Nakon mnogobrojnih obnova samovlašća u 19. i 20. veku, Srbija se i u 21. nalazi pred istim zadatkom pred kojim su se našli njeni prvi ustavobranitelji
Ovih dana se u javnosti sve više govori o mogućnosti da se u Srbiji raspišu parlamentarni izbori koji bi zemlju izveli iz postojeće političke krize i predupredili ekonomsku krizu, neizbežnu u slučaju perpetuiranja i produbljavanja političke krize. Izbori će po svoj prilici biti raspisani, ali još uvek je neizvesno kakvi će biti. Da li oni na kojima će građani slobodno, po sopstvenoj volji i bez ikakvih manipulacija izabrati svoje reprezente u Narodnoj Skupštini, ili oni koji će služili jedino tome da Aleksandar Vućić dobije novi set kooperativnih ministara? Ovi drugi, za koje optira sam Vučić, bi nesumnjivo produbili postojeću političku krizu i ne bi isključili nijedan scenario, pa čak ni onaj najgori – otvorenu tiraniju.
Ipak, ako bi se, pod pritiskom Evropske Komisije, organizovali izbori na kojima bi glasači u Srbiji posle mnogo godina dobili šansu da zaista izaberu novi skupštinski saziv sa demokratskim legitimitetom, odlučujuća bitka na biralištima vodila bi se između dva društvena pokreta (političke stranke bile bi u potpunosti marginalizovane, a njihovo samostalno pojavljivanje služilo bi samo krnjenju podrške društvenim pokretima). Vučić je svoj (već dugo najavljivani) pokret počeo da stvara i, sudeći po atavističkom pravcu koji je najavio, nema nikakvih neizvesnosti o tome kako će izgledati. Ono što je daleko bitnije je kako će izgledati njemu suprotstavljeni pokret.
U ovom osvrtu ograničiću se samo na mogući naziv tog društvenog pokreta koji bi trebalo da osigura njegov jasan identitet. Mislim da je po tom pitanju potrebno vratiti se obeležavanju Dana državnosti Republike Srbije, 15. februara 2025, kada je na simboličkom nivou na dva mesta „sretenja“ – u Kragujevcu, kako je zdrav razum nalagao, i u Sremskoj Mitrovici, kako su diktirali blizina Banja Luke i daljina Kosovske Mitrovice – već konfigurisan predstojeći izborni sukob. Odatle se, čini mi se, naziv društvenog pokreta koji bi trebalo da se suprotstavi Vučićevom samovlašću nameće već sam po sebi: Ustavobraniteljski pokret. Navešću četiri sasvim konkretna razloga koji govore u prilog tome.
Tradicija otpora samovlasti
Prvo, svaki elementarno obrazovan građanin Republike Srbije zna da su ustavobranitelji bili grupa političara koja je uspela da ishoduje (tzv. Turski) ustav sa najdužim trajanjem (1838–1869) u celokupnoj ustavnoj istoriji Srbije i da natera Miloša Obrenovića, nesposobnog i nespremnog da vlada u skladu sa tim Ustavom, na abdikaciju i emigraciju (1839).
Drugo, na političkom skupu u Sremskoj Mitrovici Vučić je dao da ga dovedeni “narod” izviče za vožda u predstojećoj bici za očuvanje jedinstva srpskog naroda. Takvoj tribalnoj ideološkoj matrici, koja političku snagu crpi iz tradicije Prvog srpskog ustanka, najefikasnije se može suprotstaviti oprečna tradicija koja početak otpora samovlasti Miloša Obrenovića vezuje već za Sretenjski ustav, čije se donošenje i proslavlja kao aktuelni Dan državnosti Republike Srbije.
Treće, izgradnja “ustave” vlasti koja poput rečne bujice stremi samovlašću, najbolji je mogući opis onoga što danas ujedinjuje sve protivnike Vučićevog režima. Nakon mnogobrojnih obnova samovlašća u 19. i 20. veku (od Miloša Obrenovića do Slobodana Miloševića), Srbija se i u 21. nalazi pred istim zadatkom pred kojim su se našli njeni prvi ustavobranitelji. Zato je sasvim opravdano da se upravo na njihovu uspešnu borbu nadoveže i borba savremenih ustanovobranitelja.
Četvrto, s obzirom na to da je ustav i politički i pravni akt, ustavobraniteljstvo u sebi obuhvata i preispitivanje saobraznosti ustavnopravnih normi sa političkom realnošću. Ako građni danas, u 21. veku, teže demokratiji i jednakosti pred zakonom, a žive u političkoj realnosti u kojoj im je to uskraćeno, isti ti građani su vlasni da preispitaju ustavnopravne norme i promene ih tako da se i politička realnost saobrazi njihovim očekivanjima.
To upućuje i na otklon od ustavobraniteljske tradicije u Srbiji, koja na kraju nije uspela da spreči povratak Miloša Obrenovića na presto. Na istorijskim greškama mora se učiti, a Srbija više nema vremena da ih ponavlja.
Autor je profesor Univerziteta u Beogradu
Iako je veliki aprilski mraz bio najavljivan, niko od poljoprivrednika nije bio spreman na temperaturu od osam stepeni ispod nule. Koštano voće poput kajsije najviše je pogođeno mrazom. „Voća neće biti ove godine”, kaže za „Vreme” poljoprivrednik Dragan Kleut
Pošto su studenti-biciklisti stigli do Strazbura, njihove kolege odlučile su da pešice trknu do Brisela. U trkačkoj opremi njih šesnaestoro upustiće se u šesnaestodnevni štafetni ultramaraton Evropom
Miloljub Albijanić govori za „Vreme” zašto je ustao protiv vladajuće koalicije, ko mu je čestitao, a ko ga je prekorio, kao i da li očekuje da počne da se krnji naprednjačka vlast
Dejan Vuk Stanković podneo je krivičnu prijavu protiv NN lica zbog krivičnih dela Ugrožavanje sigurnosti, Proganjanje i Izazivanje panike i nereda, odnosno zbog optužbi da je seksualno uznemiravao studentkinje
Zoran Đajić (70) bio je u pritvoru nakon što je na društvenoj mreži X objavio poruku koja se smatra pretnjom po bezbednost predsednika Srbije Aleksandra Vučića
Vlada Đura Macuta je „kontrarevolucionarna“, nabaždarena na odmazdu i državno i ulično nasilje nad protivnicima režima
Lišiti slobode Dejana Ilića, intelektualca besprekorne životne i radne biografije, bez iole smislenog povoda, samo je jedan od brutalnih pokazatelja da se režim okrenuo protiv sopstvenih građana i da ulazi u fazu terora
Gde je Šešelj stao, Vučić nastavlja. Zašto je članica Glavnog odbora SPS-a Ana Grozdanović zaslužila funkciju ministarke pravosuđa u vladi dr Macuta? I šta režim želi postići staljinističkom kampanjom zastrašivanja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
