Zločin u ritmu džeza

Negde pri sredini vrsne studije Civilizacija – Kako smo postali Amerikanci Režisa Debrea (s francuskog preveo Pavle Sekeruš, objavila kuća Kiša) može se pročitati i sledeće: Svaka civilizacija, ambivalentnost obavezuje, ima neku vrstu dvostrukog knjigovodstva, a vera u prostor dala je Americi najlepše pobede. “Nova granica” (stara je prestala da važi oko 1890), omogućila joj je da stigne do Meseca, a osvajanje interplanetarnog prostora srećno je produžilo osvajanje Far Westa (čineći više dobra i manje mrtvih). Pošto je posedovanje zauzelo mesto u prostranstvu, a biće u vremenu, prostor nastoji da dopuni ono što je stečeno dodavanjem novog, a patina vremena da produbi ono što je već tu, nabor na nabor, lickanje u kući, čipkarica u sobi, istorija istorije, slika o slikanju, književnost o književnosti – sve u prenesenom značenju, kao u aleksandrincu, slično helenističkoj kulturi koja je kopirala i komplikovala helensku kulturu.

...

Ovi, kao i mnogi drugi navodi iz te odlične studije o iznimno važnim temama, kao da odjekuju možda i najboljim dokumentarnim filmom koji je u poslednjih, recimo, dvanest meseci ovim ili onim prikazivačkim kanalima dobacio do velikih/bioskopskih ekrana u našoj zemlji. Reč je o tematskom dokumentarcu, ove zime nominovanom i za Oskara, Saundtrek za državni udar (Soundtrack to a Coup d’Etat, 2024) belgijskog autora i multimedijalnog umetnika Johana Grimonprea. Ovaj film, koji je kod nas prvobitno prikazan na festivalu Beldocs, a nedavno je nakratko bio i na repertoaru beogradskog DKC, problematizuje susret džeza i dekolonizacijskih procesa. Veoma ilustrativan krešendo tog susreta odigrao se u vreme Hladnog rata, kada su džez muzičari Ebi Linkoln i Maks Rouč upali na sednicu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u znak protesta zbog ubistva afričkog lidera Patrisa Lumumbe. Ipak, bilo bi odveć pojednostavljeno ako bismo tako postavili stvar. Spoj džeza i ideologije, ovaploćen u intervencionističkim zahvatima “visokog kalibra” tokom dva i po sata prvoklasnog dokumentarističkog ostvarenja, seže znatno dublje. Svaki intervencionizam, uključujući tu i prapočetak u vidu krstaških ratova, tek je jedan od više pojavnih oblika kolonijalizma, a poslednjih stotinak (i nešto više) godina to ponajpre važi za američki intervencionizam, ali i za sve vojnopaktovske misije i poduhvate. U konkretnom primeru, kao eho potresa koji je sa sobom, nužno i prirodno, doneo proces dekolonizacije, odnosno ukidanja kolonijalizma u Africi (prva polovina i sredina prošlog veka), dogodila se Ajzenhauerova opsesivno-kompulsivna epizoda lova na Patrisa Lumumbu, zvanično pojašnjena kao preventivna reakcija na eventualan sovjetski prodor u afrički prostor – i dalje bogat rudama i plemenitim metalima – a potom i prodor levih i emancipatorskih ideja. Sama činjenica da se rođaci “našeg litijuma” tu pominju u više navrata, trebalo bi da ovaj film učini dodatno zanimljivim i relevantnim za nas ovdašnje. To bi bio kontekstualni okvir za primarni sloj filma Saundtrek za državni udar, preko potreban kako bi se što preciznije predočio ideološki i idejni okvir ovog filma, koji ima potencijal, posebno ovde i sada, da bude i transformativno i prevratničko (gledalačko) iskustvo.

