Odmotavanje planetarnog sistema komunikacije

Nagrađeni rad pod nazivom “Calculating Empires” Vladan Joler je realizovao u koatorstvu sa Kejt Kraford, američkom naučnicom iz polja etike tehnologije i veštačke inteligencije. Rad predstavlja ogromnu mapu dimenzija 24×3 metra, koja se može gledati i čitati na bezbroj načina i zaprepašćuje količinom unetih dijagrama, crteža, podataka, brojeva, simbola, referenci, ilustracija i svega ostalog – zamislivog i nezamislivog.

Razgovor sa profesorom Jolerom se, u izvesnoj meri, otima standardnim medijskim formama. Zbog toga počinjemo s kraja, od događaja koji za njega predstavlja neverovatan i uzbudljiv spoj okolnosti. Povezala su se bar dva sveta jer, kaže Joler, “ono što radim – svet mapa i istraživanja – obično je odvojeno od lokalne realnosti. Iako istraživanja sa fondacijom ‘Share’ jesu lokalna i direktno angažovana, ovoga puta priča je mnogo ličnija i utoliko uzbudljivija. Sada je svaka dihotomija nestala. Ovo sada je potpuno ludilo. Nikad nisam osetio toliku vezu sa Novim Sadom. Mislim da ni ljudi u ostatku Srbije ne shvataju koliko je ovde teško. U Novom Sadu je sve uzdignutije za nekoliko lestvica, od nasilja sve do emocija. Ljudi su lično prošli kroz svu tu traumu koja i dalje traje.”

“VREME”: Ipak, tvoji radovi su uvek bili politički.

VLADAN JOLER: Jesu, ali bi se to moglo nazvati tehno-politikom. Moja istraživanja su se odnosila na političke, ekonomske, socijalne rezultate i posledice sasvim određene tehnologije. Proizlazi da je čak i način na koji su spušteni kablovi za internet forma politike.

Meni se čini ipak da nijedna mapa ne može biti tačna…

Mape uvek dolaze iz pozicije moći. Mape su oduvek deo vojne tehnologije, a ja pokušavam da se igram njihovom prepoznatljivom estetikom. Važan deo pristupa je neka vrsta konceptualne ironije. Na primer, pravimo mape koje su kritika klasifikacija, a mape same po sebi jesu klasifikacije. Ali ono što smo radili još ranih dvehiljaditih, kroz kuda.org i sa Kristianom Lukićem, uvek je imalo dozu poigravanja sa nekakvom vojnom estetikom koja može da se čita i iz pozicije NSK i “Lajbaha”. Ja volim tu crninu mapa i to što izgledaju kao da su precizno istinite, a zapravo se poigravaju estetikom prizora i predubeđenjem da, ako nešto izgleda kao mapa, onda to mora biti tačno. Međutim, kada dolaziš iz pozicije nekoga ko crta te mape, onda shvataš da postoji gomila odluka za koje je odgovoran kartograf ili kritički kartograf. Već postavljanjem samog jezika mape utiče se na to šta kroz mapu može biti ispričano. A da ne govorim o tome da je svaka tačka ili crta odluka. Tek kada sam raščistio s iluzijom o neutralnosti, shvatio sam da te mape jesu vrsta narativa koji pričam ja. Tu postoji čitav spektar mogućnosti, a pritom je zapravo nebitno da li će one biti čista poezija ili tehnički dijagram. Meni je divno što je prostor mape nelinearan narativ u kome posmatrač može da se kreće kako želi. To je multidimenzionalan prostor jer postoje različite dubine mapa, u kojima je moguće kretanje po prostoru nečega što je veoma sitno do prostora nečeg veoma krupnog. Za mene tu može biti beskrajno mnogo dimenzija. Druge mogućnosti za izražavanje iste ideje, poput boje ili VR tehnologije, uopšte mi nisu važne. Onog trenutka kad ovladaš tom igrom dimenzija u dvodimenzionalnom prostoru, zapravo možeš da radiš šta hoćeš.

Mapa je ostala analogna, izlaže se u prostoru, što svakako tera gledaoce da se sa njom neposredno suočavaju.

