Krajem 19. veka na dočecima Nove godine u Beogradu često je organizovana simbolična sahrana stare godine, gde bi posmrtna povorka, maskirana i noseći beli sanduk, nekoliko minuta pre ponoći ušla u salu i tako označila kraj godine. Usledila bi ceremonija kojom se “rađa” Nova godina, predstavljena kroz devojčicu okićenu cvećem i srećnog odžačara, koji su donosili nadu i radost. Vrhunac večeri bio bi komičan lov na prase pušteno među goste, sa verovanjem da će onaj ko ga uhvati imati sreće tokom cele naredne godine
Izložba fotografija Proslava Božića i Nove godine u Starom Beogradu iz kolekcije Muzeja grada Beograda, a u okviru festivala “Novogodišnja čarolija na Tašu”, otkriva neke javnosti do sada manje poznate snimke i detalje o tome kako su žitelji prestonice nekada proslavljali ova dva praznika.
Najstarija informacija o dočeku Nove godine u Beogradu potiče iz 1850. godine. Zabeležio ih je list “Videlo” opisujući kako je većina Beograđana Novu godinu dočekala u toplini doma, dok je ulicama grada odzvanjala muzika orkestara, a brojni sugrađani noć su proveli u kafanama uživajući u piću, jelu, muzici i kartanju.
Na prelazu između 19. i 20. veka, sa dolaskom novih evropskih običaja, Beograd je počeo da u kafanama organizuje sve sofisticiranije zabave. U kafani “Kod pozorišta”, šumadijski glumac Mijailo Bakić, uz srpsku “koncert-pevačicu M. Petkovićevu i muzičku pratnju”, priređivao je nezaboravne predstave.
Na pragu 20. veka u listu “Mali žurnal”, ovdašnji vlasnik kafane Tomčić šalje poziv svima da ga “izvole posetiti” 31. decembra u kafani “Crna mačka” na Vračaru, obećavajući igranku i dobru zabavu.
Zabeleženi su, za to vreme avangardni, a neki bi rekli i bizarni, običaji. Nekoliko minuta pre ponoći sva svetla bi bila pogašena, a tanc-majstor bi tužnim glasom saopštio: “Gospođe i gospodo, imam da vam javim jednu tužnu vest: stara godina je umrla i sad ćemo je sahraniti! Molimo vas da se svako povuče na svoje mesto!” Tada je organizovana simbolična sahrana stare godine, gde bi posmrtna povorka, maskirana i noseći beli sanduk, nekoliko minuta pre ponoći ušla u salu i tako označila kraj godine. Usledila bi ceremonija kojom se “rađa” Nova godina, koju su predstavljali devojčica okićenu cvećem i srećni odžačar. Vrhunac večeri bio bi komičan lov na prase pušteno među goste, sa verovanjem da će onaj ko ga uhvati imati sreće tokom cele naredne godine. Ova jurnjava, praćena smehom, cikom, vriskom i čestitanjem Nove godine, transformisala je beogradsku novogodišnju noć u spektakl pun radosti i zajedništva. Viša klasa je imala za novogodišnju nagradu “napoleon krofne” – tople krofne se iznose u ponoć, gasi se svetlo i svako uzima po jednu, a ko zagrize zlatnik – njegov je.
Ulaskom u 20. vek, razvoj grada doveo je do otvaranja prvih luksuznih hotela koji su, pored tradicionalnih kafana u prizemlju, imali i elegantne sale za bankete, u kojima su za Novu godinu priređivane pažljivo osmišljene raskošne proslave da zadovolje rastuće apetite beogradskog društva. Između dva svetska rata, dok je većina stanovništva još uvek slavila srpsku Novu godinu po starom kalendaru, u gradskim sredinama počeo je da se oseća snažan evropski uticaj. Tako je doček Nove godine 31. decembra po gregorijanskom kalendaru postao mesto gde se susreću tradicija i modernizacija. Prestonički restorani, koji su već bili poznati po inovativnosti, počinju da organizuju sve modernije dočeke, uz muziku, ples i zabavu koja je odražavala novi evropski duh. Novogodišnja noć u Beogradu proslavljala se i u bioskopima koji su kombinovali filmske predstave sa živim nastupima plesnih orkestara i kabarea.
Za imućnije slojeve društva, ovo je bilo vreme balova i maskenbala koji su se održavali ne samo u privatnim rezidencijama već i u, sve popularnijim, balskim dvoranama. Ove zabave su predstavljale vrhunac društvenog života u Beogradu, reflektujući raskoš i glamur koji su se širili evropskim prestonicama.
Tokom okupacije 1941–1944. sve je bilo mnogo skromnije, Nova godina se nije proslavljala u ponoć zbog policijskog časa, već preko dana. Iz tog perioda ostala je i tragična epizoda vezana za policijski čas i smrt slavnog slikara Petra Dobrovića.
On je na Savindan 27. januara 1942. žureći da se vrati u stan pre početka policijskog časa – umro od srčanog udara u liftu zgade u Kralja Petra 36 u kojoj je živeo. U toj zgradi se danas nalazi Legat Petra Dobrovića.
Masovnije proslave Nove godine postale su uobičajene tek nakon Drugog svetskog rata. Beograđani su uživali uz bogatu ponudu jela i pića, često su se mogle čuti i zabavne melodije muzičkih sastava, a neki ugostitelji su za dodatnu zabavu angažovali i glumačke trupe. Nezaobilazna je bila i novogodišnja lutrija, na kojoj su se, osim novca i raznih sitnica, mogli osvojiti prase, jagnje ili novogodišnja ćurka. Odlukom da se Nova godina proglasi državnim praznikom 1955. godine, počela je nova era javnih i masovnijih proslava u hotelima i kafanama.
Počeli su da se uvode i neki novi običaji. Doček Nove godine u kućnoj atmosferi najpre je bio obogaćen raznovrsnim muzičkim repertoarom sa radija. Dolaskom televizije u domove, Novogodišnji program RTV Beograd sastavljen od muzičkih nastupa, skečeva poznatih komičara i raznolikih zabavnih sadržaja, postao je centralni deo večeri za mnoge porodice. Nova godina u Beogradu nije se više mogla zamisliti bez okićene jelke, prskalica, novogodišnjih paketića i čestitki, ruske salate, pečenog praseta i šampanjca “milion”. Šezdesetih, dolazak Nove godine počeo se pozdravljati vatrometom i izlaskom Beograđana na ulice.
Nove godine Lovrići dočekuju u Džokej klubu. Redovni su u takmičenju za najbolji čarlston plesni par. Gospođa Lovrić neguje svoj garson stil, uvezuje grudi da budu što manje, nosi kratku haljinu i dugačke perle. U ogledalima postavljenim na plafonu pod različitim uglovima, prelamaju se njihova zaigrana tela i osmeh ispoliran novim kalodont sredstvom za beljenje. Takmiče se u plesu više šale radi. Nagrade odnose balerine iz Narodnog koje su u pratnji kavaljera – na doček dolaze u izduženim automobilima. U ponoć se iznose pladnjevi vrućih krofni napoleon. Lovrići baš zagledaju koju će zagristi. Stalo im je do nagrade.
Gospođa Sofija je brižna majka, supružnički verna, ali i koketa je, nosi haljine s golim leđima i preko njih nerc prsluk koji skine; vodi računa da joj struk ostane kao pre trudnoće. (…) Nervira je što nikako ne dobija zlatnik napoleon koji je skriven u jednoj od novogodišnjih vrućih krofni.
Skoro je pa ljuta na sebe što očekuje da zagrize zlatnik. Uvek je neko drugi srećniji; jednom i žena za njihovim stolom: nepodnošljivo je vrištala od sreće.
“Kakva glupost”, kaže mužu, “ja to stvarno očekujem i uvek mi pokvari doček!”
(Iz “Vodiča kroz ljubavnu istoriju Beograda”, Knjiga druga, “Laguna”)
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
