Razlozi za bluz

Dobar plakat i slogan (“Ušće džeza”) najavili su nešto kraći, ogoljeni program. Tokom 4 večeri muziciralo se u istoj izbornoj jedinici, pardon – zgradi organizatora, Doma omladine Beograda (DOB). Izlaznost publike, s ulaznicama po ceni 800-2800d. takođe je, u odnosu na najbolje sezone, malo opala, ali srećom to nije uticalo na regularnost glasanja, ovaj – na zasluženo topao prijem kvalitetnih nastupa. Sticajem okolnosti nosilac liste prvi put je bluz-izvođač i to žena, pa još (poreklom) naša. Ana Popović je takoreći dete beogradske bluz-scene s početka ‘80ih, do kraja XX veka već je predvodila sopstveni sastav

Kao najuspešniji muzički izvoz iz Srbije, osvojivši zavidne pozicije u savremenom bluzu, g-đa Popović obeležava svoj 50. rođendan i upola toliko razdoblje solo-diskografije. Njeni povremeni koncerti u rodnom gradu ukazali su na razvoj od hard-rokerskog bluza ka soul-fank reviji, amerikanskom zabavljačkom pristupu s visokim štiklama i dubokim izrezima, diktatom pozitivizma (samo ljubav…), konferansom za arene i sl.

Ona zna šta prodaje, pa čak i bluz (koža-na-kožu), makar rizikovala gastarbajtersko šepurenje. Rutinski prateći bend ima i 2 duvača i osrednju crnu pevačicu, najbolji su kad najtiši i u par balada, jer se probije Anina gitaristička veština. Numere-uzdanice s aktuelnog (njenog 12. studijskog) albuma Dance To The Rhythm (2025, Electric Heel) su “California Chase” i “Sisters And Brothers”, i jedna od pažljivo izabranih obrada, Sajmonova “50 Ways To Leave Your Lover”. Ipak, sve završava kao disko-parada.

Foto: Ivan Šepić

Mađari iz Vranja

Pravi domaći kandidati bili su u koaliciji 3 sastava s članstvom srednjeg i mlađeg naraštaja, i sa sopstvenim sledbenicima u publici. Povezuju ih školovanje, rad i objavljivanje i u inostranstvu, pedagoški i drugi muzičarski poslovi u Srbiji, i Nikolov-Ivanović Undectet. Otvaranje je pripalo nonetu gitariste Vladimira Nikolova, s premijernim programom (uskoro i albumom?) History Now. Ne samo kod nas retka i po obimu zahtevna postava, neka je vrsta all-star ekipe – uključuje i vodeće svirače ostale dve grupe. Razni uticaji i uplivi prepliću se kroz naglašen kompozitorsko-aranžerski, ali ne suvoparni pristup: u složenim teksturama solo-deonice su energične i efektne, sve funkcioniše kao skraćeni big bend (onaj RTS-ov nikom ne nedostaje). Podsećanje na klavijaturistu Lajla Mejsa i završetak sa Žobimovom numerom/najavom 100-godišnjice njegovog rođenja, koja se obeležava 2027.

Foto: Ivan Šepić

Kvartet trubača Ivana Radivojevića (poznatog i iz sastava Irie FM i Zemlja gruva) takođe je iskoristio priliku za premijeru – svog drugog albuma Not Quite Sun, Not Quite the Moon – kroz manje formalizovanu svirku, sa gostom tenor-saksofonistom Rastkom Obradovićem, jednim od najtraženijih instrumentalista. I kao kvintet su taman. Još melodičniji, kvartet bariton-saksofoniste Đorđa Kujundžića s gitaristom Dušanom Petrovićem neopterećen je akademskom klarinet-karijerom svog vođe (saradnika grupe Naked), pa je bio i odličan most ka džem-sešnu.

Iz redovne ponude ambasada i stranih kulturnih centara, klasteri EU-integracija. Poljska fondacija „Seifert“ poslala je solidan pijanistički trio Mihala Modžinjskog (umesto ranije najavljenog sastava Akimbo) i ezoteričniji kvartet JuMa. Italijanski saksofonista Tino Trakana, dugogodišnji saradnik P. Frezua (ovde na BJF 2014.) predvodio je neobičan oktet Panorchestra: 3 saksa + 3 duvača + ritam-sekcija, naravno u rasponu od Nju Orliensa do budžaka njihove „čizme“. Portugalci nas sve češće uveravaju u kvalitete svog džeza, ovog puta to je – s malim britanskim dodatkom – uradio kvartet Žoaoa Paula Esteveza da Silve, klasičarski školovanog pijaniste kog smo pre 10 godina na ovom festivalu slušali s velikim orkestrom.