Slažem se. Mada, ruku na srce, original svake mape jeste digitalni fajl, PDF (mada je ova mapa prevelika i za PDF). Ipak, potpuno je drugačiji osećaj kada ona ima svoju materijalnost u prostoru, kada posmatrač mora aktivno da koristi svoje telo pri gledanju i čitanju. Ova mapa zbog svoje veličine postaje neka vrsta arhitekture jer može da oblikuje prostor, i to na različite načine. Izlagali smo je kao neprekinutu ravnu liniju, zatim smo imali neku vrstu tunela, imali smo i kružnu postavku. Od same postavke zavisi mogućnost mape. Recimo, fantastična postavka u vidu dugačkog friza praktično onemogućava uspostavljanje veze sa delovima koji su previše udaljeni. Nisam video postavku u Rijsk muzeju koja je kružna, ali ljudi kažu da je odlična jer je posmatrač podjednako udaljen od svih delova, te i igra sa informacijama ima drugačija ishodišta.

“Calculating Empires” je izlagana na mnogim mestima. Putovala je u Milano, Pariz, Barselonu, Tokio… Naravno, putovanje je digitalno.

Pre desetak godina počeli smo da istražujemo život jednog internet paketa. Paket je sastavni deo podataka koji se stvaraju uvek kada nešto ukucamo online. Ti paketi, kao i poštanski paketi putuju, na primer, odavde do San Franciska i otud se vraćaju. Međutim, čitav taj proces je nevidljiv, ispod je ljudske percepcije. Mi smo počeli od jednog nanodogađaja koji traje manje od sekunde i gotovo je na nivou nematerijalnosti, jer je zapravo u pitanju kretanje svetla. Ali kada smo zaronili u taj mikroživot, počelo je odmotavanje jednog planetarnog sistema komunikacije u kome se otkrivaju mnogi politički momenti. Postavljaju se pitanja poput: ko poseduje određeni kabl, gde se nalazi zgrada kroz koju treptaj svetla prolazi, ko ima pristup tome i ko može da prikuplja metapodatke? Kako to države regulišu? Zapravo se sve sadrži u tom jednom nanomomentu – svi ti nevidljivi ekonomski i politički odnosi moći.

Treba se podsetiti Žila Deleza, koji sredinom devedesetih govori da poimamo “mali paket znakova, mali blok znakova koji ide po neograničenoj pravoj liniji i na njoj obeležava niz procesa, dovršenih delova… to je posve drugačija mašina. Umesto endogene sile koja obavija sve, postoji odlučujuća spoljna prilika, odnos sa spoljašnjošću, koja se pre izražava kao emocija nego kao ideja, napor ili delo pre nego imaginacija…” I sada izgleda kao da Delez opisuje upravo tvoje mape.

Apsolutno! Ova aktuelna mapa bukvalno proizlazi iz te fukoovsko-delezovske škole. Prvi deo mape predstavlja neku vrstu arheologije medija koja je takođe politička, ali posmatraču koji ne čita te znakove, linije i crtice deluje kao puki prikaz, drugi deo mape jeste društveno politička refleksija različitih sistema koji sada proizlaze iz tih tehnologija. Početni prikaz sistema klasifikacije polazi od tela, edukacije, zatvora, kasarni, odnosno vojske.

Prethodna mapa, “Anatomy of AI Sistem”, predstavlja momenat kada se otvorio novi sistem. Mi smo godinama na gotovo forenzički način istraživali sisteme komunikacije, infrastrukturu, data centre, svu tu produženu anatomiju jednog uređaja. Ali na ovoj mapi desilo se čudo, otvaranje nove dimenzije, naime povezivanje prirode sa svim tim. Kada govorimo o tehnologiji, obično govorimo o vezi čoveka i društva, jako retko pričamo o odnosu čoveka, prirode i društva. Kada smo otvorili ovu treću dimenziju, onda su se i ove prethodne dve drugačije posložile. Može delovati da su nekakvi protokoli ili infrastrukture bolji od drugih, jer pouzdanije štite privatnost. Međutim, šta se dešava ako bolja tehnologija troši više struje koja je, naravno, povezana sa rudom i sagorevanjem? Ili šta tačno znači velika količina hardvera, koji je potreban i koji je izgrađen od elemenata koji dolaze iz različitih delova sveta? Svaki od tih elemenata ima svoju eksplicitnu politiku. Nama je to postalo jasno kroz priču o litijumu. U svakom slučaju, mapa sa tri dimenzije otvorila je sasvim drugačiju perspektivu. Jer više ne pričamo samo o privatnosti, bezbednosti, prikupljanju podataka i ekonomiji već govorimo o lancima snabdevanja, fabrikama, o eksploataciji prirode i o ekologiji. Fascinantno je što ta mapa i dalje ima neverovatan život. Ona je postala neka vrsta crteža – označitelja jedne teme. Izlagana je na mnogim mestima, ali je najlepše to što se često koristi u edukativnim procesima i radionicama koje govore o materijalnosti tehnologije. S druge strane, u muzejima se pojavljivala pre svega predstavljajući odličan kustoski alat. Obično je postavljena na početku postavke, tako da iz nje proizilazi ostatak izložbe. Na primer, u MoMA, kustoskinja je mapu postavila kao fiksno mesto i to tokom tri godine, dok su se ostali radovi smenjivali. To znači da je moguće uklopiti bezbroj radova i priča u tu jednu mapu.

foto: fondazione prada cate crawford, ph patrick toomey neri

Drugim rečima, tako se razvilo pravilo rizomatske mape – od kustoskih praksi do različitih čitanja.

Tako je. Ali povodom toga postoji još jedan rad, koji ima potpuno drugu publiku – “Novi ekstraktivizam”, koji se sastoji od videa i mape. Tu sam iz neke svoje naivne ali lepe ljubavi prema teoriji i filozofiji uradio nešto drugo. Naime, način mog istraživanja najpre kreće od tehničkog ili detektivskog istraživanja o temi, a nakon toga počinjem da crtam dijagrame. Kada je to gotovo, potrebno je da istražim šta je teorijsko ili političko značenje tog crteža. Radeći na “Novom ekstraktivizmu”, počeo sam ozbiljno da uživam čitajući teoriju, od Fukoa nadalje. “Novi ekstraktivizam” je zapravo omaž mojim omiljenim teoretičarima, neka vrsta kolaža teorija od koga sam napravio veoma ličan sistem. Ljudi koji vole tu mapu su ljudi koje i ja volim, jer mogu bolje da čitaju moju priču. Ostale mape imaju mnogo širu publiku, jer ljudi sa različitim znanjima mogu da pronađu različite stvari.

Inače, s obzirom na to da mene retko ko uopšte zna (smeh), malo ko zna kako izgledam, često na izložbama i događajima u muzejima volim da slušam šta ljudi pričaju i šta izvlače iz mapa koje su dovoljno otvorene za svakakva tumačenja. U tome jako uživam.

To je tipično za nas likovnjake, naime, momenat kada je rad završen i pušten u javni prostor jeste i trenutak kada taj rad počinje da živi neki svoj život i kada prestaje kontrola nad interpretacijama. Naučiš da živiš s tim kroz likovnu umetnost. Za razliku od Kejt, koja voli da se bavi postavkama i izložbama, mene to apsolutno ne zanima. Za mene je proces završen unutar te mape. Ostalo ne želim da kontrolišem i prepuštam muzejima da se time bave. To omogućava predah, jer svaka mapa zahteva ogromnu količinu vremena. Na primer, na ovoj mapi sam radio četiri godine i ne mogu više da je gledam (smeh). Tu su u pitanju dva različita moda: mod stvaranja u kojem imam suludu opsesivnu energiju i mogu da uživam u tome da mapa u jednom danu dobije tri linije ili dve tačke iza kojih stoji čitav svet. Kada je rad završen, moram da se prebacim u drugi mod, koji podrazumeva putovanja, predavanja, objašnjavanja, i tokom tog procesa postajem rob jedne iste teme koju ljudi očekuju. To radi kao bend: napraviš album pa onda ideš na turneje, pa onda posle 3-4 godine praviš drugi album. Ali neverovatno uživam u tome da imam jedan rad u periodu od dve godine. Takav prostor sam osvojio u trenutku kada sam odlučio da više ne radim na projektima sa rokovima, sponzorima, naručiocima. Međutim, sada se pojavio drugi problem, koji je nastao uporedo sa radom na mapama. Naime, potpuno sam izgubio mogućnost linearnog mišljenja, izlaganja linearne, konzistentne priče. Ja fizički ne mogu da napravim PowerPoint prezentaciju. Imao sam ogromne probleme zbog toga. U savetu Evrope sam govorio bez prezentacije, jer nisam mogao da je napravim. Zbog toga sam na dodeli ove nagrade rekao sebi: “Hajde sedi, napiši nešto, jer ne znamo šta će biti”. Sada smo svi emotivno rastureni zbog svega što se dešava i znao sam da neće biti dobro ako izađem bez spremnog teksta. Jedva sam uspeo da pročitam ono što sam prethodno sastavio.

Možda bi bilo dobro da svi razvijemo te rizomatske neuronske veze. To bi obezbedilo kritičko mišljenje.

Jeste, to je poseban način mišljenja, pogotovo kad je povezan s vizuelnim. Mislim da iskustvo likovnog prostora to omogućava. Kad slikaš sliku, ne znaš kako će ona konačno izgledati; ona se konstantno menja. Umetnik je u stalnoj komunikaciji sa slikom, jedino što materijal moje slike nije boja već informacija, paket znanja ili znakova. Naravno, iza svega mora postojati sistem, jer svaka mapa ima svoj jezik. Ono što je uzbudljivo jeste postojanje nekih veoma preciznih tačaka, na primer figura konkretne knjige sa svim podacima, a zatim dijagram koji je potpuno apstraktan, pa ilustracija sa određenom simbolikom. Neki ljudi mapu čitaju preko preciznih tačaka, ali su meni zanimljivija ona čitanja koja se kreću preko ovih kvaziprostora sa različitim nivoima apstraktnosti. Sve zajedno uzev, dobija se rolerkoster različitih narativa, otvorenosti i zatvorenosti… Ko zna kako ljudi to čitaju – dobro došli u prostor mape (smeh).

Ima li koncept neljudskog veze sa tvojim mapama?

Mislim da je tehnologiju ili alate veoma teško odvojiti od upotrebe. Kada se tehnologija promisli, dolazimo do toga da je svaka upotreba stvar odluke. Na primer, od dleta koje imaš zavisiće i skulptura, odnosno njen prostor. Ili prostor društvenih mreža, sam interfejs, odluka da boks ima određeni broj karaktera i srce određuje šta iz toga može proisteći. Cilj igre je da se sakupi što više srca. Naravno, taj sistem je neko postavio, sistem ekstrakcije i eksploatacije, odnosno ekonomski model tog takmičenja. Kada je Instagram imao samo kvadrate, naši studenti su počeli da rade upravo u tom formatu, koji je potpuno neprirodan (oduvek smo radili na nekom zlatnom preseku, formatu A4 i slično). Dakle, uvek je u pitanju ljudska odluka. Na projektu “Knowing Machines” pokušali smo da istražimo data setove iz kojih veštačka inteligencija uči. Na toj liniji smo pronašli more odluka koje su potpuno nevidljive na površini. Ranije je prostor interneta bio mnogo slobodniji, u smislu kreiranja web stranica. “Myspace” je, na primer, imao mnogo opcija, ali zatim je došla standardizacija koja omogućava da se u jedan prostor postavi samo jedna vrsta sadržaja. Do standardizacije je došlo jer je na taj način mnogo lakše vršiti ekstrakciju. Drugim rečima, ako je ponašanje standardizovano, mnogo je lakše sprovoditi kontrolu.

Sada je potpuno jasno zašto si dobio nagradu na Bijenalu arhitekture. Govorimo isključivo o prostorima, konstrukcijama i strukturama. Možda bismo mogli da pričamo o prostoru političkog. Nagradu si posvetio studentima i kolegama, pozvao na bojkot.

Većina razgovora i tema na Bijenalu bila je u vezi sa politikom i etikom korišćenja prirode, energije, materijala. Iz ugla patnje i frustracije Novog Sada jasno je da arhitektura ima drugo značenje i drugu vrstu etike u fokusu – mreže podizvođača i korupcije. To apsolutno nije bila tema, ako izuzmemo segment o neokolonijalnom odnosu prema materijalima, kao što je to slučaj u Britanskom paviljonu. Ali ja nisam imao drugu opciju nego da pokušam da nešto kažem o Novom Sadu. Naša nesposobnost da gledamo ispod površine interfejsa ili pojavnosti nije samo na nivou tehnologije. Život u evropskim gradovima ili uopšte u zapadnoj civilizaciji potpuno je odvojen od razumevanja dubine procesa. Složenost jednog procesa može da se kreće od rudara u Kongu do sakupljača otpada. Imao sam sreće da predajem na NID u Andabadu u Indiji i neko vreme sam tamo istraživao takve pojave i procese. Postoje ogromni otpadi elektronske opreme oko kojih se formiraju čitava sela. Video sam oca koji ne može da ustane zbog tremora od toksičnih isparenja, dok deca i dalje razbijaju delove matičnih ploča, pale ih i klasifikuju. Video sam obalu koja se zove Alang beach, gde dolaze prekookeanski brodovi i umiru. Radnici koji nemaju ni obuću navlače brodove u blato i oni se u roku od tri meseca pretvore u svoje sastavne delove. Kuće u okolini su napravljene od delova tih brodova. Ti procesi nisu vidljivi na Zapadu. Do “Calculating Empires” došli smo upravo kroz praćenje takvih materijalnosti, u smislu procesa i načina na koje stvari nastaju i nestaju. Postoji fantastična priča koja govori o nastanku prvih podvodnih kablova iz druge polovine 19. veka. Iza ovog svetskog čuda postoji priča o sastavu kablova. Naime, potreban je bakar, ali i izvesna količina materijala iz biljke koji se zove gutaperka i koja je služila kao izolator. U jugoistočnoj Aziji je došlo do potpunog uništenja ekosistema zbog ekstrakcije ove biljke. Naravno, interesantno je i kuda idu ti kablovi. Oni kreću iz Britanije i povezuju kolonije kako bi carstvo moglo efikasno da sakuplja informacije. Političke kartografije kablova i danas su važne. “Calculating Empires” proizilazi iz takvih priča i obuhvata period od 1500. godine do danas.

Na kraju moram da te vratim kući. Dakle, šta nam je činiti?

Pa ne znam, imamo sutra blokadu suda… Situacija zapravo jeste teška i ne znam da li ljudi izvan Univerziteta osećaju dubinu borbe koja se trenutno dešava. Prepoznati smo kao neprijatelji i uglovi napada koji se događaju neverovatni su. Mi imamo rizom različitih problema i napada na čitavu instituciju, na studente, dekane, profesore. Imamo ekonomske, institucionalne, pravne napade, napade na pojedince, napade kroz medije. U proteklih šest meseci svake nedelje smo preživljavali nove drame. Svaki sastanak je odlučujući sastanak, na mreži ili na fakultetu. Ali mislim da trenutno ne postoji niko ko zna kako će se ovo završiti. Pokušao sam da u kontekstu ove mapa sagledam ovo što nam se dešava. Postoji na mapi kolona pod nazivom “Vreme”, na lokalnom i globalnom nivou. Mi ga rastačemo u segmente da bismo sagledali sistem kontrole. Na vrhu te kolone izdvojili smo ubrzavanje i segmentaciju vremena. Uveren sam da je to ono što nam se trenutno dešava, zajedno s krizom vrednosti koji se vidi na više mesta, ali i sa dominacijom tehničkih nauka u odnosu na humanistiku.

Ipak, ja sam i dalje optimističan… Mislim da ova vrsta energije, ljubavi i oslobađanja ne može da se povuče i nestane. Kada čovek oseti slobodu, teško ga je vratiti nazad u kutiju.