Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Ovogodišnji Bitef je od samog otvaranja počeo veoma dinamično i bio je ono što mislimo da Bitef treba da bude – festival koji okupljanja kreativne, inovativne i društveno osvešćene umetnike i umetnice koji promišljaju odnos pozorišta i savremenog društva
Bitef je otvorio reditelj Milo Rau. Njegov govor je bio sve samo ne kurtoazni i prazno-svečarski. Milo Rau je situaciju u našem društvu (sukob građana i multinacionalne kompanije Rio Tinto) stavio u kontekst svetske borbe za pravo građana da slobodno žive na svom prostoru u čistoj i nezagađenoj sredini. Ovaj govor je važan iz bar dva razloga. Prvi je taj što je uticajni evropski umetnik prepoznao i podržao borbu naših građana. Drugo, pokazao je da političari koji rade u korist velikih korporacija nisu reprezenti evropskih vrednosti, iako se kao takvi ovde predstavljaju. Naravno, ne treba gajiti iluziju da će taj govor bog-zna-šta promeniti, ali treba imati vere u ljude i pozorište. Te nade budio je u nama i prvi deo festivala u kome smo gledali jednu plesnu predstavu (Mekšanje), dve predstave koje pokazuju kako institucionalna pozorišta razvijaju savremene pozorišne tendencije (Hekuba, ne Hekuba i Budućnost) i tri predstave-performansi-predavanja (Seksualno vaspitanje II: borba; Pravićemo nešto o ratu, rodu i slobodi, zvaće se: Šta bi rekla Čelsi i This is My Truth, Tell Me Yours).
MEKŠANJE,
DENS ON ANSAMBL IZ BERLINA, IZVOĐENJE U MADLENIANUMU
Festival je otvorila plesna predstava Mekšanje. Dens on ansambl sastavljen je od plesača starijih od 40 godina, što je suprotno od standardne postavke plesne trupe u kojoj je fokus na snažnim, mladim telima. Trupa zagovara ideju da je savremeni ples pre svega iskazivanje ličnosti, a tek onda demonstracija tehnike. Koreograf Hristos Papadopulos je postavio pitanje šta znači sazreti. Pojam sazrevanja koreograf je povezao sa pojmom mekšanja, jer, na primer, u prirodi kada plodovi sazru oni omekšaju. Da li ljudsko telo na isti način “sazreva” i kako izgleda pokret zrelog tela? Ovu svoju tezu koreograf je ispitao kroz minimalistički pristup plesu. Pretpostavljamo da je minimalizam dobar izbor kada se radi sa zrelim plesačkim telima, zato što minimalizam može da estetski opravda potrebu da se plesači zaštite od rizičnih pokreta. Istovremeno, za minimalizam je potrebna koncentracija koja bi trebalo da bude odraz zrelosti. Mekšanje je predstava koja se sva sastoji od mikropokreta koji se izvode koncentrisano, sistematično i u odgovarajućem ritmu. Kroz ove mikropokrete plesači su istraživali kako se razvijaju odnosi unutar ansambla, sa kim mogu da stupe u komunikaciju pogledom a da ne iznevere formu, kome se mogu približiti, a od koga i kako se udaljiti. Neposrednog fizičkog kontakta među plesačima nema, ali blizina tela, pokret, pogled, muzika i svetlo čine da stičemo utisak o dinamičnim odnosima među plesačima. Iako je predstava minimalistička u sredstvima ona je ritmički jako dobro osmišljena. Tokom sat vremena izvođenja pratimo stalno usložnjavanje i promenu odnosa među izvođačima. Jednostavni i fokusirani pokreti, koje plesači izvode precizno, čine da čitava plesačka grupa deluje efektno. Istovremeno minimalne razlike u načinu kretanja ostavljaju mogućnost svakom izvođaču da ima zrno individualnosti. Predstava nije narativna, već poziva gledaoca da kreira svoje tumačenje odnosa pokreta, svetla i muzike.
HEKUBA NE HEKUBA,
KOMEDI FRANSEZ, IZVOĐENJE U NARODNOM POZORIŠTU
Komedi fransez je na ovom Bitefu prvi put nastupio u Beogradu. Izveli su novu predstavu koja je premijeru imala 30. juna na festivalu u Avinjonu. Reditelj i autor teksta predstave Tijago Rodrigeš je direktor Avinjonskog festivala. Inspiraciju za svoj pozorišni rad reditelj je pronašao u Euripidovim tragedijama Trojanke i Hekuba. Oba komada dešavaju se u trenutku potpunog poraza Troje, a jedna od glavnih junakinja je zarobljena trojanska kraljica Hekuba koja pokušava da sačuva dostojanstvo, živote svojih bližnjih ili da im makar omogući dostojanstven ukop. Ove tragedije pisane su u vreme krvavih Peloponeskih ratova i svedoče o strašnom i besmislenom stradanju u ratu koji posebno teško pogađa najslabije – civile to jest žene i decu. Starogrčka tragedija smeštena je u kontekst pozorišne probe. Svedočimo susretu grčke tragedije i savremenog pozorišta koje se “gomba” sa zahtevima političke korektnosti, teži modernoj estetici i želi da na sceni oživi vrednosti dela pisanog pre više od 2000 godina. Treći nivo predstave čini drama glavne glumice koja igra Hekubu na probi, a u privatnom životu vodi borbu pred sudom protiv institucije zadužene za brigu o osobama sa invaliditetom, a zbog zlostavljanja i zanemarivanja njenog autističnog sina. Posebna vrednost ove predstave je lakoća i prirodnost sa kojom glumci Komedi fransez pod vođstvom reditelja i pisca prelaze iz grčke tragedije o borbi zarobljene Hekube za pravdu i dostojanstvo, u savremenu priču o borbi majke za prava njenog deteta sa invaliditetom. Gledajući predstavu mi shvatamo da su te dve borbe naizgled tako udaljene, u stvari veoma bliske. U oba slučaja reč je o ljudskoj borbi za pravo na dostojanstvo u uslovima koji su neljudski. Istovremeno, umetnici nam pokazuju da dobro savremeno pozorište i dalje stoji na onome na čemu su velike i večne vrednosti dramskog pozorišta utemeljene još u doba uzdizanja antičke tragedije – radnja i jasni odnosi među likovima koji izazivajući strah i sažaljenje dovode do pročišćavanja takvih afekata. Glumica Elsa Lepoavr koja igra Hekubu i savremenu majku-glumicu ima savršenu artikulaciju i veliku moć transformacije. Kada ta samo naizgled krhka plava žena vikne, učini vam se da bi mogla da zdrobi u paramparčad i najljućeg protivnika. Njene kolege glumci i glumice koji čas igraju grčki hor, čas glumce na probi, čas aktere u sudskom procesu, potvrđuju staru tezu da velikog pozorišta nema bez kolektivne i harmonične igre glumačkog ansambla. Predstavom Komedi fransez beogradska publika je imala priliku da vidi kako izgleda i čime se bavi ovo čuveno pozorište i kako su visoki standardi savremenog mejnstrim evropskog dramskog pozorišta. Važno je da smo to videli!
SEKSUALNO VASPITANJE II: BORBA,
produkcija nove pošte
(SLOVENSKO MLADINSKO GLEDALIŠČE I MASKA) LJUBLJANA I MESTO ŽENSK, IZVOĐENJE U BITEF TEATRU
Tema predstave rediteljke Tjaše Črnigoj je borba za pravo na abortus i kontracepciju koju su vodile slovenačke komunistkinje pre i nakon Drugog svetskog rata. Cilj predstave je da nam slikovito, ubedljivo i jasno prikaže glavne aktere te borbe, da shvatimo u kakvom društvenom i političkom kontekstu se odvijala borba i da razumemo zašto ukidanje prava na abortus znači ukidanje prava žene da odlučuje o sopstvenom telu. Na taj način država stiče pravo na raspolaganje telom svojih građana i može bez problema terati žene da rađaju decu koja neće imati kvalitetan život, ali će zato biti jeftina radna snaga ili topovsko meso. Za ovu predstavu od značaja je bio ambijent u kome se igraju pojedini njeni segmenti. Prvi deo, kada se još radi na formiranju pozorišne javnosti, dešava se na trgu ispred Bitef teatra gde sve pomalo liči na nekakav politički skup ili demonstracije tokom kojih nas glumice Sendi Bakotić i Vanda Velagić kao govornice pozivaju da uzmemo učešća u njihovoj borbi. Drugi deo, u kome se ukazuje na okolnosti pod kojima su vršeni ilegalni abortusi, dešava se u klubu Bitef teatra gde je mračno i atmosfera je zagušljiva. Treći deo, kada nam se objašnjava glavni tok borbe i ukazuje na rezultate borbe, dešava se u pozorišnoj sali Bitef teatara. Glumice-predavačice-performerke tokom čitave predstave-predavanja menjaju uloge: predstavljaju nam tok istraživanja, porede svoja životna iskustva sa iskustvima boraca za ženska prava i igraju posebno značajne scene iz života glavnih aktera izgovarajući sa uživljavanjem ključne replike. Ova predstava je lep primer kompleksnosti glume u savremenom dokumentarnom i postdramskom teatru. Ta gluma crpi iskustva iz čitavog 20. veka i prepliće elemente brehtovske začudnosti sa momentima uživljavanja u lik a la Stanislavski. Pri svemu tome glumice sa lakoćom prelaze iz jednog u drugi glumački pristup i deluju kao da zabavljaju i sebe i nas. Značaj predstave ogleda se pre svega u tome što ukazuje na duboke i trajne kulturne veze svih jugoslovenskih naroda i upozorava da jednom stečena prava moraju stalno iznova da se brane i potvrđuju.
PRAVIĆEMO NEŠTO O RATU, RODU I SLOBODI, ZVAĆE SE:
ŠTA BI REKLA ČELSI MENI
PRODUKCIJA HOP.LA! BEOGRAD, IZVOĐENJE U GALERIJI KULTURNOG CENTRA BEOGRAD
HOP.LA! je umetnička organizacija koju vodi rediteljka, psihološkinja i profesorka FDU Irena Ristić. Irena Ristić i HOP.LA! su do sada bili veoma značajni učesnici Bitef polifonije, glavnog pratećeg programa Bitefa, a sada su prvi put i deo glavnog programa festivala. Imerzivna, dokumentarna performans-predavanje-predstava o sudbini uzbunjivača Čelsi Mening je zanimljiva zato što problem nezaštićenosti uzbunjivača, sa kojim se i mi ovde suočavamo, stavlja u širi, svetski kontekst. Kroz predstavu-predavanje pratimo ključne momente iz života glavnog aktera i rezultate istraživanja Irene Ristić i Đorđa Živadinovića Grgura. Njih dvoje su istovremeno i izvođači koji nas sve vreme podstiču da proveravamo granice pozorišta. Publici je bilo dozvoljeno da “bira” da li želi da učestvuje u rekonstrukciji “slučaja” ili da samo gleda. Onima koji su odlučili da učestvuju dozvoljeno je da dodiruju artefakte, piju kafu, istražuju dokumentarni materijal i prisustvuju “svađi” članova tima. Akteri vas teraju da stalno proveravate šta je istina, a šta ne, kada se nešto predstavlja a kada je stvarno, kako u životu razlikujemo stvarnu situaciju od fikcije, te kako vojska i zatvor oblikuju svest pojedinca. Irena Ristić ispituje dinamiku grupe i u svojim pozorišnim istraživanjima koristi elemente forum teatara kao na primer “vruća stolica” – neko iz publike sedne u stolicu i pokuša da zamisli odgovore koji ostali postavljaju njemu kao da je Čelsi Meni. Predstava se sasvim spontano ulila u okrugli sto (koji se inače održava posle svake predstave i vodi ga Ana Pinter). Kada se radi “forum” nekako je i prirodno da publika uzme učešća, jer oni koji ostanu do kraja žele da podele svoja iskustva. U diskusiju su se uključili Oliver Frljić i Igor Injac (umetnički direktor Mladinskog). Diskusija o angažovanom pozorištu u regionu i Evropi u kontekstu aktuelne političke situacije se lepo razvila. Uvrstiti u glavni program rad HOP.LA je veoma dobar potez selektorskog tima festivala jer su na taj način podržali nezavisnu pozorišnu scenu Srbije. Kada se prezentacija-predstava HOP.LA! uporedi sa predstavom drugačije teme, ali slične vrste (predstava iz Slovenije koju smo dan ranije gledali u Bitef teatru) jasno je da Srbija ima relevantnu alternativnu pozorišnu scenu i da se za njen opstanak moramo svi založiti.
THIS IS MY TRUTH, TELL ME YOURS
PRODUKCIJA CENTAR ZA DRAMSKU UMJETNOST ZAGREB, VIA NEGATIVA I MESTO ŽENSK, IZVOĐENJE U BITEF TEATRU
Treća u nizu predstava-performansa-predavanja je, za razliku od prethodna dva, bila duboko lično istraživanje glumice Jasne Žmak izneto u formi monodrame-performansa. Akterka je postavila pitanje samoj sebi o prirodi savremene umetnosti, odnosu muškog i ženskog u savremenoj umetnosti, šta je to iskrenost i autentičnost na sceni, te koliko takva iskrenost traži žrtve od izvođača. Umetnica je izložila pred nama svoj profesionalni put i rezultate svog umetničkog rada. Slušali smo priču o ličnom izboru i performansu, o tome kako i da li umetnost može da pomogne u prevazilaženju frustracija (ili ih samo uvećava) i kako se umetnica nosi sa situacijom napada straha na sceni. Osim što daje lep uvid u razvoj teatarskih istraživanja u Hrvatskoj, ova predstava postavlja pred nas zanimljivo pitanje: kada izvođač stane na scenu može li on ili ona biti sasvim ličan i autentičan? Čak i pod predstavkom da se on ili ona psihički i fizički sasvim ogoli pred nama i da radi najintimnije stvari ili priča najintimnije misli da li on ili ona ostaje “samo izvođač” ili nam zaista otkriva autentičnog sebe? Drugim rečima, da li umetnost može biti slobodna do kraja i gde su, u tom slučaju, granice performansa?
O predstavi Budućnost Beogradskog dramskog pozorišta (reditelj Žiga Divjak) pisali smo u broju od 20. decembra prošle godine. Ono što je važno reči o ovoj predstavi je da je zaista dobar reprezent našeg mainstream pozorišta u kontekstu ovogodišnjeg Bitefa. Ona možda deluje pomalo začudno na redovnom repertoaru zato što insistira na tome da se pitanjem ekologije ne bavi sa stanovišta brojnih lokalnih problema već mu pristupa globalno. Takođe neobičan je i pristup pozorištu – teatar pokreta u pozorištu izraziste dramske provenijencije. Ali, kao što smo već rekli, u kontekstu Bitefa koji se bavi ekologijom i rodnim ulogama ova predstava je dobar izbor i pokazuje da i u manistream pozorištu ima bitefovskih predstava ma koliko one bile “retke zveri” domaćeg repertoara.
Ovogodišnji Bitef je od samog otvaranja počeo veoma dinamično i bio je ono što mislimo da Bitef treba da bude – festival koji okupljanja kreativne, inovativne i društveno osvešćene umetnike i umetnice koji promišljaju odnos pozorišta i savremenog društva i pronalaze zajednički imenitelj naše teatarske prakse i onoga što su pre svega evropske (a zatim i svetske) nove pozorišne tendencije.
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve