijama “Xpenga” slobodno se trguje na njujorškoj i hongkonškoj berzi. Kompanija trenutno nudi sedam bogato opremljenih modela u “sedan” i “SUV” klasi. Sve modele krasi savremeni dizajn i poprilično visoka cena, koja u proseku iznosi oko 30.000 dolara. Ali za taj novac dobija se puno: komfor, sigurnost i obilje opreme (lidar, radar, video-kamera), pomoću koje automobilski kompjuter (“XPilot”) može da sklopi potpunu sliku okoline, čak i u lošim vremenskim uslovima. Zahvaljujući tome, “Xpengovi” automobili imaju drugi stepen autonomne vožnje: automobil sam kontroliše brzinu i pravac pod određenim uslovima, ali vozač mora da drži ruke na volanu. Trenutno je u fazi razvoja podrška za treći nivo autonomne vožnje, gde automobil kontroliše kompletno vozilo, ali vozač i dalje mora da bude na oprezu, spreman da preuzme kontrolu.

“Xpeng” je 2020. godine kupio kompaniju “AeroHT”, koja se bavila istraživanjem u oblasti letećih automobila. Pod novim imenom “Xpeng AeroHT”, kompanija je nastavila da se razvija mnogo brže: proizvedena su dva leteća modela, “Vojadžer X1” i “X2”, koji nemaju mnogo veze sa automobilima jer više liče na oktakoptere (imaju četiri kraka, sa po dve elise na svakom). Letelice nemaju točkove već su oslonjene na šine, a poletanje i sletanje obavlja se vertikalno.

Ono o čemu naš predsednik priča verovatno je “Land Aircraft Carrier”, nešto što liči na dva vozila u jednom. Radi se o velikom transporteru koji u svom gepeku nosi spakovanu letelicu. Kada se gepek rasklopi, letelica počinje da klizi po šinama i postepeno rasklapa svoj stajni deo, sve dok se ne nađe na tlu. Nakon toga, letelica se rasklapa kako bi iz kompaktne prešla u konfiguraciju za letenje. Sve to izgleda kao da gledate “Optimus Prajma” u filmu Transformers: čitav proces je automatizovan i ne traje više od par minuta. U rasklopljenom stanju letelica deluje impresivno: reč je o “heksakopteru” (šest krakova sa elisama), sa dva dodatna horizontalna “fena” koji letelicu guraju napred ili nazad, sa kabinom koja može da ponese dve osobe, od kojih jedna ima ulogu pilota. Letelica je lagana ali čvrsta jer je pretežno napravljena od kompozitnih materijala najnovije generacije. Ima brojne sigurnosne mehanizme, sposobna je da se vrati na mesto poletanja bez intervencije pilota, u stanju je da leti čak i ako joj otkaže polovina elektromotora, a svi kritični sistemi su redundantni. Transporter je takođe tehnički impozantan: ima šest točkova, tri osovine, hibridni električni pogon, dovoljno prostora za smeštaj letelice i pet dodatnih osoba, a pritom služi i kao stanica za punjenje: u njemu je dovoljno električne energije za šest uzastopnih letova.

Čitav projekat trenutno je na prekretnici: od kineskih vlasti zatražena je licenca za komercijalnu upotrebu. U nedostatku regulative, proces odobrenja sigurno će potrajati. Dozvolu za let kompanija je već dobila u Dubaiju, tamo vole sve što liči na cirkus i turističku atrakciju, pa makar to nosilo i određenu dozu rizika. U međuvremenu, firma ne gubi vreme i uveliko se sprema za serijsku proizvodnju. Već je evidentirano 2000 porudžbina u vrednosti od oko 600 miliona dolara. “Xpeng” trenutno pravi novu fabriku, koja će godišnje moći da napravi 10.000 vozila, a prve isporuke planirane su već za 2026. godinu. Paralelno, razvija se i infrastruktura: do sada je pripremljeno 60 miniaerodroma, uglavnom u blizini atraktivnih turističkih lokacija. Kompanija se vešto brani od primedbi da je njen proizvod namenjen isključivo bogatima: “Zapamtite, svaka nova tehnologija prvo je bila skupa, a tek onda je postala pristupačna.”

Ono najbolje iz “Xpenga” tek treba da dođe. Trenutno se razvija pravi leteći auto (zasad bez oficijelnog imena), oktakopter, četiri kraka sa po dve elise na svakom. Tokom vožnje po zemlji, kraci sa elisama sakriveni su ispod pomičnog krova. U izvornom obliku, auto uopšte ne izgleda kao nešto što može da leti. Ali kada se krov podigne i kraci razmaknu i fiksiraju, postaje očigledno da je reč o letelici. Unutrašnjost automobila je luksuzna i potpuno futuristička: sa svojim plavo-belim, argon-ksenon nijansama, savršeno bi se uklopila u film Tron (ko je gledao film, zna na šta mislim). Krov i pod automobila, kao i mnogi drugi elementi u kabini, napravljeni su od stakla, zbog bolje vidljivosti tokom leta. U kokpitu se nalaze sklopivi volan (za vožnju po zemlji) i džojstik (za upravljanje vozilom tokom leta). Ako se razvoj nastavi sadašnjim tempom, za očekivati je da će prvi “Xpengov” auto poleteti 2030. godine i da neće biti skuplji od 150.000 dolara (što je uporedivo sa najskupljim Mercedesovim ili BMW-ovim modelima).

ČARI PRESTONICE

A dok taj leteći “Xpengov” auto ne stigne na Ekspo u Srbiju, treba da rešimo neke sitnije probleme, da se ne sramotimo kad se krem-de-la-krem čitavog sveta sjati kod nas, da vidi sve ono što je na internetu već odavno okačeno. Jer ništa ne može stranca tako da obeshrabri kao dolazak u grad od dva miliona ljudi u kome 30 odsto teritorije nije pokriveno kanalizacijom pa tokom svake veće kiše gacamo ne samo po blatu nego i po… Znate već.

Ali zato umesto metroa, imamo tri muzejske železničke linije na kojima se putnici prevoze iškrabanim vozovima u čijim ruiniranim vagonima još stoje pločice sa natpisom “Сделано в СССР. Рижский вагоностроительный завод”. Tu je, zatim, prolazak kroz centralnu železničku stanicu “Prokop”, koja prokišnjava i u vreme suše, koja je otvorena samo zato što je bila završena do pola da bi odmah počela da se raspada, pa zatim vožnja ulicama u kojima je svaka rešetka slivnika propala u kolovoz bar pola metra, a poneka čak do Japana…

Kakav samo intelektualni stimulans nudi rešavanje gradskih rebusa u vidu kružnih tokova, sa i bez semafora, koji su išarani kao Denis Rodman, da se ljudi malo nasmeju pre nego što se slupaju prateći besmislene linije na asfaltu koje se prepliću kao raskuvani špageti. Koliko će se ljudi sjatiti samo na Slaviji pokušavajući da priđu najvećoj gradskoj fontani, pre nego što shvate da fontana nije tu zbog vode i osveženja nego zbog muzike. Svaki od njih poželeće da fotografiše naše tek uvezene tramvaje koje su u nemanjićko-plavu boju obojili Turci (nema tu nikakve ironije, posao je posao), tačnije onaj trenutak kad pokušavaju da se mimoiđu u krivini, a ne mogu jer su preširoki.

Da ne preskočimo i činjenicu da je gradski prevoz besplatan i da su nam gradska vozila pretrpana, često i bez kimatizacije, nekad što ista ne radi, a nekad jer vozaču iz Bangladeša počinju da otkazuju vitalne životne funkcije ako temperatura vazduha padne ispod 35°C. Put obavezno vodi kroz Beograd na vodi, gde će naši gosti moći da vide… hmmm… na primer, solitere čija sivo-braon boja deluje bolje od bilo kakvog bensedina.

I tako, polako, sve do poslednje stanice, tamo gde žandar kaže “dalje ne može”, do našeg ponosa, do onog što Šolakovi i Đitlerovi plaćenici podrugljivo zovu “Ćacilend” a zapravo je studentski dom “Pionirski park”, jedinstven po tome što u njemu svih 100 odsto studenata, njih petorica, žele da uče dok je u svetskim koledž-centrima taj procenat neuporedivo manji. Sam prolazak kroz taj suvi destilat inteligencije, mentalnog pregnuća, naučnog entuzijazma i kreativnosti, učiniće naše goste pametnijim, možda neko od njih i trajno ostane tamo da se napaja znanjem sa tog vrela mladalačkog nadahnuća.

I za kraj, tu je i “Beograd na šatoru”, naš “Šatorgrad”, naš “Tentarijum”, naselje podignuto nasred najvećeg beogradskog bulevara, na njegovom najširem mestu. Čemu služe avetinjski čadori u kojima čami tek po koji zbunjenik koji u plastičnoj stolici drema s glavom na plastičnom stolu ili samo diše i tako ubija vreme između dva sendviča, nama je nejasno, ali neki viši smisao mora da postoji. Kada sam jednog od njih pitao da li se tu, možebiti, nešto deli, da uzmem, da ponesem, voli moja supruga kad joj donesem blokče, olovku, štabilo, čovek mi zagonetno reče: “Mi delimo dobru volju”! Od njega sam čuo da postoji legenda koja kaže da je naš “Šanti-taun” osnovao Organizator čija organizatorska dozvola još nije istekla. Nažalost, ime Organizatora izgubljeno je u hodnicima vremena. Tu, na tom mestu, naši gosti moći će da provedu čitave sate pokušavajući da reše enigmu “grada duhova” a ako im se posreći i da prisustvuju snimanju nekog holivudskog blokbastera koji se savršeno uklapa u scenografiju kojoj ne treba nikakva dorada (Indijana Džons i tajna zaboravljenog vašarišta).

Dakle, ima šta da se vidi, i tek će da se vidi, ima Beograd za Ekspo da bude lep kao lutka, kao Njujork u Petom elementu, samo malo da se popegla, išmirgla i ištemuje tu i tamo, sa letećim automobilom ili bez njega. Neće btiti Brus Vilis kao u filmu, ali hoće Džeki Čen i Usein Bolt, pretpostavljam u ime Svetske penzionerske organizacije. Ja, nažalost, neću moći da odem na taj Ekspo jer baš tih dana imam zakazano kod mehaničara: lupa mi đunta na kolima, već sam kupio novu sa sitnim nutom. Ne pasuje, ali kažu da može da se nabudži, samo treba vremena. Kako stoje stvari, najveći doživljaj u životu i dalje će mi biti davna poseta Beogradskom sajmu kada sam, kao musavi provincijalac iz osnove škole u Trsteniku, gledao nekog Flojda kako vozi motor u buretu. Da li je Flojd još uvek živ, da li se možda skrljao ili izleteo iz bureta i odleteo za letećim automobilima, ko zna… I zbog toga, zavidim svima vama koji ste već stali u red da kupite karte za Ekspo ili za vožnju letećim automobilom, ako naši dragi gosti iz Bugarske već nisu sve pokupovali.