Na taj sloj nadovezuje se jednako potentan, učinkovito inkorporiran i šire upotrebljen krak o pripremama za nastup same vrhuške afroameričkog džeza u Africi, što je planirano kao pokrivalica za ono što je naznačeno u samom naslovu filma – za državni udar i likvidaciju Patrisa Lumumbe kao ikonične pojave delatnih i pragmatično postavljenih ideja u eri postkolonijalističke, emancipacijske evolucije Afrike. Tu stižemo do tačke u kojoj možemo da se osvrnemo i na umeće Johana Grimonprea koji u filmu kreće od konkretne epizode iz stvarnog života, da bi potom progovorio o mekoj, a onda i ne samo mekoj moći popularne kulture. Neretko je popularna kultura tog perioda služila kao svojevrsna vesternizacija onih mesta koja bi se, s gledišta vazda isprepadanih i konsterniranih podanika zapadnih civilizacija, mogla označiti onom ubitačnom konradovskom sintagmom – srce tame. O vesternizaciji, odnosno amerikanizaciji, pisano je i kod nas – doduše uz evidentno nerazumevanje suštine popularne kulture, praćeno instinktivnim elitističkom strahom upravo od te i takve kulture – ali ovaj film taj fenomen sagledava sveobuhvatnije: popularnu kulturu on razume kao potencijalno oruđe za dostizanje zakulisnih ciljeva. Tu smo već na koti na kojoj pripovedni (narativni) stil može da se predstavi i kao svojevrsna dramaturška pletenica u kojoj su isprepleteni motivi delokonijalizacije i motivi džeza kao intervencionističkog oruđa na drugu, treću decimalu, s tim da tu “pletenicu” možemo iskoristiti kako bismo predočili i intimniji deo idejne arhitektonike ovog ostvarenja. Naime, na jednoj strani imamo širi geopolitički okvir (ovde rečito ilustrovan čuvenim Hruščovovljevim govorom uz lupanjem cipelom o govornicu), a na drugoj srčanost i intelektualno poštenje koje nam stiže u vidu saznanja da Johan Grimonpre u svoje ime (ali ne samo u svoje) ovim filmom okajava makar delić kolonijalističkog greha svoje domovine – Belgije (krupni su to i krvavi gresi, lukrativni za belgijsku stranu, koji se se ngovali dugi niz godina, s posledicama koje su ostavile traga do danas).

Jeste da je savremeni dokumentarni film (posebice onaj iz viših produkcionih liga i/ili sa spokojnijih proizvodnih adreasa) neretko u velikoj meri određen dostupnom tehnološkom i montažnom raznovrsnošću, pa i vratolomijama koje u tom aspektu mogu da budu sprovedene u delo, ali i mimo te pragmatične strane filmskog stvaralaštva Saundtrek za državni udar treba pohvaliti i u toj dimenziji, a posebno zbog strasnog dodira jasne i podatne ideje, obilja vrhunske građe i same muzičke suštine džeza. Čitav film održava ritam smislenih i nipošto jalovo samodopadljivih džez sinkopa koje vode ka nečemu višem, nečemu dubljem. Utoliko Saundtrek za državni udar može biti analiziran i ponuđen kao pokazni primer u kojem montažna superiornost prevazilazi okvire i granice svoje dimenzije unutar šire filmske slike. Film nudi ne samo fascinatne, nego i vrtoglave primere akrobatski veštog i raznovrsnog baratanja montažnim ritmom, te bi se reklo da, na određeni način, prati sklisku i u svojoj biti odveć slobodarsku nit džez sinkope koja se svako malo survava gotovo do tačke samoponištenja, da bi ubrzo ponovo izronila na površinu željnu nove infuzije slobode. U tom smislu, manje ili više sinkopirani i improvizatorski džez koji se čuje u ovom filmu, može da bude i šira metafora kako za vrhunske domete dokumentarnog filma u rukama onih najmaestralnijih – među koje, bez daljnjeg, spada i Johan Grimonpre – tako i za patnjom natopljenu, ali i dalje vitalnu Afriku. Može se, najzad, ovaj film razumeti i kao uzlet ljudskog duha i ove civilizacije, čak i ako do te spoznaje dođemo vijugavim putem punim skretanja, poput džez improvizacija.

I za kraj ovog prikaza jedno faktografsko podsećanje. Tokom završnog glasanja na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija o nezavisnosti kolonija i kolonizovanih naroda, uzdržano je bilo devet država (niko nije glasao protiv usvajanja te rezolucije): Australija, Belgija, Dominikanska Republika, Francuska, Portugalija, Španija, Južnoafrička Unija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD.