Na listi čekanja za transplantaciju organa u Srbiji trenutno se nalazi oko 1800 pacijenata. Svako od njih živi u neprestanoj neizvesnosti hoće li i kada dobiti novu šansu za život. Iako Zakon o presađivanju ljudskih organa iz 2018. godine predviđa model pretpostavljene saglasnosti – što znači da se svi punoletni građani smatraju potencijalnim donatorima, osim ako se tome nisu izričito protivili – u praksi ne postoje utemeljene i jasne operativne procedure za to.
Srbija još uvek nema funkcionalan registar u kojem bi građani mogli zvanično da iskažu svoj stav – bilo da žele da budu donori ili ne. Registar nedavalaca nije digitalizovan, nije dostupan bolnicama u realnom vremenu i ne postoji jednostavan mehanizam za elektronsko izjašnjavanje. Zbog toga se odluka o donaciji često donosi u zahtevnim i teškim okolnostima. Medicinsko osoblje nema pristup potrebnim informacijama, a porodice se sa tim pitanjem neretko suočavaju prvi put u trenucima lične traume, bez pouzdanog uvida u volju preminule osobe. U takvom sistemu, potencijalne donacije se gube, a mogućnost da se nečiji život spasi ostaje neiskorišćena.
A kada je reč o pomenutom principu pretpostavljene saglasnosti, Ustavni sud Srbije je 2021. godine osporio ključnu odredbu zakona koja je predviđala da se organi sa umrlog lica mogu uzeti radi presađivanja ukoliko se punoletni davalac pre smrti tome nije usmeno ili pismeno usprotivio, i ako se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio član porodice. Ustavni sud je ocenio da ovakva odredba nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, jer nije jasno propisana uloga porodice u procesu davanja ili uskraćivanja saglasnosti, niti obezbeđuje dovoljno garancija da će volja građana biti poštovana i primenjena u praksi. Uprkos toj presudi, do danas nisu usvojene izmene zakona koje bi rešile sporne tačke, zbog čega u ovom trenutku u Srbiji faktički ne postoji precizan i primenljiv pravni okvir koji reguliše proces transplantacije.
IZMENE NA ČEKANJU
Ivana Jović iz Udruženja pacijenata “Donorstvo je herojstvo” kaže za “Vreme” da građani Srbije i dalje nemaju mogućnost da se formalno izjasne o tome da li žele da budu donori organa. Kako ističe, nacrt izmena i dopuna Zakona već postoji i pripremljen je u saradnji sa stručnjacima za medicinsko pravo i ljudska prava – profesorkom Jelenom Simić sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union, dr Martom Sjeničić iz Instituta društvenih nauka i Vladicom Ilićem iz Beogradskog centra za ljudska prava. Predlog predviđa da građani mogu jasno i jednostavno izraziti svoju volju – bilo da žele da njihovi organi budu donirani ili da to izričito odbijaju – i to putem eUprave, kod lekara ili javnog beležnika. U slučaju da takva izjava ne postoji, odluku bi donosila porodica, a ovakav pristup bi bio u saglasnosti sa odlukom Ustavnog suda, kao i sa međunarodnim i evropskim standardima.
“Kao što svako punoletno lice ima pravo da odlučuje ko će naslediti njegovu imovinu, isto tako mora imati pravo da samostalno odlučuje o tome da li se nakon njegove smrti njegovi organi mogu upotrebiti za lečenje drugih ljudi”, dodaje Jović.
Stručni tim koji je radio na predlogu čini i deo radne grupe Ministarstva zdravlja, a tekst nacrta je predstavljen Ministarstvu. Iako je ministar Zlatibor Lončar prošle godine izrazio podršku inicijativi i naveo da je transplantacija jedan od prioriteta, nakon formiranja nove Vlade Radna grupa još uvek nije nastavila rad.
Jović ističe da su predlozi utemeljeni i na istraživanju koje je za udruženje sproveo IPSOS, prema kojem čak 80 odsto građana Srbije podržava doniranje organa, dok bi se polovina upisala u Registar ukoliko bi on postojao. Kao ključni razlog odbijanja donacije građani navode nepoverenje u zdravstveni sistem. Takođe, predlog zakona uključuje i proširenje prava na transplantaciju sa živih donora, jer sada zakon dozvoljava donaciju samo između najbližih srodnika, što, kako kaže, mnoge pacijente primorava da odu u inostranstvo i transplantaciju plate iz sopstvenog budžeta.
TRANSPLANTACIJE U INOSTRANSTVU
Važno je pomenuti da je Srbija ranije pokušala da uspostavi saradnju sa Italijom u oblasti transplantacije organa, ali da sporazum nije realizovan. Jedan od glavnih razloga predstavlja nedostatak funkcionalnog sistema i registra davalaca u Srbiji, što je otežalo uspostavljanje poverenja i standardizovane saradnje sa italijanskim partnerima. Zbog dugih lista čekanja i nedostatka donora u Srbiji, sve veći broj pacijenata odlučuje se da potraži spas u inostranstvu, gde se poslednjih godina posebno izdvaja Belorusija. Kako je “Vreme” ranije pisalo, u 2024. godini 12 pacijenata iz Srbije obavilo je transplantaciju bubrega u Minsku, o sopstvenom trošku, dok je u istoj godini u Srbiji urađeno svega 17 transplantacija bubrega.
Govoreći o odlascima pacijenata iz Srbije na transplantacije u inostranstvo, Jović ističe da su građani Srbije u najnepovoljnijem položaju u regionu. Za razliku od Republike Srpske i Crne Gore, koje svojim građanima finansiraju transplantacije u Belorusiji, Srbija takvu podršku ne pruža.
“Još pre nekoliko godina naše udruženje podnelo je inicijativu Ministarstvu zdravlja da se omogući refundacija troškova transplantacije u Belorusiji, makar dok se domaći sistem ne stabilizuje. Nikada nismo dobili zvaničan odgovor, ali nam je usmeno objašnjeno da je podrška države nemoguće zbog sankcija koje ima Belorusija”, navodi ona.
Dodaje da ostaje nejasno kako su druge zemlje regiona uspešno prevazišle te prepreke, dok pacijenti iz Srbije i dalje zavise isključivo od humanitarnih akcija. “Naši pacijenti moraju sami da obezbede i plate sve – od prevoza, do priprema i same operacije. Minsk je 1500 kilometara daleko, a taj san ka novom životu finansiraju isključivo dobri ljudi koji doniraju sredstva”, kaže Jović.
HRVATSKI I ŠPANSKI MODEL
Dok se pacijenti u Srbiji i dalje suočavaju sa nefunkcionalnim sistemom transplantacije i sve češće su prinuđeni da spas potraže u inostranstvu, neke zemlje su uspele da razviju održive modele koji omogućavaju pravovremenu, organizovanu i transparentnu transplantaciju. Takvi primeri postoje i u neposrednom okruženju, ali i u državama koje već decenijama imaju stabilne i uspešne sisteme.
Hrvatska se izdvaja kao jedna od evropskih zemalja sa najefikasnijim sistemom transplantacije, a njen model se često koristi kao primer dobre prakse. Nacionalni zakon o presađivanju organa zasniva se na principu pretpostavljene saglasnosti, prema kojem se svaki građanin tretira kao potencijalni davalac, osim ako za života nije izričito izjavio da to ne želi. Takve izjave se evidentiraju u Registru nedavalaca koji vodi Ministarstvo zdravstva, a sistem je digitalizovan i funkcionalan.
Značajan doprinos uspehu ovog modela došao je i iz društvene sfere, pre svega kroz podršku Katoličke crkve, koja ima snažan uticaj u hrvatskom javnom životu. Hrvatska biskupska konferencija je još početkom dvehiljaditih jasno saopštila da je doniranje organa moralno prihvatljiv čin i izraz hrišćanske ljubavi prema bližnjem, čime je otklonjena jedna od najčešćih etičkih i verskih nedoumica kod građana.
