Odlazak najznačajnije ličnosti 21. veka

Vraćajući se avionom sa puta iz Južne Koreje u avgustu 2014. godine, papa Franja je u razgovoru sa novinarima kazao: “Za dve ili tri godine, ja ću se vratiti u Očevu kuću.” Ipak, taj se povratak desio na uskršnji ponedeljak 2025, kada je iz Vatikana stigla vest da je rimski biskup Franja preminuo u 7.35 ujutru. Javnost je bila preplavljena porukama žalosti, brzo su se pojavile i analize njegovog pontifikata, ali milioni običnih ljudi, hrišćana i muslimana, ateista i raznih vera, pisali su – otišao je dobar čovek. Da je samo to bio sud sveta o nekome ko je u svojim rukama imao toliko moći i toliko mogućnosti da ga ta moć promeni, a nije, bilo bi sasvim dovoljno. A lista dobra mnogo je duža.

foto: ap photo

MILOSRĐE KAO ISTINA I DOKTRINA

Američki jezuita Tomas Ris, inače novinar, na desetogodišnjicu papinog pontifikata setio se kako je, kada je papa Franja izabran marta 2013, sedeo ispred kamera Bi-bi-sija, nemajući predstavu šta da kaže. “Sve što sam znao o Horhe Bergolju bilo je to da ga moji prijatelji iz Latinske Amerike, teolozi oslobođenja i jezuiti, nisu voleli, nazivajući ga konzervativnim i autoritarnim. Nisam bio usamljen u ovom neznanju.”

I nije. Mnogu su bili zbunjeni – ko je ovaj čovek? Javnost je spekulisala sa imenima danima pre toga, ali njegovo skoro da se nije pojavljivalo. Kako će se ponašati prvi papa koji dolazi sa južne hemisfere, prvi jezuita i prvi neevropljanin na čelu Vatikana?

Od samog početka – već kada je izašao na balkon da pozdravi okupljeni narod na centralnom vatikanskom trgu, bez crvenih cipela i crvene mozete, zamolivši ih da se mole pred Bogom za njega pre nego ih je blagoslovio, a potom se našalivši kako su kardinali tražili na kraju sveta novog biskupa Rima – papa Franja je pokazao da je drugačiji od svojih prethodnika.

Nije prošlo mnogo, a jasno se videlo: kardinali su izabrali papu kojem je milosrđe na prvom mestu – odgovarajući na pitanje postoji li suprotnost između istine i milosrđa ili između doktrine i milosrđa, rekao je jednom prilikom: “Milosrđe je doktrina i istina”.

Izabrali su papu koji će osnažiti laike, otvoriti Crkvu, od vatikanskih platoa napraviti smeštaj za migrante…

A veliko je pitanje – da li su oni mogli da predvide kako će se njihov sabrat ponašati kada postane prvi čovek Katoličke crkve.

On jeste važio za mnogo strožeg i konzervativnijeg dok je stolovao u Buenos Ajresu. A mnogo je onih verskih velikodostojnika koji se, kada dobiju više moći, zagube u lavirintima (svetovnih i sekularnih) vlasti, sebi postanu neupitni i zaborave ne samo na osnovna načela vere već na druge, posebno one ostavljene i ranjene. Kod pape Franje bilo je upravo suprotno – činjenica da je na tronu učinila ga je saosećajnijim i otvorenijim prema svetu. U tome je bio revolucionaran. Skromnost je zadržao.

“Bio je to papa kojem možeš prići”, kaže za “Vreme” Tomas Bremer, nekadašnji profesor ekumenske teologije na Katoličkom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Minsteru.

A onda se podseća nekih trenutaka, slika, anegdota o papi Franji: čim je izabran, odlazi iz Sikstinske kapele sa kardinalima, dok ostali ulaze u autobus, njega čeka auto, on naravno odbija da ide sam, seda u autobus sa drugima i fotografije stižu do medija – otpozadi slikane sve crvene kapice, i odjednom – jedna bela; tih dana sam plaća račun u domu za sveštenike u kojem je bio smešten pre početka Konklave; zove brzo prodavca u kiosku u Buenos Ajresu – gde je inače kupovao dnevne novine i kojem je rekao da ih sačuva dok se ne vrati iz Rima – da mu kaže: “Nemoj više da ih čuvaš, postao sam papa.”

U javnost su vrlo brzo dospele priče o njegovim telefonskim pozivima – čitao bi pisma koja su mu vernici slali, a onda ih zvao. Jedan od njih, Italijan Mikele Feri, pričao je kako ga je treći put u jednom danu neko zvao sa nepoznatog broja. Kada se konačno javio, čuo je: “Zdravo, Mikele, ovde papa Franja”. Mesec dana pre, Mikeleov brat je ubijen u pljački benzinske pumpe. Očajan, obratio se papi da mu kaže da nikada neće oprostiti ubicama svog brata. Nakon razgovora, papa je pitao da li bi mogao da razgovara i sa Mikeleovom majkom. “Mogao sam da čujem kako zapisuje brojeve dok sam mu diktirao njen telefon. Pozvao ju je nekoliko dana kasnije.”

Papa je išao među ljude, susretao se sa bolesnima i ranjenima. Kada je izabran za ličnost magazina “Tajm”, deo objašnjenja je glasio: “On grli one koje vi ne biste ni pogledali.” Jednostavno, promenio je način na koji se papa ponaša.

“S jedne strane, radilo se o njegovoj ličnosti, ali možda to ima mnogo dublje posledice za papstvo nego što se na početku mislilo. Služba pape postala je ljudskija. Za svakoga predstavlja problem držati ravnotežu između autoriteta – vođa je milijarde i 400 hiljada katolika u svetu, to je ogromna moć – i hrišćanskog učenja koje kaže da je ograničen čovek. U toj ravnoteži, on je bio uzor, postavio je put kojim treba da ide i njegov naslednik”, ističe Bremer.

Papa Franja je živeo u svetu, a ne mimo ili iznad njega. Govorio je češće o dubinskim uzrocima savremenih problema, a ne o posledicama, ne umiljavajući se usput ni političkim ni ekonomskim elitama. Bilo je dovoljno videti kako se ophodi sa ljudima, pere noge zatvorenicima i grli izbeglice, čuti ga kad priča o ženama koje su imale abortus ili LGBT populaciji, i odmah bi postalo jasno da se ne radi o nekakvoj, pukoj, dobroj formi crkvenog velikodostojnika ili potrebi da se dopadne (delu) javnosti, već o autentično življenoj veri i saosećanju. Otuda njegovi pozivi za mir u Gazi, Ukrajini ili Južnom Sudanu nisu zvučali kao pobožne fraze, što često ume da bude slučaj.

“On je bio papa bliskosti, želeo je Crkvu koja izlazi među ljude, a ne onu koja pasivno čeka da ljudi dođu njoj. Govorio je o Crkvi kao o poljskoj bolnici koja se ne boji da uđe u živote ljudi i kada su oni teški i haotični. U stvari, najpre tada, kada se ljudi bore sa siromaštvom, odnosima sa drugima, svojom seksualnošću i ako ne žive u skladu sa crkvenom doktrinom”, kaže za “Vreme” dopisnik iz Vatikana holandskog lista “Nederlands Dagblad” i teolog Hendro Munsterman.

Za njega, najvažnije nasleđe pape Franje je dvostruko – prvo ta fundamentalna odluka da se približi ljudima, a zatim sinodalnost, odnosno obnova Crkve koja više ne deli verne na klir i laike, već ih vidi kao zajednički odgovorne za crkveni život.

“Mi se trenutno nalazimo usred reforme. Imali smo trogodišnji Sinod, koji se završio u oktobru prošle godine, ali sprovođenje sinodalnih odluka tek predstoji”, dodaje Munsterman. I od naslednika pape Franje verovatno zavisi kako će se i u kojoj meri one sprovesti.

Upravo tog stava je i Tomas Bremer: u strukturnom smislu, najvažnije otkriće pape Franje jeste naglašavanje sinodalnosti – on je prvi put pozvao laike na Biskupski sinod – dok je u pastoralnom smislu najbitnije njegovo nasleđe odlazak na periferiju, među odbačene.

“On nije bio ‘knez Crkve’, jedan koji igra igru važnih i moćnih. Bio je svestan da ima autoritet, ali ga je koristio da bi podržao one koji su bez privilegija. Način na koji je živeo – ne u Apostolskoj palati (čime je prekinuo višedecenijsku tradiciju), već u sporednom konaku za goste i kakav je auto vozio – pokazuje da je pokušavao da ostane normalan i da je priznavao autoritet odbačenih, onih koji u ovakvom svetu autoritet nemaju”, ističe Bremer.

foto: ap photo

OTPORI PORUKAMA JEVANĐELJA

Otpori na koje je nailazio u samoj Crkvi bili su ogromni, bilo da se radi o vatikanskim strukturama, bilo o konzervativnijim katolicima u Poljskoj, Americi ili Hrvatskoj…

Možda bi ilustrativna, lično doživljena minijatura to dobro dočarala. Potpisnica ovih redova našla se 2016. godine u Vatikanu, na seminaru za novinare iz celog sveta. Govornici su bili profesori i teolozi jednog od tamošnjih katoličkih teoloških fakulteta, biskupi i kardinali. Na jednoj od sesija, izvesni novinar je upitao veoma uticajnog kardinala šta misli o mogućnosti pričešća drugobračnih (u Katoličkoj crkvi, oni koji su se, nakon razvoda, ponovo venčali, ne mogu da se pričešćuju), o čemu je papa pre toga razgovarao sa novinarima u avionu. Hladno, sa ciničnim osmehom, kardinal nam je odgovorio: “To što Hose Mario Bergoljo priča na 10000 metara nadmorske visine nije moj problem”.

“Naravno da je postojao otpor i među vernicima, posebno u SAD, ali najveći otpor dolazio je iz redova klira, naročito među mlađim sveštenicima”, smatra Munsterman. Zašto? Zato što je papa Franjo od njih zahtevao da hodaju sa svojim narodom, govorio im da pastiri treba da ‘mirišu na svoje ovce’, da ne pričaju ljudima samo šta da rade, već da budu deo njihovih života. To je potpuno drugačiji način oblikovanja i razumevanja svešteničke službe od onoga što su učili u bogoslovijama”, dodaje Munsterman, nastavljajući da je došlo do pomaka od ortodoksije ka ortopraksiji – od pukog ispravno izgovorenog učenja ka ispravnom delovanju. A Franja je bio papa ortopraksije. Taj način vođenja Crkve je predstavljao izazov za mnoge koji su učeni da je najvažnije pravilno prenositi doktrinu i da je suština Crkve očuvanje čiste dogme.

Jednostavno, papa Franja se zalagao i voleo Crkvu koja izlazi u svet i smatrao da je bolje da bude isprljana nego bolesna od opsednutosti sobom.

“Njegova poruka nije bila ništa drugo do poruka Jevanđelja. Dakle, ako ste imali problem sa ovim papom, onda ste imali problem sa Isusom”, kaže Munsterman.

Kada je reč o otporu klira, Bremer navodi i da je papina skromnost bila prst u oko onima koji su navikli da uživaju u luksuzu, biskupima koji žive “dvorskim stilom”.

Konačno, za konzervativne crkvene struje bio je preterano, skoro pa neoprostivo otvoren i liberalan. Kako je jedan od američkih analitičara iz redova katoličkog sveštenstva zapazio, bilo je ironije u tome kako su konzervativci iskoristili slobodu koju je doneo papa Franja da ga napadnu zato što je dozvolio slobodnu debatu, zaključivši: “Oni koji su ranije svakoga ko bi doveo u pitanje postupke ili učenja Jovana Pavla i Benedikta označavali kao otpadnike, sada su sami postali glasni u svom neslaganju. ‘Lojalisti’ su postali buntovnici, pokazujući da njihova prava lojalnost nije bila prema papstvu, već prema sopstvenim stavovima.”

Govoreći o kritikama konzervativne struje na račun pape Franje, nemački kardinal Valter Kasper je kazao svojevremeno da ne pamti tako organizovan otpor usmeren ka jednom papi koji hoće da donese promene.

Liberali su ga, opet, smatrali odviše konzervativnim – iako je duboko saosećao sa onima sa margine, da li je išta od onoga što su oni očekivali promenio? Oženjeni i dalje ne mogu da postanu sveštenici, sveštenici su i dalje samo muškarci, učenje Crkve o abortusu ili istopolnim brakovima nije se promenilo. Iako su ga feministkinje zbog mnogih stvari kritikovale, papa Franja je uveo promene koje su na duge staze ženama otvorile vrata za razne uloga unutar Vatikana. Prvi put u istoriji, žene su dobile mesto u telu od 70 članova koje učestvuje u izboru biskupa, kao i u Savetu od 15 članova zaduženom za nadzor nad finansijama Vatikana.

Još na početku svog pontifikata, papa Franja je kazao da se neće opsesivno baviti pitanjima poput abortusa ili istopolnih brakova jer je poznato šta Crkva o tome uči. Ali je promenio odnos prema čoveku, kao i prioritete crkvene kritike – sada su išle na račun neregulisanog kapitalizma i nejednake distribucije bogatstva, onih koji vode ratove i trgovaca oružjem, kulture koja ljude tretira kao potrošnu robu…

PODELJENOST U CRKVI

U čemu nije uspeo? Profesor Bremer smatra da papa Franja nije rešio problem klerikalizma (na kraju, on je i sam bio deo toga), kao i da nije uspeo u reformi rimske kurije. O tome će se, kada prođu dani žalosti, sigurno još dosta govoriti.

ŠTA POSLE PAPE FRANJE?

Postoji mnogo razloga da novi papa bude drugačiji, što nije po sebi nužno loše, ali, prema rečima Munstermana, papa Franja je postavio temelje koji neće moći da se sruše: “Sledeći papa će morati da nastavi putem sinodalnosti. Jer je sinodalni proces jasno pokazao da je to budućnost Crkve i da nema povratka nazad. Takođe, on će morati da shvati da je Crkva u trećem milenijumu pastirska crkva, bliska ljudima u svakodnevnom životu.”

Bremer opet ističe da sinodalni put jeste nepovratan u Nemačkoj, ali se stavovi katolika u, recimo, zapadnoj Evropi u odnosu na Afriku ili Južnu Ameriku dosta razlikuju. Ističe dalje i da je Crkva po ovim pitanjima podeljena – i ta podeljenost ide daleko.

SRBIJA, POSETA KOJA SE NIJE DESILA

Kada je reč o odnosima sa drugim religijama, kao i ekumenskim, papa Franja je duboko uvažavao druge i bio i u tome otvoren za dijalog. Ostaće zapisano i da je jedan papa predložio osnivanje mešovito pravoslavno-katoličke komisije koja je detaljno razmatrala život čoveka kojeg je prethodni papa već proglasio blaženim.

Za života pape Franje, kardinal Stepinac nije kanonizovan. Zamislite samo nekog patrijarha pravoslavne crkve koji osniva mešovitu komisiju jer Katolička crkva ili Jevrejska zajednica imaju dokaze da budući svetac nije dostojan svog oreola. Ukratko, Srbija je propustila posetu jedne od verovatno najznačajnijih ličnosti 21. veka.

foto: ap photo

NASLEĐE SVETU

Konačno, pomenuti kardinal Kasper je jednom rekao da je Katolička crkva dugo imala veoma jasnu doktrinu o etičkim pitanjima, ali da je milosrđe bilo skriveno. A onda je došao papa Franja da ga otvoreno živi i propoveda. Otuda je dao, posebno u vremenima gladnim milosrđa i saosećanja, važnu lekciju ne samo svom nasledniku, već svim verskim velikodostojnicima, ali i ljudima inače.

Takođe, njegovo insistiranje na sinodalnosti došlo je u doba kada Pravoslavna crkva, od koje to načelo polazi, mahom tu sinodalnost ne živi, bilo da se radi o lokalnim crkvama iznutra, bilo o međusobnim odnosima crkava. Zalaganje pape Franje za autentični dijalog i pokušaj da ograniči moć crkvenog vođstva dolazi u vremenu grabeža za moć i svetovnih i verskih vođa. Uzgred, nije se papa libio da kritikuje Trampovu administraciju zbog deportacije migranata i da u pismu američkim biskupima kaže kako su Isus, Marija i Josif bili migranti i izbeglice; nije se libio ni da se ipak čuje sa patrijarhom ruskim Kirilom, iako ga je oštro i razložno kritikovao, smatrajući da se ne mogu zatvoriti sva vrata; nije se libio da uporno poziva na mir u Gazi i Ukrajini. O Gazi je pričao često. Svake večeri, godinu i po dana, zvao je jedinog preostalog katoličkog sveštenika u Gazi da ga pita kako može da pomogne ljudima tamo. Nekada ga je zvao i po više puta na dan. U jednom intervjuu novinarka ga pita – pa šta mu kažete svaki dan, a Franja odgovara: “Ja slušam.”

Umeo je da sluša. A kada je govorio, činio je to razumljivo i toplo. Jednostavno, nije ga trebalo prevoditi. I nije bila reč o tome da nije mogao drugačije (njegove enciklike – bilo da se bavio ekološkom krizom ili odnosima među ljudima – duboki su filozofsko-teološki eseji), već nije hteo. Jer je i to bio način da Crkvu, udaljenu od ljudi, njima približi.

Pokušavao je da održi ravnotežu između vođstva i služenja (verujući da pravo vođstvo i jeste služenje), između liberalne i konzervativne struje, između vernosti crkvenom učenju i vernosti čoveku koji pati i traga. Otuda, sigurno da je bio razapet, što znači – ispunio je suštinu hrišćanskog života.