Trodnevni sabor za promociju Aleksandra Vučića i njegovog Pokreta za narod i državu realno je bio fijasko. Ali on je pre svega bio zamišljen kao medijski spektakl za režimske televizije u režiji dvorskog promotera Željka “DJ Žeksa” Mitrovića, uz scenografiju i ikonografiju prilagođenu srpskom političkom tržištu
Niko kao Leni Rifenštal nije uspeo da snimi jedinstvo vođe, partije i naroda, da prenese poruku da ovo ovozemaljsko sveto trojstvo naciju vodi u blistavu budućnost moći i prosperiteta. Njeni kadrovi, scenografija i ikonografija sugerišu da je na čelu države polubožanstvo i dramatično stvaraju osećanje da se ono kao usud nadvilo nad zemljom kojom vlada nesalomiva sila kojoj se valja pokloniti. Masovna upotreba simbola i totema stvara sakralnu atmosferu, kao molitva se mrmlja: moja odanost je moja čast, moja vera u vođu je moje prosvetljenje. Sve to provejava kroz njenu filmsku trilogiju Pobeda vere, Trijumf volje i Dan slobode! – Naš Vermaht, koja sugeriše da je svetla budućnost pokoljenja neraskadivo vezana za vođu koga je naciji, koja je bila na kolenima, poslalo proviđenje.
Ulogu Helene Berte Ameli “Leni” Rifenštal u sistemu vlasti Aleksandra Vučića, u doba sasvim drugačijih tehnologija, preuzeo je Željko “DJ Žeks” Mitrović, pa su u skladu sa tim i vizualna ostvarenja koja Srbe treba da ubede da je Aca Srbin mesija pred kojim i mora uzmiču, koji će ugnjeten narod okružen neprijateljima i izrovaren domaćim izdajnicima uzdići na pijedastal koju mu pripada i na kome se oduvek video.
Svrha velikog, trodnevnog narodnog sabora pod nazivom “Ne damo Srbiju” bila je pre svega medijska. U jeku opštenarodne pobune, čiji su motor studenti, trebalo je da preko Pinka, Informera, Hepija, Prve, Kurira, B92, RTS-a, itd. gledaoce ubede da ljubav naroda prema vođi nije uzdrmana, da Aleksandru Vučiću pruži argument na osnovu koga može da se obraća “u ime naroda”, a ne u ime svoje i svoje u dobrom delu naroda omražene partije.
NAJVEĆA NARODNA KUHINJA IKADA
Prilagođeno talentu Svetog Žeksa i ukusu “većinske, pristojne Srbije”, tako je predsednik Srbije “teroru” pobunjenih studenata i građana suprotstavio veliki vašar sa pljeskavicama i čevapčićima, sirom i kajmakom, kulenom i pečenicom, piticama i kolačićima, šećernom vunom i rakijicom. Sve za džabe, obezbedio vam je predsednik. Ako i nije uspeo da organizuje najveći skup u istoriji Srbije, kako je najavljivao, postavio je najveću narodnu kuhinju u novijoj istoriji zemlje koja je trebalo da podstakne patriotski naboj.
Na roštiljskom dimu vijorile su se nebrojene srpske trobojke, treštao narodni melos iz zvučnika, “ne damo Kosovo, ne damo Vojvodinu” pevali su folk izvođači, sve je prštalo od vašarskog rodoljublja.
Ne damo ovakvu našu lepu Srbiju izdajničkim univerzitetskim profesorima, razmaženim studentima, nezahvalnim nastavnicima, dekadentnim intelektualcima, toj samozvanoj, lažnoj eliti obrazovanoj i načitanoj, kojoj na pamet ne pada da zapeva uz Baju Malog Knindžu i prekrsti se bogobojažljivo sa tri prsta, kojoj ne cupkaju noge kada ožeže Užičko kolo, poruka je koja je poslata iz centra Beograda, a koja još dugo treba da huči Srbijom glasnije od zvučnog topa.
Daj narodu vašara, daj mu ono što voli, daj televizijama scenografiju i statiste koji će da kliču: “Aco, Srbine!”, pokaži koliko je on moćan i darežljiv, šta ima da se lupa glava oko tamo neke pravne države, prelazne ili ekspertske vlade, tu je vođa, on sve zna, on sve ume, njega poštuju u svetu, on će sve da odluči i reši u naše ime, na opštenarodno slavlje i zadovoljstvo, živela Srbija!
I daj vatromet da pršti iznad krova Narodne skupštine kakav svet srpski video nije.
JEDAN NAROD, JEDNA ZEMLJA, JEDAN VOĐA
Sve je u subotu 12. aprila bilo pripremljeno za državnički nastup Aleksandra Vučića u 19 časova, kada je u ime te tzv. tihe većine koja se deportuje autobusima iz cele Srbije na veliki događaj, a kojoj je dosta blokaderskog maltretiranje i šikaniranja, saopštio još jednom svečarski da je pobedio “obojenu revoluciju”, da će studenti koji hoće da uče moći da se vrate na fakultete, da će Srbija opet procvetati, samo da se uklone sa ulica državni neprijatelji, ti blokaderi koji njega koče i nerviraju.
Jedan narod, jedna zemlja, jedan vođa, bila je poruka trodnevne manifestacije. Bez remetilačkog uplitanja u to usudno trojstvo parlamenta ili Vlade, Ustava i zakona. Mogli su ti divni ljudi, koji su dovučeni iz cele Srbije, da na štandovima predaju pisma za predsednika koji će ih lično čitati i na njih odgovarati, mogli su da ispune pristupnice za “Pokret za narod i državu”, toj novoj snazi koja će da očisti Srbiju od pokvarenjaštva i mešetarstava koje je bez znanja i mimo volje vođe uzelo maha i u Srpskoj naprednoj stranci.
Narod je trebalo da stekne utisak da se za nešto pita, da o nečemu odlučuje, da ga neko sluša, ako je već počeo da sumnja da to možda ne može na izborima koji su se šakom i kapom raspisivali poslednjih trinaest godina.
Sve su to na bini ispred Skupštine razgalili Baja Mali Knindža i Garavi sokak da se kako dolikuje proslavi pobeda predsednika nad “obojenom revolucijom”, teroristima koji su za to vreme bili na studenskom protestu u Novom Pazaru i vrteli pedale u pravcu Strazbura. “Ne damo Vučića!”, odjekivalo je tri dana na devet od prvih jedanaest televizijskih kanala na SBB-u, narodno veselje prekrilo je sve one kapuljaše i batinaše koji sa palicama i čekićima vrebaju negde u prikrajku da na mig predsednika počnu da lupaju glave onima koji nastave da osporavaju njegovu Srbiju.
POTPUNI FIJASKO
Posmatrano mimo filtera kontrolisanih medija, veliki, najveći skup ikada bio je potpuni fijakso. Uz sve izmuzavanje državnih resursa za statiranje u spektaklu, jedva je prikupljeno jedno 55.000 ljudi, aplauzi i pokliči bili su mlaki, centralnim beogradskim ulicama nije provejavalo nikakvo ushićenje za spasavanje Srbije već tuga nasušna izmrcvarenih ljudi. Trebalo je da ih Beograđani prigrle kao sapatnike, sestre i braću, da poređaju na njihovom putu ka toru, u koji je pretvoren prostor između Trga Nikole Pašića i Beogradske ulice duž Bulevara kralja Aleksandra, štandove sa osveženjem i okrepljenjem i poruče im: znamo, nije vam lako, morate, ali hajmo zajedno da se otresemo ovoga i počnemo da dišemo.
Kada je sve već bilo gotovo, DJ Žeks je do kasno u noć pred malobrojnom publikom sa neke gvozdene konstrukcije na Terazijama do iznemoglosti puštao “mala, mala grupa pedera” i ostale jugo hitove. Delovao je kao neko kome je mnogo dobro.
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