Na organizacionom nivou, centralnu ulogu ima Koordinacija za transplantaciju pri Ministarstvu zdravstva, koja upravlja svim prijavama potencijalnih donora, vodi liste čekanja i obezbeđuje operativnu povezanost sa međunarodnim partnerima. Hrvatska je od 2007. godine punopravna članica mreže Eurotransplant, što njenim pacijentima omogućava brži i pravičniji pristup organima na osnovu medicinske kompatibilnosti, a ne samo nacionalnih kapaciteta.
Upoređujući podatke iz regiona, Jović ukazuje na činjenice koje ukazuju na potrebu za unapređenjem sistema u Srbiji. “Do avgusta prošle godine, u Hrvatskoj, koja ima znatno manji broj stanovnika, zatraženo je 90 saglasnosti za donaciju organa. U Srbiji, u istom periodu, svega 30”, navodi. Dodaje da se iza tih brojki kriju propuštene šanse za značajan broj ljudi koji čekaju transplantaciju, među kojima je i tridesetoro dece na hroničnom programu dijalize.
Rezultat uređenog sistema u Hrvatskoj je izuzetno visok broj donora, što je svrstava među vodeće evropske zemlje u oblasti transplantacije, odmah uz Španiju, koja već decenijama važi za globalnog lidera.
Prema najnovijim podacima španske Nacionalne organizacije za transplantaciju (ONT), u 2024. godini u Španiji je obavljeno 6464 transplantacija organa, što predstavlja porast od 10 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Ovakvi rezultati nisu plod samo zakonskog okvira, već dosledne institucionalne prakse, kontinuiranog ulaganja u stručni kadar i sistematski građenog poverenja između građana i zdravstvenih institucija. I tamo je na delu model pretpostavljene saglasnosti, a Nacionalna organizacija za transplantaciju ima centralnu ulogu u planiranju, nadzoru i operativnoj koordinaciji celokupnog sistema donacije i presađivanja organa. Jedan od ključnih elemenata uspeha tog modela jeste prisustvo specijalizovanih bolničkih koordinatora za donaciju, uglavnom lekara sa iskustvom u intenzivnoj nezi, koji se nalaze u gotovo svim većim bolnicama. Oni su zaduženi za prepoznavanje potencijalnih donora, vođenje razgovora sa porodicom, logistiku, kao i celokupan tok procesa donacije, uz pažljiv odnos prema medicinskim i emotivnim aspektima situacije.
Zanimljivo je da Španija, uprkos jednoj od najviših stopa donacije u svetu, ne vodi centralizovani registar građana koji žele da budu donori. Tumačenje zakona ide u pravcu da bi postojanje takvog registra bilo u suprotnosti sa logikom pretpostavljene saglasnosti. Umesto toga, sistem jasno omogućava svakom građaninu da izrazi neslaganje sa donacijom, a takva volja se uvek i bez izuzetka poštuje.
Ovaj pristup često se opisuje kao “španski model”, čiji uspeh ne leži isključivo u zakonodavnom okviru, već u njegovoj doslednoj i pažljivo organizovanoj primeni. Kroz kontinuiranu edukaciju, institucionalnu povezanost i visoko profesionalizovan kadar, Španija je razvila sistem koji funkcioniše u praksi, a ne samo na papiru. Poverenje građana, prisustvo obučenih timova i jasno definisani protokoli pokazali su se kao presudni faktori u razvoju jednog od najefikasnijih transplantacionih sistema u svetu.
I dok se u Španiji snaga sistema ogleda u unutrašnjoj strukturi i profesionalnoj kulturi, a u Hrvatskoj u efikasnoj integraciji sa domaćim zakonodavstvom i društvenom podrškom, dodatni kvalitet zemljama u Evropi daje uvezanost sa širim evropskim okvirom. Jedan od ključnih elemenata uspeha, kako u regionu tako i u širem evropskom prostoru, jeste međunarodno povezivanje u oblasti transplantacije, pre svega kroz članstvo u organizaciji Eurotransplant, koja omogućava bržu i pravičniju raspodelu organa među državama koje dele zajedničke medicinske protokole i baze podataka.
SRBIJA I EUROTRANSPLANT
Eurotransplant je evropska organizacija koja povezuje osam zemalja u zajednički sistem raspodele doniranih organa, u cilju efikasnije i pravičnije transplantacije. Članice razmenjuju organe na osnovu medicinskih indikacija, hitnosti i podudarnosti, ne uzimajući u obzir administrativne granice. Među njima su i dve države iz regiona, Hrvatska i Slovenija, koje beleže značajno bolje rezultate upravo zahvaljujući članstvu u ovoj mreži.
Srbija je 2017. godine dobila poziv za pridruženo članstvo, što je tada ocenjeno kao važan korak napred. Ipak, poziv je bio uslovljen ispunjavanjem preciznih kriterijuma – od uspostavljanja pouzdane i ažurne liste čekanja, preko definisanja jasnog zakonodavnog okvira, do povećanja broja donora i razvoja tehničke infrastrukture usklađene sa standardima organizacije.
Uprkos početnom entuzijazmu, zahtevi nisu ispunjeni u predviđenom roku, a dalji pregovori sa Eurotransplantom nisu nastavljeni. Umesto uključivanja u evropski sistem razmene organa, Srbija je ostala van mreže, oslonjena isključivo na sopstvene, ograničene kapacitete. Time je izgubljena šansa da se pacijentima omogući širi pristup potencijalnim donorima i kraće vreme čekanja.
Skoro deceniju kasnije, Srbija i dalje nije članica Eurotransplanta. Bez uređenog registra davalaca i nedavalaca, sa neujednačenom praksom i niskim brojem transplantacija, zdravstveni sistem još uvek ne ispunjava uslove za članstvo. U međuvremenu, veliki broj pacijenata ostaje na listama čekanja, dok iskustva zemalja iz regiona pokazuju koliko članstvo u ovakvoj organizaciji može doprineti većoj dostupnosti i efikasnosti transplantacija.
Uspostavljanje transparentnog i funkcionalnog registra davalaca i nedavalaca organa u Srbiji ključno je za obnovu poverenja građana u sistem transplantacije, ali i za ispunjavanje ustavnih i međunarodnih standarda. Rešenje zahteva ne samo tehničku implementaciju, već i institucionalnu odgovornost, jasno pravno utemeljenje i kontinuiranu komunikaciju s javnošću.
Zakon o presađivanju ljudskih organa mora sadržati precizno definisane odredbe o tome kako građani mogu izraziti svoju volju, bilo da žele da budu donori, bilo da to odbijaju. Ta volja mora imati pravnu snagu i biti obavezujuća za sve učesnike u transplantacionom postupku. Registar bi trebalo da bude lako dostupan i povezan sa već postojećim državnim platformama poput eUprave, a za razliku od sadašnje prakse, gde informacije nisu dostupne lekarima u trenutku donošenja odluke, registar mora biti uvezan sa bolnicama i transplantacionim centrima, uz jasne protokole o pristupu i ažuriranju podataka.
Iako zakonodavni okvir postoji, sistem donacije organa u Srbiji i dalje nije dovoljno razvijen da bi odgovorio na potrebe onih koji čekaju transplantaciju. Prepreke, od nepreciznih propisa do tehničke nefunkcionalnosti, i dalje imaju vrlo konkretne posledice po ljudske živote. Iskustva drugih zemalja pokazuju da uz jasna pravila, stabilne institucije i poverenje građana, ovakav sistem može biti efikasan i održiv. U kontekstu lista čekanja za transplantaciju, reč je o pitanju koje zahteva konkretne korake, jer za mnoge pacijente to nije administrativno pitanje, već pitanje opstanka.
Tekst je nastao u saradnji sa Hemofarm fondacijom