U kasnovečernjim terminima u gornjoj sali („Amerikana“), u kojoj je publika često ispod cenzusa, najprijatnije iznenađenje doživeli smo od špansko-švajcarskog tandema Andreas Šerer (vokal) – Daniel Garsia Diego (klavir). Potonji je svestrano osposobljen, a prvi u najširem smislu reči vokalista – od klinačkog panka kroz studije pevanja stigao do kompozicije i improvizacije, recituje i repuje, skatuje i imitira, bit-boksuje i vokalizira, s dosta humora, dok ga klavir prati i podupire. Repertoarski, od svis-narodnih i raznoraznih tradicionala/standarda, uglavnom bez teksta, pa red stihova uglazbljenih u maniru pesničkog stend-apa – blago njegovim studentima u Bernu! Ukratko, radostan nastavak onog što su Čik Koria i Bobi MekFerin radili početkom ‘90ih (zajednički live CD “Play”, 1992, Blue Note).

Violinista na stolu

Od manjinskih stranaka, zagledanih na istok i/li sklonih BRIKSu, zapravo iz SAD došao je trio violiniste Aruna Ramamurtija. U turskom (sic!) sedu na zasebnom postolju, držeći svoj instrument a la Roma, Arun pušta jauk-melodije nalik zaljuljanim kobrama, još jedan poreklom Indijac – Samir Gupta – je za bubnjavima, a šlagvort često daje bas-gitarista, traženi Dejmon Benks.

Foto: Ivan Šepić

I, za kraj, baš-baš Ameri. Marquis Hill Blacktet Revisited, kvartet trubača u ozvezdanom usponu Markisa Hila je upravo moderna glavna struja kakva paše svakom džez-festivalu – afroamerički (crnački, po starosrpskom) muzički izraz kroz stilove/decenije. A 10 godina po učešću sa triom Sao Paolo Underground, na BJF vratio se i Rob Mazurek (pikolo truba, kornet, elektronika, vokal). Najduži poduhvat ovog multidisciplinskog stvaraoca, Chicago Underground Collective, došao je u formatu dua, sa bubnjarem Čadom Tejlorom. Prihvatajući često furiozni diktat matrica sa sinti-deonicama, Mazurek nanosi trubački eho i udaraljke, te s odličnim Tejlorom u stilu tehno-roka ranih ‘80ih loži i za mnogo veći prostor.

Vatreni heroj prošlog festivala, tenorista Džejms Brendon Luis kao prava zvezda svoje muzike ima i iskorake, uzgredne projekte, za mnoge iznenađujuće. Naime, ritam-sekcija čuvenog alter-rok benda Fugazi je s gitaristom Entonijem Pirogom napravila The Messthetics, a Luis je ukrstio svoj put s njima i evo ove godine već drugog zajedničkog albuma, Deface The Currency (Impulse!). Trio se drži zvuka hardkor-panka, a Luis takvo jezgro žigoše i ukrašava prodornim saksofonom. Njegovo zalaženje u moderne muzičke izdanke neminovno ga je dovelo i do ažuriranja fuzije džez-rok – recimo, grandž-gruv, i podsećanje na no/nu wave iz Njujorka ‘80ih. Unisi saksa i gitare, uz ogroman promet energije, učinili su da ovo bude ‘zakucavanje’ najefektnijeg nastupa 42. BJF.

Foto: Ivan Šepić

Završni, kratki džem-sešn pouka je prošlogodišnjeg uspešnog iznenađenja. Vidno više posetilaca plati ulaznicu za to nego za koncert u istom/ponoćnom terminu, ali potrebno je da i organizator uloži kako bi se sešn (za)kotrljao. Još jedna naučena lekcija, nadam se. Žao mi je što se niko nije dosetio da makar intonira, ako i ne zasvinguje, motiv “3 poljupca…”; samo nam je Šerer zaželeo sreću u predstojećem „specijalnom vikendu“. Hvala, uspelo!

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!