Vladislav Bajac: Pisac ne zna da li je prevod promenio njegovu knjigu

Roman Vladislava Bajca Hamam Balkanija upravo je objavljen u Iranu na persijskom (farsi) jeziku. Izdavač je kuća iz Teherana Amir Kabir, jedna od najrenomiranijih u Iranu. Prevodilac je Jusef Sohrabi.

Iako su vesti o prevodu nekog od romana Vladislava Bajca, sme se reći, uobičajene jer on je u vrhu naših pisaca čije je knjige moguće čitati i na drugim jezicima, vest o prevodu na neki stari jezik je – posebna.

„Moram priznati da za sve ove godine spisateljskog staža, nisam nikada prebrojavao izdanja svojih knjiga. Ni onih na srpskom, a ni onih na stranim jezicima. No, pošto sam sada zamoljen da kažem ponešto o tome, reći ću da dosadašnjih izdanja ima okvirno negde između devedeset i sto. Od toga skoro dve trećine su inostrana izdanja“, kaže Vladislav Bajac za portal „Vremena“.

Najegzotičnije izdanje

Samo roman Hamam Balkanija, Bajčeva najprevođenija knjiga, objavljen je na preko dvadeset jezika i više zemalja.

Ovo poslednje izdanje, na persijskom, kaže čini mu se „najegzotičnijim“ jer ga je „automatski bacilo u vremena drevnih civilizacija“ i dodaje da su mu „isto takvu reakciju izazvala svojevremeno izdanja na kineskom i arapskom, pa čak i na grčkom jeziku. Tajna je u vizualno različitim pismima, originalnim karakterima. Uostalom, verovatno tako strancima deluje i naša abeceda, a naročito ćirilica“.

Nastavljamo o prevodima njegovih knjiga na jezike  drevnih civilizacija koje ga, kaže, naročito zanimaju celog života:

„Na arapskom jeziku su izašli različiti prevodi Hamam Balkanije, dva izdanja u Egiptu i jedno u Jordanu. Distribucija jednog od egipatskih izdanja je pokrivala šire jezičko područje.“

Nabraja da su „na kineskom objavljeni Hamam i Knjiga o Bambus koji su tamo imali vrlo dobar odjek. Oni su me odveli više puta na gostovanja, a tamo sam dobio i najveću kinesku književni nagradu. U Grčkoj je roman Druid iz Sindiduna bio u najužem izboru za Najbolju stranu knjigu, a objavljen je i Hamam. U Turskoj su objavljeni Hamam i Bambus. Njihova predstavljanja su bila izuzetno organizovana i posećena“.

Šest izdanja na engleskom

Priča da je njegova inostrana karijera začeta u Francuskoj.

„Tamo je usred jugoslovenskih ratova Galimar 1993. objavio Knjigu o bambusu. Tako sam postao prvi pisac sa eks jugoslovenskog prostora objavljen u ovoj kući posle Danila Kiša. Posle više godina Bambus je izašao i u džepnom izdanju kod drugog izdavača. U oba slučaja distribucija je podrazumevala i Belgiju, Švajcarsku i Kanadu. Isti slučaj je bio i sa francuskim izdanjem Hamam Balkanije“.

Opšte je poznato a i podrazumevajuće, kaže, „da pojedini svetski jezici piscu znače više od nekih drugih. Nekada zbog svoje rasprostranjenosti, a nekada zbog izdavača. Nekada i zbog ljubavi prema određenom jeziku.“

U tom kontekstu, Bajac navodi da je Hamam „objavljen u šest izdanja na engleskom jeziku. Dva u Velikoj Britaniji (meko i elektronsko), tri u Sjedinjenim Državama (tvrdo, meko, elektronsko) i jedno u Srbiji. Jedno od izdanja na engleskom jeziku donelo je knjizi nagradu Balkanika međunarodnog žirija za najbolju knjigu na Balkanu.“

Kada smo kod tih rasprostranjenih jezika, napominje, „ova knjiga je tek pre neku godinu objavljena na španskom, u Argentini. U ovom slučaju, ugovorom je predviđeno da se distribuira u još četiri južnoameričke države (Čile, Urugvaj, Kolumbija, Meksiko), ali ne i u Španiji. Izdavač mi je preporučio da je preskočimo jer Španci vole da imaju svoja zasebna izdanja (valjda iz svog osećaja matične zemlje zajedničkog jezika). Ali, zato je Hamam odmah ušao u program studija Slavistike Univerziteta Buenoj Ajres“.

