Kada je napravljen budući “brod mira”? Kako je menjao imena i namenu? Za šta je i kome služio u godinama Drugog svetskog rata? Kako je gašen požar na njemu dok su još trajali vazdušni napadi? A onda vađen sa dna mora, u posleratnim godinama, u neverovatnom višemesečnom poduhvatu? Koga je sve ugostio od svetskih državnika? I kako je, devedesetih, propadao, sa tugom ispraćen iz Tivta, a onda (bio) ponovo spasen? Šta se danas dešava sa njim
RAMB je skraćenica jednog od najmlađih monopolističkih društava u istoriji kolonijalizma. Kao jedna od posledica velike ekonomske krize iz 1929, čuvenije pod imenom Velika depresija, cena pamuka na svetskim berzama je rapidno pala, te je “italijansko kolonijalno carstvo” koje nije obilovalo u rudnim i mineralnim bogatstvima ostalo bez profita od glavnog izvoznog artikla. Spas je nađen u bananama i drugom tropskom voću, pa se na velikim površinama u Somaliji i Eriteriji sade plantaže banana. Kako bi centralizovalo i povećalo zaradu, italijansko Ministarstvo kolonija osniva “Regia Azienda Monopolio Banane”, u slobodnom prevodu – Kraljevsku kompaniju za monopol banana. Osnovana je u Mogadišu (današnji glavni grad nesrećne Somalije) 1935, a po ulasku Italije u Drugi svetski rat juna 1940, faktički joj je onemogućeno poslovanje britanskom blokadom Sueckog kanala, dok se formalno gasi 1946. godine. Kompanija obnavlja rad nakon odluke UN iz 1950. da se Italiji ponovo poveri administriranje bivšom kolonijom na period od deset godina, na šta treba gledati kao na jedan od klimaksa kolonijalnog načina razmišljanja zapadnog sveta koji baš tih godina smišlja nove vidove iskorištavanja tuđe zemlje bez “ugrožavanja” formalnog suvereniteta. Srbija je, nažalost, uspela sebe da sroza u rang zemalja čiji je “suverenitet” i dalje narodan, a materijalna i mineralna bogatstva svačija osim narodna.
RAMB III U RATNIM GODINAMA
I kakve sve to veze ima sa “brodom mira”, nadaleko čuvenim “Galebom”? Pre svega treba znati da je brod prvobitno “kršten” pod imenom RAMB III i porinut u đenovskom brodogradilištu Ansaldo 1938. kao jedan od četiri broda – blizanca specijalizovanih za transport banana. Kako bi se novi izvozni artikal mogao transportovati do Evrope sa što manjim gubicima, brodovi za transport trebalo je da imaju neki vid rashladnog sistema. Zahvaljujući impozantnim fijatovim motorima o kojima će i kasnije biti reči i brižljivo isprojektovanim komorama u velikom delu potpalublja, temperatura nije prelazila dva stepena Celzijusa, što je bilo savršeno za transport kvarljivih prehrambenih namirnica.
Ohrabren uspesima u ofanzivi Nemačke na Francusku i zemlje Beneluksa maja 1940, Musolini odlučuje da se uključi u Drugi svetski rat 10. juna 1940. godine. Maršal Badoljo se u svojim memoarima prisetio reči fašističkog vođe: “Treba mi par hiljada mrtvih kako bih otišao na mirovnu konferenciju kao čovek koji se borio”. Procenjuje se da je skoro pola miliona Italijana izgubilo život tokom najvećeg ratnog konflikta u istoriji čovečanstva. Budućeg “Galeba” objava rata je zatekla u Mediteranu, tako da je naoružan sa dva topa od 120 mm i osam protivavionskih topova. Zanimljiva je sudbina ostala tri broda iste klase. Njih rat zatiče u istočnoafričkim lukama i oni početkom 1941. moraju da krenu ka japanskim obalama kako bi izbegli zarobljavanje ili potapanje. Jedan brod je potopljen na putu za Daleki istok, drugi su zarobili Englezi, ali je kasnije potopljen nemačkim avio bombama, dok je RAMB II uspeo da uđe u japansku službu, menja ime u “Ikutagava Maru” i američka avijacija ga 12. januara 1945. godine torpeduje u blizini južne obale Vijetnama.
Naš junak dobija dvojaku ulogu u početnoj fazi rata – učestvuje u obezbeđivanju konvoja koji snabdevaju italijansku vojsku u Albaniji, na grčkim ostrvima i u Libiji, ali usput prevozi i nekonzervirano meso zahvaljujući svom rashladnom sistemu. Tokom jednog puta do albanske luke Valona, RAMB III je plovio u pratnji četiri trgovačka broda i razarača “Nikola Fabrizi”, ali ih je presrela grupa engleskih lakih krstarica. Komanda broda nije bila na visini zadatka; posle ispaljene salve plotuna nestaje pod zaštitom dimne zavese, dok posada daleko manjeg razarača na razne načine pokušava da spase nenaoružane brodove. Vrhunac bitke nastaje kada italijanski razarač pokušava da namami neprijateljske brodove na minsko polje rizikujući da i sam bude žrtva mina. Na kraju, uspeva da se oštećen domogne sigurnosti valonske luke, dok su nenaoružani brodovi iz konvoja potopljeni. Kako je rat odmicao, brodovlje Regia Marina (službeni naziv italijanske ratne mornarice u to vreme) postaje sve izloženije neprijateljskim napadima, pa tako maja 1941. podmornica “Trijumf” (nama poznata po iskrcavanju prve savezničke misije majora Hadsona na tlu Jugoslavije kod Perazića Dola na crnogorskom primorju septembra iste godine) torpeduje RAMB III u libijskoj luci Bengazi i znatno ga oštećuje. I pored toga, posada broda uspeva da ploveći krmom prevali više od 900 nautičkih milja i domogne se Sicilije. Odatle je brod odvučen u tršćansko brodogradilište “Sveti Marko” gde je ostao na popravci do kapitulacije Italije septembra 1943. godine, kada se na njega ukrcavaju nemačke trupe i brodu menjaju ime u “Kiebitz” (ptica Vanellus vanellus, kod nas poznatija kao vivak).
KIBIC NA DUBINI OD 20 METARA
Nemačka vrhovna komanda je tokom oktobra i novembra pokrenula nekoliko ofanziva kako bi severoistočnu obalu Jadrana očistila od partizanskih i preostalih italijanskih jedinica koje su jedino žudele da se što pre vrate svojim kućama. Taj niz operacija se popularno zove “Romelova ofanziva” po komandantu operacije. U okviru plana “Wolkenbruch” (Provala oblaka), u Puli se ukrcavaju 22 jurišno-desantna čamca i veći broj kamiona koje sveže maskirno ofarbani “Kibic” iskrcava 12. novembra u uvali Čikat na ostrvu Lošinj i time započinje svoju službu u Kriegsmarine (nemačka ratna mornarica). Kako je bauk savezničkog iskrcavanja na jadransku obalu opsedao vrhovnu komandu u Rastenbergu (popularna Hitlerova “Vučija jazbina”), tako i ostale zaraćene strane, kojih na ovim prostorima nikad nije manjkalo, nemačko brodovlje na Jadranu imalo je zadatak da oteža potencijalni desant.
“Kibic” dobija novu ulogu – postaje minopolagač, uz jedan ozbiljan hendikep; nije imao žiroskop, te mu je pridodat jedan manji brod da mu olakšava navigaciju. Procenjuje se da je položio više od 5.000 mina pre nego što je i sam naleteo na jednu od njih (a postoje indicije da ju je baš on i postavio). Opet je primoran da se evakuiše u luku radi popravke i ovaj put izbor je pao na Rijeku. U riječkoj luci su ga našli bombarderi pustinjske vazdušne grupe koju su činile britanske, južnoafričke i australijanske posade na pretežno američkim avionima. Odsudna bitka počinje 5. novembra, kada se laki dvomotorni bombarderi tipa “Baltimor” okomljuju na “Kibica”. Posle jednog od pogodaka, Nemci zahtevaju od vatrogasne komande da gašenje broda započne dok još traju vazdušni napadi, što je suprotno svim međunarodnim konvencijama. Drama je na vrhuncu, nemačke posade na protivavionskim topovima pucaju iz svih kalibara, italijanski vatrogasci su kasnije svedočili da je jedan mornar nastavio da puca i pored toga što mu je metak velikog kalibra razneo ruku iznad lakta. Vatra se konstantno širila po brodu, a vatrogascima je bilo zabranjeno da napuste brod pod pretnjom oružjem. Vatrogasni čamac prilazi brodu sa vode i svojim jakim pumpama pokušava da obuzda vatru koja se širi iz tankova za naftu. Ali spasa nije bilo, brod se nakrivio i počeo da se puni vodom. Angelo Fusini i Mario Zele su imena vatrogasaca koji su poginuli tokom akcije gašenja požara, dok je oko 16 njihovih kolega povređeno. Brod, junak naše priče, tone na dubinu od 20 metara u samoj luci i nisam siguran koliko je ljudi verovalo da mu tek predstoje putovanja širom zemaljske kugle ili da će ga pozdravljati počasnim plotunima sa londonskog Tauer bridža.
FILMSKO VAĐENJE BRODA
Rijeka je konačno oslobođena od nacista 3. maja, kada su jedinice Četvrte jugoslovenske armije Petra Drapšina uspešno okružile i zarobile 97. armijski korpus Vermahta uz velike gubitke. Više od 6.000 partizana je poginulo u trenutku kad je Hitler već bio mrtav, ali trka sa savezničkom vojskom za ulazak u Trst bila je prioritet u odnosu na ljudske žrtve. Nemci su uništili lučke instalacije i nova država je imala ispred sebe kompleksan zadatak – kako obnoviti riječku luku za kojom su žudele generacije još i pre osnivanja države Južnih Slovena.
Kako su brojne luke i plovni putevi bili blokirani brodskim olupinama, 1947. u Splitu se osniva preduzeće “Brodospas” specijalizovano za vađenje potopljenih plovnih objekata. Malo se brodova moglo popraviti, većina je otišla u staro gvožđe, ali više nisu smetali sigurnoj plovidbi. U jesen 1947. počinju radovi na izvlačenju broda jer je procenjeno da je to moguće učiniti i ima šanse da opet zaplovi. Prvo su podvodni varioci (jedno od najcenjenijih i najopasnijih zanimanja u brodogradnji) hermetički zatvorili utrobu broda – za šta su bili potrebni sati svakodnevnog rada pod vodom koji su trajali mesecima – a potom su ispumpane hiljade tona vode samo iz krmenog dela da bi se onda čelični cilindri napunjeni vodom potopili i privezali za bokove broda. Iz njih je ispumpana voda i time se stvorio uzgon dovoljan da podigne grdosiju od oko 4.500 tona. U svemu ovome je učestvovao isti onaj vatrogasni čamac koji ga je nepune tri godine ranije pokušao ugasiti. O ovom poduhvatu “Jadran film” iz Zagreba snimio je kratak dokumentarac koji je u stilu najuzbudljivijih trilera dočarao ceo poduhvat. Konačno je 16. marta 1948. budući “Galeb” odvučen u pulsko brodogradilište Uljanik, gde je krenula temeljna rekonstrukcija. Vrhunac tog posla je bilo rastavljanje motora do najsitnijeg zavrtnja, koji su potom iskuvani u slatkoj vodi kako bi se uklonili svi tragovi soli i korozije. Rekonstrucija gornje palube i salona je obavljena tokom 1959. i 1960. i od tada brod ne menja bitnije svoj izgled.
SVI JUGOSLOVENSKI GALEBOVI
U prvom momentu razmišljalo se da se brodu da ime “Mornar”, ali je ipak izabrano ime “Galeb” po jednoj od najgracioznijih ptica istočnog Jadrana i Mediterana uopšte. Ta je ptica simbol mora za većinu “kontinentalne” dece koja tamo odu na raspust i gledaju elegantne bele galebove kako krstare koristeći vazdušne struje. Utisak se donekle kvari kada vide te iste ptice u praskozorje kako se otimaju oko ostataka užegle pice iz kante na najlepšem šetalištu Bokokotorskog zaliva.
Jugoslavija je već imala brodove istog imena u periodu pre Drugog svetskog rata – 1921. su od vajmarske Nemačke kupljeni minonošci i jedan od njih je poneo ime “Galeb”. Brod je bio deplasmana 550 tona i sagrađen je u hamburškoj luci krajem Prvog svetskog rata. Po okončanju Aprilskog rata, plene ga Italijani i biva potopljen godinu dana kasnije u libijskoj luci Bengazi. Drugi je manji parobrod sa matičnom lukom u Splitu, koji je ostao zapamćen kao deo pomoćne flote koja je saobraćala od ostrva Visa do italijanske obale, u periodu kada je Tito sa svojim štabom morao pobeći sa kopna kao rezultat desanta na Drvar maja 1944. godine. Pored brodova, ime ptice latinskog naziva Larus michahellis (fosilni ostaci njenih predaka datiraju se na 30 miliona godina starosti) nose i najuspešniji školsko-borbeni avioni SFRJ Galeb G2 i Super Galeb G4, personalni računar sa početka osamdesetih godina prošlog veka, mlečna čokolada koja se i dan-danas proizvodi u Subotici, ali i školski (pionirski) list koji počeo izlaziti u Rijeci 1956. godine. Izraz “galebarenje” se može opisati kao pokušaj približavanja domicilne muške populacije sa obale jugoslovenskog Jadrana turistkinjama koje su dolazile sa mrskog kapitalističkog Zapada i punile budžet prve zemlje samoupravnog socijalizma. Nikad nije utvrđen stepen uspešnosti tih poduhvata, bez obzira na brojne pokušaje. U tim pokušajima su im pomagali stihovi Olivera Dragojevića i Ramba Amadeusa inspirisani pticom koja prkosi svakoj buri i ljubi zvijezde dok sklapa krila.
ČUVENI GOSTI, A U PRATNJI NILSKI KONJ
I sam brod “Galeb” bio je školski po svojoj nameni, ali je ta njegova uloga skrajnuta zbog slave koju je stekao dok je plovio sa Titom na njegovim državnim putovanjima. Prvo u nizu tih putovanja počelo je u hercegnovskoj luci Zelenika, a odredište je bio London 1953. kada je doživotni predsednik Jugoslavije išao u zvaničnu posetu Ujedinjenom Kraljevstvu i njenom premijeru Vinstonu Čerčilu. U ovom tekstu se nećemo duže zadržavati na putovanjima širom svetskih okeana, pre svega u Afriku i Aziju, čak do Indonezije kada brod dobija nadimak “Brod mira” zbog svoje uloge u formiranju i razvoju Pokreta nesvrstanih. Na palubi i u brodskim salonima boravili su brojni svetski državnici poput Nasera, Nehrua, Sukarna, Indire Gandi, finskog predsednika Urha Kekonena, generalnih sekretara komunističke partije SSSR-a Hruščova i Brežnjeva, dok je čast krunisanih glava odbranio etiopijski car Hajle Selasije. Od crkvenih velikodostojnika izdvaja se kiparski arhiepiskop Makarios III, koji je istovremeno obavljao ulogu predsednika Kipra i imao zasluge u osnivanju Pokreta nesvrstanih. Pored svetskih moćnika, na brodu su plovili Krleža, čuveni vajar Avgustičić, dok je Dobrica Ćosić pozirao na jednom od protivavionskih topova. Tokom posete Liberiji 1961, tamošnji predsednik Tubman poklanja Titu mladunče niskog konja za koga je napravljen improvizovani bazen na pomoćnom brodu “Lovćen” koji je pratio “Galeba” na putovanjima. Mornari su morali mazati mališana ribljim uljem da ne bi izgoreo na ekvatorijalnom suncu, a sve se srećno završilo njegovim trajnim nastanjivanjem na Brionima. Istine radi, najpoznatiji džet-set par tog vremena Elizabet Tejlor i Ričard Barton nikad nisu kročili na palubu “Galeba” tokom svog boravka u Jugoslaviji gde je “jača” polovina glumačkog para igrala druga Tita u filmu Sutjeska.
PITOMCI U POTPALUBLJU
Jugoslovenska ratna mornarica je klasifikovala “Galeb” kao školski brod, tj. na njemu su pitomci vojnih pomorskih škola sticali znanja i iskustva za svoj budući poziv. Organizovane su brojne plovidbe po mediteranskim lukama, a i šire, gde su budući “morski vuci” imali priliku da se upoznaju sa navigacionom opremom, mašinskim strojevima, ali i mornarskim “rutinama” poput beskonačnog pranja palube i navikavanja na život u skučenim uslovima broda duge plovidbe. Junak naše priče je imao šta da ponudi. Brojne potpalubne prostorije su se sastojale od niza spavaonica za mornare, berbernice sa tri stolice, lekarskog dispanzera, kupaonica sa desetinama umivaonika gde su tuševi postavljeni u sredini prostorije bez ikakve nade u privatnost. U zajedničkim prostorijama se mogao naći sto za stoni tenis, pikado, kao i mural posvećen partizanskoj borbi. Nasuprot muralu stajao je prikaz jugoslovenske obale sa značajnijim lukama i pristaništima bivše Jugoslavije, gde je neko pored luke Kardeljevo (nekadašnjeg i današnjeg imena Ploče) plavom farbom dopisao “krepao je i Kardelj”, ideološki otac samoupravnog socijalizma.
Od 1953. do 1990. pitomci Vojnopomorske akademije imali su 29 školskih krstarenja. Prvo je bilo i najduže sa pristajanjima u sledećim lukama: Tulon, Rabat, Gibraltar, Krf, Aleksandrija, Lakatija, Istanbul i Atina. Time se ponos jugoslovenske ratne mornarice predstavio vodama i obalama Mediterana u svojoj novoj ulozi. Nisu bila retka putovanja u akvatorij Crnog mora pa tako 1985. brod pristaje u Sevastopolj na Krimu, rumunsku Konstancu, a tokom prolaza kroz Bosfor i Dardanele zaustavlja ga brodovlje turske ratne mornarice kako bi prenelo pozdrave svoje komande i tradicionalno poželelo mirno more u nastavku putovanja. Pre prolaska kroz kapiju Jadrana, Otranska vrata, “Galeb” pristaje na ostrvo Vido gde odaje poštu poginulim srpskim vojnicima koji su imali snage da prežive Albansku golgotu ali ne i da se oporave na ostrvu Krfu, jednom od retkih mesta na Balkanu koje nije osvojilo Otomansko carstvo. Tradicionalno, venci su položeni u Plavu grobnicu, simbol stradanja vojske i naroda koji je odbio da mirno i bez borbe postane deo germanskog kolonijalnog prostora.
Daleko manje prijatna sećanja na plovidbu “Galebom” imaju pitomci mornaričko-nastavnog centra u Puli, koji su nakon obavljene obavezne obuke razvoženi po garnizonima ratne mornarice zaključno sa Kumborom. Po sećanjima generacija mornara na odsluženju vojnog roka, na brod je ukrcano i više od 1.000 ljudi koji su se tiskali u zagušljivom i često pretoplom potpalublju i nestrpljivo čekali da se prozove njihova vojna pošta.
BROD–MUZEJ I RIJEČKA POSADA
Raspad Jugoslavije i početak jednog od najgorih građanskih ratova u Evropi posle Drugog svetskog rata utiču i na “Galeb”. Učestvuje u evakuacijama ljudstva i materijalnih sredstava JNA iz slovenačke luke Kopar, a potom ostaje na doku Mornaričko-tehničkog remontnog zavoda “Sava Kovačević”, kako se od 1945. zvao nadaleko čuveni Arsenal u Tivtu. Godine 1993. ili 1994. odlazi na poslednju plovidbu na sopstveni pogon, kada ukrcava pitomce i vozi ih duž crnogorske obale. Po povratku, odlazi na vez na molu broj jedan gde ostaje do kraja devedesetih godina. Tada se niotkuda pojavljuje Milo Đukanović, menja brod za stanove koji su vojsci uvek nedostajali i prodaje ga američkom brodovlasniku grčkog porekla Papanikolau, koji namerava da ga pretvori u luksuznu jahtu namenjenu za uživanje bogate klijentele. Na forumu sajta Paluba.info može se naći svedočenje o poslednjim danima broda u tivatskom Arsenalu. “Moj otac je prekrcao zadnje zalihe nafte sa ‘Galeba’ kada je brod raspreman… Jedno popodne je došao s posla sav onako potišten i jedva izustio: ‘U zavodu je atmosfera kao da je neko umro – sutra nam odlazi Galeb’.”
“Brod mira” je odvučen u Rijeku gde je trebalo da bude konvertovan u brod za zabavu bogatih. Ali vlasnik bankrotira i brod trune na doku remontnog zavoda “Viktor Lenac”. Hrvatska ga 2006. proglašava za kulturno dobro, a kako se brod nagnuo na desnu stranu zbog prodora kišnice kroz korodiranu palubu, nešto se moralo preduzeti. Konačno ga otkupljuje Grad Rijeka 2009. i otad počinju radovi kako bi se pretvorio u muzej.
*Autor ovih redova je imao privilegiju da poseti brod tokom maja ove godine. Radovi napreduju, planira se da pored muzejskog dela ima i komercijalne sadržaje poput restorana i hostela. Jasan je trud ekipe Muzeja grada Rijeke i radovima se nazire kraj. Ovom prilikom pozdravljam kustoskinju Franku i domaćina broda Luju, uz parafrazu reči iskusnih mornara: “Dušu broda čini posada, sam brod ne može biti ni dobar ni loš”. Sadašnjoj “posadi” želim svu sreću, a “Galebu” dugu i spokojnu penziju, uz nadu da će je provesti sa svojim posetiocima koji će imati šta da od njega nauče.
Pretnje silovanjem i prebijanje usledilo je kada su se posle još jednog protesta u nizu demonstranti uputili kućama. Prema svedočenjima žrtava torture, studenti i građani su otimani sa centralnih beogradskih ulica, odvođeni u zgradu Vlade Srbije – sedište izvršne vlasti – gde su mučeni ili bili primorani da slušaju i gledaju batinanje drugih
Pored Andreja Vučića, mesto na kormilu batinaša zauzeli su Vlada Mandić i Ljuba Jovanović, nekadašnji sportisti koji, očevidno, imaju kontrolu nad izvesnim grupama “mladića”. To se posebno se odnosi na one iz Republike Srpske jer je Mandić sa njima i tamo bio aktivan. Pored njih, angažovani su i oni iz javnog sektora “koji znaju da se biju”, kao što je bio slučaj sa Lukom Petrovićem, gradskim sekretarom za investicije
“Na prvi pogled individualni čin ekstremnog nasilja – kada državni službenik preti devojci silovanjem – može izgledati kao izolovan ispad”, kaže za “Vreme” profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zoran Pavlović. “Ali to nije stvar samo njegove privatne ‘patologije’ – čak i da jeste, to i dalje nije samo njegov problem – nego simptom sistema u kojem se takvo ponašanje toleriše, pa i ohrabruje”
Dok “običan” policajac bez fakulteta radi za oko 80.000 dinara, njegov kolega u Žandarmeriji ima najmanje tri puta veću platu. MUP Srbije broji oko 46.000 od kojih 21.000 radi u administraciji. Ovlašćenih službenih lica, a to su policajci u uniformi ili civilu, kriminalistička, saobraćajna i granička policija, te posebne jedinice ima oko 15.000 u Srbiji. Ipak, ni svi oni ne mogu se zateći na protestima po Srbiji, jer mnogi od njih vrše druge poslove iz svoje nadležnosti
Da je čovek kakav nije, Dačić bi se zapitao kako mu se drugi put u karijeri događa narod na ulicama, masovne demonstracije i duboka podela društva. Da su kao što nisu, zapitali bi se i on i Vučić da nije možda do njih
Policajka Radosavljević jedva se suzdržavala da ne brizne u plač, dok je stajala kao štit komandantu JZO Marku Kričku kada su mu građani došli na vrata
Rimski imperatori su građansko nezadovoljstvo smirivali politikom „hleba i igara“. Pokušao je to i Aca Srbin, ali bezuspešno, pa sa opredelio za „laži i šamara“
Predsednik svih batinaša Srbije upravo ispisuje istorijsku grotesku: od batinaša pokušava, procesom baljezganja, da načini građane, a građane da pretvori u batinaše
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
