Roman o alkoholizmu u prvom licu

Da Lav Tolstoj nije napisao prvu rečenicu „Ane Karenjine“ onakvu kakvu je napisao i da teoretičari književnosti u njoj nisu prepoznali primer za ugled, moguće je da se njegovi sledbenici ne bi trudili da početkom privuku pažnju čitaoca i vežu ga za sve što sledi iza te prve rečenice do poslednje tačke.

O ovome razmišljate dok čitate rečenicu kojom je Vladimir Vulević počeo svoj debitantski roman „Mali Murat“. Na zadnjoj korici knjige (izdavač „Kontrast izdavaštvo“) piše da vas prva rečenica ošamari, i to je tačno. Baci vas bez ikakve pripreme, najave ili bilo kakvog konteksta u udarac. Gordana, glavni ženski lik kolenom udari Malog Murata, glavni muški lik u prepone, a vas zaboli. I onda nastavite da čitate da vidite šta će dalje da bude.

Scene u Zavodu

Naravno da neću da spojlujem, reći ću samo da je ovo knjiga o lečenju zavisnosti od alkohola i da deluje autentično. Ograđujem se da nikad nisam kročila ni u jednu instituciju koja se bavi takvim vrstom lečenja, ali sam slušala o tome i gledala na filmu.

Scene u Zavodu za odvikavanje su linije koja povezuje, odnosno u koju utiću razne druge linije iz života Malog Murata, a one dalje otvaraju nove svetove i o njemu i o ostalima oko njega. Ti svetovi su često uvijeni u nostalgiju/setu zato što o njima čitaocu priča glavni junak koji je zatvoren u tom Zavodu, kao milo i drago sećanje.

E da: roman je napisan u prvom licu, što čitaocu dozvoljava da pisca smatra glavnim junakom, a piscu znatno olakšava posao po pitanju doživljaja uverljivosti. Jer, kao što svi znamo, više se veruje priči ispričanoj direktno u prvom licu nego u nekom trećem ili bilo kom bezličnom licu.

Zatvoreni i slobodni

To je naročito važno u scenama kad oni koji su zatvoreni, izađu među slobodne ljude i krenu da im se dešavaju stvari zbog kojih su se propili. To može da se ispriča samo u prvom licu. Samo tako ne mora da se ubeđuje čitalac koliko je neopisivo strašno kad otkriješ da u tvom svetu nema zdravog mesta. I kad otkriješ da nisi ti, koji si na lečenju u Zavodu, pogrešan, nego oni koji su u spoljnjem svetu. Ali da to nikad nikom ne možeš da dokažeš.

U jednom intervjuu Vladimir Vulović je rekao da su svi likovi romana izmišljeni. Deluju da nisu, da ih je kopipejstovao iz stvarnosti, toliko su živi i plastični.

I inače, ceo roman je stvaran. U pismu kojim je „Kontast izdavaštvo“ medijima predstavilo ovo svoje izdanje, napomenuto je da je Vulević završio studije filma na HFBK u Hamburgu (pored Srpske književnosti i jezika na Filološkom u Beogradu) i da je režirao nekoliko kratkometražnih igranih filmova, pa se to iskustvo oseća u romanu.

Kako god. Na kraju je najbitnije da je Vulevićev „Mali Murat“ otrežnjujući. I da te lupi po čelu onako kako je i najavljeno prvom rečenicom.