Od „većih“ jezika, na ruskom su „objavljeni Knjiga u bambusu (dva izdanja) i Hamam. Bilo je razgovora i o filmu (na osnovu prevedene ali još neizdate knjige Hronika sumnje).“

Na nemačkom „su izašle obe prethodno pomenute knjige. Na italijanskom su objavljene Knjiga o bambusu (dva izdanja), Hamam Balkanija kod renomirane kuće Jaca Letteratura koja mi je učinila veliku čast: pokrenula je posle puno godina objavljivanja isključivo stručne i teorijske literature i kolo beletrističkih knjiga. Među njima su bili sve sami Nobelovci (Solženjicin, Šojinka, Lagerkvist). U Italiji su mi izašla i dva izdanja priča Podmetači za snove, kao i priče Evropa na leđima bika, sveukupno kod tri-četiri izdavača.“

Region

Zatim: „U Albaniji su objavljeni romani Hronika sumnje i Hamam, te sam zbog njih bio više puta i njihov gost. Dosta naslova mi je objavljeno u Bugarskoj, poneko u više izdanja. Učestalo su izdavane 90-ih u toku raspada Jugoslavije. Zanimljivo. Doduše, i posle toga.“

Na bivšem JU prostoru, „na slovenačkom jeziku Bambus je izdat u tri izdanja (tvrdo, meko i džepno), a Hamam u dva (tvrdo i meko). Makedonski izdavači su mi objavili skoro sve prozne knjige, u više izdanja, uz nekoliko dobijenih međunarodnih nagrada. Tamo sam se svih godina osećao kao domaći pisac. Kad smo kod bivšeg JU prostora, poneka knjiga mi je izašla i u Hrvatskoj i Crnoj Gori.“

Neizbežno pitanje

U svakom razgovoru o piscu i prevodima njegovih dela neizbežno pitanje je – da li je drugi jezik promenio knjigu, njenu emociju, njen zvuk, misao?

„To u suštini, do detalja, pisac ne zna (osim za jezike koje dobro poznaje). Ima samo tuđe, strane utiske. Ozbiljniji odgovor na to pitanje on dobija samo delimično od stručnih saradnika dotičnog jezika i zemlje, od pisaca, književne kritike i prijatelja. I naravno, po saznanju, postoje zadovoljstva vrlo dobrim prevodima, kao i nepopraviva šteta loših prevoda. Naime, čitalaštvo i stručna javnost loš prevod najpre shvataju kao loše napisanu knjigu, kao nedovoljno kvalitetan stil; dakle, kao propust piščevog nedovoljnog talenta.“

Međutim, „ako zanemarimo ovo pitanje, piscu ostaje da zamišlja čitanje tog stranog jezika u koji gleda, sluša ga, ali ga ne razume. Ali može slušajući i da mu se više ili manje dopada njegova melodija zvuk, ritam. Ponekad, u javnom čitanju naglas, autor pogađa značenja reči ili rečenica pokušavajući da prepozna svoj original. Ponekad uspe. A kada ne uspe, jedino mu preostaje da veruje tom drugom jeziku, kao da je njegov“.

„Ova situacija pomalo deluje kao neka od igara na sreću: lutrija, izvlačenje loza ili kao dobra karta u pokeru. A šta tek reći u slučaju savršeno talentovanog pisca i jednako sjajnog prevoda, kada se dogodi da se ne zna zašto je neka knjiga postala uspešna? Ili pre, kada nije? I sve druge verzije (ne)uspeha…“