Pokrajina je prestala da postoji kao politički entitet, u to nema nikakve sumnje. Njene institucije rade samo onoliko koliko služe za finansiranje SNS-ovskih potreba, a gradovi su pretvoreni u beživotne kasabe. Novi Sad je nabubreo, ali ne od aktivizma, kulture i života nego od prostakluka, pohlepe, divlje gradnje i urbanističkog kriminala. Autonomaške političke stranke ne postoje, mrtve su i nevladine organizacije
Možemo zamisliti, u nekom alternativnom svemiru, Aleksandra Vučića kako podnosi izveštaj šefovima i političkim očevima, Šešelju i drugim paravojnim nacionalističkim pregaocima kojih je uvek bilo kao šaše. Jedna od stvari bi im se zasigurno posebno svidela: njegove reči o “severnoj pokrajini”. Zadatak izvršen, Vojvodina više ne postoji! Šešelj bi ga potapšao po ramenu, otvarala bi se vina iz jednog od naprednjačkih vinskih podruma na Fruškoj gori. Bili bi tu i crkveni velikodostojnici, predvođeni vladikom bačkim Irinejom. Na žurci bi bilo i gostiju iznenađenja: poneki koji su se celi život kao borili za Vojvodinu – primera radi, pokojni Ištvan Pastor i Nenad Čanak. Potonji bi možda nešto prigodno za tu priliku odsvirao na klaviru. Rekli su mu da zna da svira. U tom paralelnom svemiru.
Srpska radikalna stranka je od osnivanja bila žestoki pobornik ukidanja vojvođanske autonomije. Vojvodina je smetala jer, je li, krnji akciono jedinstvo i ratnu snagu srpskoga naroda. Osim toga, autonomije i autonomni politički entiteti u potpunoj su suprotnosti sa autoritarnim i totalitarnim ideologijama koje se zasnivaju na centralizmu i kultu vođe.
Naravno, tu je i lova, neće valjda ljudi na “lokalu” sami raspoređivati novac koji zarade, kada u “centralnoj otadžbinskoj upravi” ima eksperata za te namene. Ne manje važno, u autonomnoj Vojvodini obitavaju i neke nacionalne manjine, kojima su onomad Vučić i Šešelj nudili sendviče da se vrate u matične države. Kakvo šarenilo, treba nam samo jedna boja, ona šapićevsko-nemanjićko plava.
Vojvodina je toliko bila na meti radikalima i mnogim nacionalistima da su pažljivo izbegavali da joj pomenu i ime. Devedesetih, nakon jogurt-revolucije i tokom ratnih pohoda pod sloganom “izgubila sve sam bitke, al’ još vodim rat” – institucije Vojvodine su bile na hladnom pogonu, Banovina je bila uglavnom kuća duhova i partijskih kadrova, nadležnosti manje nego simbolične. Ipak, u Vojvodini je postojao, reklo bi se čak dinamičan, društveni i politički život, ne samo u Novom Sadu nego i u gradovima, pa i manjim mestima. Brdo nekakvih autonomaških stranaka i organizacija koje su se naslanjale na vojvođansku autonomiju i multikulturalnost. Pričalo se o nečemu, nadalo se boljoj dobi.
A ONDA – CUNAMI!
Ono što se dešavalo dvehiljaditih oprečno se procenjuje. Neki kažu da je povratak dela nadležnosti Vojvodini – nešto što je apsolutno nedovoljno. Nije to uopšte samo pitanje Vojvodine nego opstanka nefunkcionalnog centralizma koji je u konačnici uništio i Beograd. Drugi će reći da se u tom političkom kontekstu moglo učiniti toliko koliko se učinilo. Kako bilo, institucije Vojvodine su, i pored svega, delovale dinamično, postojao je u njima nekakav politički život i društveni život. Bile su otvorene za nevladine organizacije, koje su u njima između ostalog organizovale i stotine skupova upravo na temu autonomije i multikulturalnosti. Na funkcijama su bili ljudi koje možemo smatrati i ekspertima za svoje resore, pored ovih drugih. Neki kažu da je Novi Sad bio dinamičniji nego druge sredine. Verovatno je tako.
A onda dolazi cunami zvani Srpska napredna stranka. Ono što radikali nisu uspeli da ostvare u ratu, naprednjaci su realizovali u mirnodopskim “proevropskim” okolnostima. Vojvodina je prestala da postoji kao politički entitet, u to nema nikakve sumnje. Njene institucije rade samo onoliko koliko služe za finansiranje SNS-ovskih potreba, a gradovi su pretvoreni u beživotne kasabe.
Novi Sad je nabubreo, ali ne od aktivizma, kulture i života nego od prostakluka, pohlepe, divlje gradnje i urbanističkog kriminala. Autonomaške političke stranke ne postoje, mrtve su i nevladine organizacije, od kojih su se mnoge u međuvremenu kompromitovale. Manjine odlaze, u većoj meri nego oni iz većinskog naroda, pogotovo mladi. Osim što su zgađeni svim i svačim, otvoreno im je i više vrata.
Naprednjaci su sve ovo ostvarili sa neočekivanim partnerima. Savezom vojvođanskih Mađara, koji je postao most autoritarne trgovine između Viktora Orbana i Aleksandra Vučića i koji više vojvođansku autonomiju, za koju se onomad onoliko zalagao, ne spominje ni u letku. Tu su i Liga socijaldemokrata Vojvodine i prateća menažerija, koji su dugogodišnjom saradnjom sa naprednjacima sebi polomili tetive. I zbog toga niko ne plače. Prethodno su uništili sve što je imalo vojvođanski predznak i što im je moglo predstavljati konkurenciju.
MIROVIĆ I VUČEVIĆ – ZAVRŠEN RAT!
Nedavno postavljenje ultranacionaliste i vučićevca Nikole Pejakovića na čelo Drame Srpskog narodnog pozorišta i naprednjačke aktivistkinje Adrijane Krtolice, poznatije kao Aja Jung, na čelo baletskog ansambla najstarijeg srpskog teatra – samo je još jedan simbolični ekser zveknut u posmrtni kovčeg Vojvodine. Novosadska čaršija, koja je u miru svog oportunizma posmatrala ustoličenje autoritarne vlasti SNS, uništavanje vlastitog grada i ubijanje Vojvodine – sva se nešto uznemirila zbog toga. Pazi sad, udar na multikulturalnost! Kao da je to nešto apsolutno neočekivano, a ne logična posledica između ostalog i njihovog ćutanja. Trebalo je o tome misliti pre izbora, kako kaže naš sagovornik, politikolog Milorad Đurić.
Postavljenja su inače deo promptnog uklanjanja tzv. Mirovićevih kadrova sa svih mogućih i nemogućih funkcija, nakon formiranja nove pokrajinske vlade. Dugo već traje javni sukob između Miloša Vučevića i ex-premijera Igora Mirovića, koji se završio apsolutnom pobedom sadašnjeg lidera SNS, odnosno “lidera”. Znalo se da je žestoko, ali brzina smena govori da je stvar bila na ivici noža. Sreća pa niko nije izgubio glavu. Odnosno, možda i jeste, ali se ne zna. Pravilo naprednjačko glasi – uvek može gore. Čak se može reći da je Mirović zadržao neke bar relativno pristojne kadrove na čelu pojedinih vojvođanskih institucija – braneći njih, branio je sebe. Ali sada nije ostao ni kamen na kamenu. Setite se Jorgovankine stomatološkinje na čelu Instituta za javno zdravlje Vojvodine.
BILO KAKVA AUTONOMIJA REŽIMU JE NEZAMISLIVA
Politikolog Milorad Đurić, koji je za vreme “nenarodne vlasti” obnašao funkcije pokrajinskog sekretara za kulturu i informisanje, kaže u razgovoru za “Vreme” da je Vojvodina danas svedena na institucionalne kulise iza kojih se suštinski ne dešava ništa. Odluke se, kaže, donose na drugom mestu, i to je više nego vidljivo.
“Zapravo, bilo kakva autonomija, ne samo Vojvodine već i lokalnih samouprava, u ovom tipu režima nije zamisliva. Osnovna osobina ovog režima jeste nepostojanje vertikalne i horizontalne diferencijacije političke vlasti. Postoji paralelna arhitektura vlasti koja je fiksirana na jednom centru odlučivanja, a sve ostale institucije imaju samo izvršni karakter. Time se ukida izvorni pluralitet društva, ukida se i funkcionalna ‘podela rada’ među državnim institucijama, a otvara se polje neograničenog političkog uticaja iz jednog centra. Taj uticaj počiva, dakle, na činjenici da je državni aparat preuzeo ‘suveren’ koji nema uporište u ustavnom poretku. I samim tim nema ograničenja ni odgovornosti”, kaže Đurić.
Radivoje Jovović je takođe doktor politikologije, ali je i pokrajinski poslanik Pokreta slobodnih građana. On tvrdi da je ovo što se danas dešava posledica činjenice da je “tripartitno oktroisanim” Ustavom iz 2006. godine vojvođanska autonomija suštinski proglašena “nesuštinskom”, a sve vlasti od tada su se protivustavno ponašale i zakidale Vojvodini njenih tada zajamčenih sedam odsto iz budžeta.
“Pokrajinske vlasti, umesto da se bore za prava Vojvodine, odlučivale su da se poklone šefovima iz ‘centrale’ i prećute činjenicu da su tu da zastupaju pravno zajamčen interes onih koji su ih birali. Krivci za odsustvo šire borbe za autonomiju Vojvodine jesu i oni akteri kojima je Vojvodina stalno bila na usnama, ali koji su, komunicirajući čas separatističkim i agresivnim, čas neozbiljnim i banalnim marketingom, s nepoštenim motivima, ovu ideju i u samoj Vojvodini beskrajno kompromitovali”, kaže Jovović.
Plodno tle su, prema njemu, preuzeli naprednjaci, stari radikali čijem je nacionalističkom i kleptokratskom biću Vojvodina oduvek smetala. Od njihovog dolaska na vlast videli smo dodatno sužavanje autonomije Vojvodine, ali je i njihova politička praksa počela da krši ono malo do tada poštovanih pravnih akata i odredbi.
“Primera radi, SNS pokrajinskim novcem predstavlja, i u tu sumu uračunava, i sredstva određenih republičkih projekata koji se izvode na teritoriji Vojvodine, ili čak pokrajinska sredstva namenjena za razvoj kulture u Vojvodini dodeljuje beogradskim produkcijskim kućama. Pljačka je sveprisutna i besramna, i deluje da je nacionalistička agenda započeta krajem osamdesetih (a iza koje se zapravo oduvek krila težnja centralizaciji političke moći i otuđivanju narodnih para) odnela konačnu pobedu. Vojvođanske institucije su obesmišljene i služe malo čemu, izuzev partijskom uhlebljivanju”, kaže on.
Marija Srdić iz građanskog pokreta “Bravo” kaže za “Vreme” da je samo jedna decenija bila dovoljna da preobučeni radikali obesmisle i derogiraju ono što je od autonomije preostalo nakon kobnih devedesetih i propuštenih prilika posle rušenja Miloševića.
“Povukla bih jednu slikovitu paralelu: baš kao što je Vojvodina u prošlosti, zbog svoje nepregledne ravnice i činjenice da je ‘svima na putu’ bila vojno teško odbranjivo područje, tako su se u novom vremenu Vojvodina i njena autonomija, dostignuta tokom ekonomskog, socijalnog i kulturnog uzleta druge Jugoslavije, pokazala kao lak plen političkih predatora sa više ili manje istaknutim nacionalističkim atributima i centrističkim modelom upravljanja. A takvi su, na žalost, dominantni u nekoliko poslednjih decenija”, kaže ona.
Kaže da nikoga ne treba da čudi to što je pokrajinska administracija samo “ljuštura” i obično mesto uhlebljenja SNS kadrova za koje nije bilo mesta u Beogradu i plen koji se “deli sa Dačićevim socijalistima, Savezom vojvođanskih Mađara, Vulinom, Ljajićem ili, donedavno, Čankom”.
VOJVODINOM VLADAJU ONI KOJI JE PREZIRU I MRZE
Srdić kaže da nema mnogo smisla praviti razlike i poređenja među naprednjacima. Ipak, Mirović za nju predstavlja “mekšu”, a Vučević “tvrđu” struju unutar stranke. Mirović je i u nastupima i u načinu rada iskazivao više takta, poštovanja normi i pravila, više razumevanja prema različitim akterima na vojvođanskoj sceni i manje bahatosti od Vučevića, tvrdi.
“Često se moglo čuti i da je Mirović ‘solo igrač’. Takve osobine u terminalnoj fazi u kojoj se režim nalazi nikako nisu poželjne. Na ceni su ‘partijski buldozi’, istrenirani da kidaju – kad treba i koga treba. Vučević je nesumnjivo jedan od takvih. Godinama se trudio se da ga šef primeti i odabere. Pre nekoliko godina je javnost saznala za sukob između Mirovića i Vučevića. Iako je taj sukob zataškan i ‘sklonjen iz javnosti’, utisak je da je doprineo konačnoj odluci da Mirović u novom mandatu ne ostane na čelu Vlade Vojvodine. A kada odlazi Mirović, odlaze i ‘svi Mirovićevi ljudi’. Unutarpartijski obračuni i čišćenja sprovode se u SNS po uvežbanom scenariju”, kaže ona.
Jovović kaže da je s novim kadriranjem SNS odlučio da do kraja zacementira jednoumlje i podređenost vojvođanskih institucija i ustanova partiji.
“Brzina kojom su smenjeni Mirovićevi kadrovi zapanjujuća je i svedoči o žustrini ovog obračuna, ali i o tome da je u toku pokušaj demonstracije sile i krajnje pacifikacije Vojvodine; vojvođansko multikulturno i građansko biće u krajnjoj je suprotnosti sa interesima i naprednjačkim šovinističkim duhom. Novi kadrovi su partijski vojnici koji će zavoditi red po Vojvodini, nasiljem nad kulturom i slobodnom misli, nasiljem nad javnim interesom, ili čak, kako smo videli u slučaju studenata Filozofskog fakulteta, otvorenim fizičkim nasiljem. Vojvodinom vladaju oni koji niti biraju sredstva niti imaju ukusa; uistinu, sve ovo što rade ima težak fašistoidan zadah. Vojvodinom vladaju oni koji je iz osnova, od imena do ideje, preziru i mrze”, kaže Jovović.
Milorad Đurić smatra da politički prostor u kojem odluke lidera ne proishode iz legalnog poretka već legalni poredak proishodi iz odluka lidera predstavlja za sve aktere (osim za autokratu) nestabilno okruženje. Učesnici u takvom političkom polju pate od svojevrsne stranačke neuroze, kaže. Jer ne mogu da se orijentišu prema nekom objektivnom vrednosnom i normativnom sistemu, već prema proceni šta o nekom problemu misli vladar.
“Takvo stanje rezultira beskrajnim nadmetanjem za naklonost vladara, tako da su sukobi unutar takve organizacije u suštini permanentni. Pomenuti sukob između Mirovića i Vučevića, samim tim, nije izuzetak već pravilo. Možda je samo nešto vidljiviji od ostalih sukoba koji se neprestano odvijaju unutar vladajuće stranke. Sa gubitnikom u toj borbi padaju i ‘njegovi ljudi’. U tom smislu bi trebalo razumeti i masovne kadrovske promene u vojvođanskoj administraciji. Što se tiče kadrovskih rešenja u oblasti kulture, posebno u SNP, ne mislim da je tu išta kontroverzno. Kultura i formalno i suštinski zavisi od državne vlasti, tako da su i kadrovska rešenja samo odraz, slika i prilika vladajućeg režima. Oni valjda tako zamišljaju, na primer, direktora Drame SNP. I ne vidim da tu ima mesta za bilo kakva iznenađenja u kulturnoj javnosti. O tome je trebalo misliti pre izbora”, kaže Đurić.
MAJA GOJKOVIĆ – IZVRŠILAC ODLUKA
Đurić smatra da je Maja Gojković samo izvršilac odluka. Ponavlja, u autoritarnim režimima ne postoji hijerarhija donosilaca odluka već samo hijerarhija izvršilaca. “Tako da nije pitanje da li će neko u toj hijerarhiji donositi bilo kakve suštinske odluke (jer neće), već u kojoj meri će biti delotvoran u procesu dobijanja i izvršavanja naloga. A budući da ovakav režim počiva na personalnoj lojalnosti vladaru, mera nečije lojalnosti istovremeno je i mera nečije delotvornosti”, kaže Đurić.
Srdić podseća da je u svom ekspozeu Maja Gojković najavila da će Vlada Vojvodine u punoj meri afirmisati to da je Srbija jedna i jedinstvena. “Kao da je u Mirovićevom mandatu bilo, da se metaforično izrazim, ‘levih skretanja’ ili autonomaških nestašluka u zdanju Banovine. Njen dolazak sasvim sigurno znači jačanje centralne kontrole nad pokrajinskom administracijom i institucijama. ‘Njihova Maja’ je žena za specijalne zadatke, još od radikala. Ona se ne pita, ona izvršava naloge”, kaže Srdić.
Jovović ističe da je Novi Sad “mesto prvobitnog političkog zločina”, “stara utvrda moći Maje Gojković”. “Sigurno je da će se, zahvaljujući ovdašnjim konekcijama i ovlašćenjima predsednice Pokrajinske vlade, boriti za najveći mogući deo uticaja, ali je struja Miloša Vučevića ta koja suštinski presuđuje. Vučević je taj čija je lojalnost velikom šefu neprikosnovena, a čiji ljudi iz kriminalno-mafijaških krugova oprobano ‘rade posao’”, ističe Jovović.
Bivši pokrajinski premijer Bojan Pajtić kaže za “Vreme” da naprednjaci od dolaska na vlast suštinski i neformalno rade na realizaciji radikalske ideje ukidanja autonomije Vojvodine. Stotine nadležnosti pokrajine ukinute su u različitim sferama društvenog života, podseća.
“Umesto da se potencijali pokrajine koriste kao razvojna šansa Srbije, decentralizacija se zatire i u tragovima. Očigledno je ideja da se u jednom trenutku u javnosti pokrene akcija gašenja autonomije, uz obrazloženje da ona samo košta, a pokrajinske institucije ništa ne rade niti se za nešto pitaju. Prećutaće se, međutim, da je situacija takva zato što je sa centralnog nivoa poništen svaki autoritet i kapacitet regionalne administracije. Nažalost, doprinos ovakvom stanju nisu dale samo stranke sa liste SNS, nego i organizacije kao što su SVM i LSV, koje su, uprkos davljenju Vojvodine, godinama ostajale u koaliciji sa naprednjacima, što u APV, što na nivou grada Novog Sada”, kaže Pajtić.
On dodaje da se naprednjaci čak brutalnije obračunavaju sa partijskim kolegama nego sa neistomišljenicima. Kaže, tako će biti i kada budu padali sa vlasti – vodiće se ljuta bitka oko preostalog plena i zbog narazjašnjenih mafijaško-koruptivnih računa.
“Neprihvatljivo je, međutim, što se taj bratoubilački rat prelama preko leđa građana Vojvodine. Mislili smo da je, posle Mirovićevih kadrova, teško zamisliti nešto gore, ali su nas uverili da i dno ima svoje dno. Postavljanje zubarke na mesto direktorke Instituta za javno zdravlje i čoveka koji se ‘proslavio’ šovinističkim izjavama na mesto upravnika Drame nacionalnog teatra u Novom Sadu, koji je i dalje multietnički grad – pokazuju da, kada je SNS u pitanju, uvek može gore”, kaže on.
Pajtić podseća da Maja Gojković za koju godinu ispunjava uslove za penziju. “Zato su joj i namenili poziciju koja već godinama nema nikakvu težinu, jer je pokrajina potpuno razvlašćena. Niti će ona o nečemu odlučivati, niti će je neko nešto pitati. Ona je tu da sluša i klima glavom, kao, uostalom i svi funkcioneri SNS”, kaže on.
Borislav Novaković, potpredsednik i republički poslanik Narodnog pokreta Srbije, bivši gradonačelnik Novog Sada (ispred DS), kaže za “Vreme” da je naprednjački odnos prema Vojvodini od početka bio – ambivalentan. Intimno i ideološki, oni su prezirali autonomiju Vojvodine, jer su nastali na ideologiji Srpske radikalne stranke, koja je zagovarala ideju da pokrajinsku autonomiju treba ukinuti. A u koristoljubivom delu politike uvideli su da se institucije, nadležnosti i budžet pokrajine mogu koristiti u vlastite i stranačke svrhe, kaže.
“To se i dogodilo. Pokrajina je marginalizovana, politički i medijski skrajnuta, ali je zato svaki dinar i projekat finansiran iz pokrajinskog budžeta pretvoren u naprednjački kapilarni glas. Izgubljen je i privid samostalnosti, praktično je pokrajinska autonomija svedena na detaširano odeljenje centralne vlasti. Nikako da prihvatimo da decentralizacija nije način da se oslabi, nego, naprotiv, način da se osnaži država”, kaže Novaković.
Komentarišući smenu Mirovićevih kadrova, Novaković ističe da razlika između bivšeg vojvođanskog premijera i Miloša Vučevića nije suštinska, ali je ipak vidljiva.
“Mirović kao iskusniji političar zna da politiku ne čine samo političari nego i kvalifikovano činovništvo, odnosno profesionalci u administraciji. Nije srljao u kadrovske rezove. Ponašao se odmerenije i zrelije od Vučevića, koji je od početka bio okružen ostrašćenim neznalicama i stranačkim kerberima. U Vučevićevoj ekipi vernost, lojalnost i odanost mnogo su bitniji od znanja i stručnosti. Svoje poltronstvo i slugeranjski odnos prema Vučiću Vučević je doveo do tačke neukusa. Iza Mirovića je ostalo više kadrovskih rešenja koja su sa stručnog stanovništva branjiva i održiva. Zato se sada ubrzano ide na kadrovsku talibanizaciju i stranačko uprosečavanje. Zato je do sukoba između njih dvojice i došlo, iako su razlike neznatne”, kaže on.
Tako gleda i na nova kadrovska rešenja u Srpskom narodnom pozorištu i podseća da su ona u suprotnosti sa onim što Vojvodina jeste.
“Vojvodina nikada nije bila prost zbir različitih kultura. Kvalitet nije ležao u osobenosti i samosvojnosti svake kulture posebno nego u viševekovnoj razmeni vrednosti i kreativnom prožimanju različitosti. Kultura tolerancije nije samo uvažavala drugačijeg, nego je i različitost prihvatala kao nešto vredno i kvalitetno. Sada se vraćamo u identitetsku paradigmu, gde su na ceni razlike. A sve što je različito može biti suprotstavljeno, a suprotstavljeno može biti konfliktno. Zato sa ogromnom zebnjom i rezervom gledam na nova kadrovanja u SNP”, kaže on.
On nema dvojbu. Maja Gojković na čelu Pokrajinske vlade, za njega, predstavlja poslednji čin ne samo obesmišljavanja nego i ponižavanja ideje autonomije. “Ona je zadužena da ugasi svetlo. Posle njenog mandata neće postojati autonomija ni u forenzičkim tragovima. Ali za to ne krivim samo SNS”, kaže Novaković.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
