Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Katarina Mitrović: Sve dobre barbike; Enklava, Beograd, 2024.
Najveća opasnost pripovedanja u prvom licu jednine jeste da pripovedačko ja usisa sve oko sebe, kao crna rupa. Kod rđavih pisaca to ja podseća na daveža koji – za kafanskim stolom, u vozu, u šetnji, na telefonu, uvek i svugda – ne prestaje da priča o sebi (ili bilo o čemu ukoliko se kroz to nešto jasno probija ja) ubeđen da je neopisivo zanimljiv, te da je njegov život jedinstven u tolikoj meri da okolni svet postaje tek kulisa, pozornica koja, u osnovi, postoji samo za to bi se po njemu prošetalo to davežno ja. Ali nije to najgore. Pametniji će (što ne znači i bolji) pisac, svestan zamke koju postavlja pripovedačko ja, da ga oslabi, da ga, naizgled, rastvori, načini nedelotvornim i ranjivim, a onda u dobro pripremljenoj slabosti (u kojoj zapravo uživa), kao na skrivenom dnu kofera, prošvercuje vrednost tog i takvog ja: možda sam nikakav i slab, možda sam neposoban, možda nisam u stanju ništa smisleno da uradim, ali sve to, kao što čitalac može videti, vodi do (ovog) genijalnog dela. Savremene autofikcije, poput Moje borbe Karla-Uvea Knausgora, recimo, svojevrsna su reakcija na nametljivo ja koje veruje da, takvo kakvo je (često nikakvo), stvara svet. Jedva je potrebno naglasiti da se o pripovedačko ja najčešće sapliću mladi pisci: njihov svet jeste to ja.
Katarina Mitrović je u drugom svom romanu odolela slastima ridanja nad samom sobom, nad stradanjima sopstvene junakinje, nad njenim ranjenim i izmrcvarenim ja. Scenografija je već viđena: mladu i obrazovanu ženu bez prebijene pare i bez ikakvog uporišta zatičemo u trenutku kada dobija otkaz u iznajmljenom stanu. Scena priziva sliku osobe koja stoji na ruševinama svoje kuće, a onda joj se na glavu sruči, za svaki slučaj, još jedna granata. Granata bi joj, naravno, prekratila muke – njeno držanje je ionako prilično suicidno – ali naša junakinja, potpuno dezorijentisana, priznaje poraz, priznaje da nije u stanju da se brine o sebi i iz velikog grada evakuiše se u manji grad i roditeljski stan. Dakle, za razliku od osoba koje zaista nemaju izbora, ona ima makar to pribežište. Ulog koji je Katarina Mitrović ponudila ovakvim sledom stvari nije mali: kako, naime, opravdati držanje njene junakinje? Šta je to u ovoj priči što bi je odvojilo od desetina sličnih priča u kojima se sva dubina egzistencijalnog poraza – ko bi odoleo mračnom zovu “dubokog egzistencijalnog poraza”, od kojeg junake i junakinje podilazi prijatna jeza – svodi na lenjost, razmaženost, banalnu nesposobnost da se preživi, a pre svega ne neokrnjeno visoko mišljenje o sebi: neće valjda naši junaci da rade drugorazredne i trećerazredne poslove ako ih već, odmah tu, iza ćoška, čekaju blistava karijera, slava i veliki novac? Odgovor: upravo to što priča Katarine Mitrović dekonstruiše ovakve modele; upravo zbog toga što ni spisateljica ni njena junakinja – a ne meša se spisateljica u život svoje junakinje – ne pronalaze alibi u drugima; upravo zbog toga što se sporedni likovi, za razliku od junakinje, suočavaju sa stvarnim problemima (lik oca briljantno je postavljen); upravo zbog toga što je samozavaravanje ključni motiv ovoga teksta, te se nužnost stvarnog života ne omalovažava u korist iluzija i slabosti.
Hoteći da obeleže očev rođendan, majka i kći odlaze u poslastičarnicu. Majka u međuvremenu ne prestaje da plače, što junakinju u isto vreme i nervira i zbunjuje, pa reaguje ili trapavo ili ne reaguje. A onda, u poslastičarnici, “kupile smo dva parčeta torte i mama je opet počela da plače dok je jela. Ovoga puta sam se pravila da se to ne dešava” (str. 173). Kad god zagusti, naša junakinja beskompromisno zatvara oči nadajući se da će stvarnost u međuvremenu da prođe.
Vanja, mlada i načisto sjebana žena, pokušava da shvati šta ju je sjebalo, ali je sva objašnjenja, sve staze i svi prolazi, sve lestvice, svi prijatelji, momci i devojke, svi izgovori, sva sećanja, čak i Žozi, “sitna kurva sa sitnim željama” (str. 156), vraćaju njoj samoj, kao u onim košmarima u kojima se, verujući da izlazimo iz noćne more, nađemo u drugom, još gorem košmaru. Taj stav autorka čvrsto drži od samog početka, a dirljiva scena kada grubi i ćutljivi otac vodi svoju kći u rodni Leskovac, naslutivši valjda bolest koja će ga ubiti, možda je sama srž ovog prilično bespoštednog teksta.
Katarina Mitrović ne gubi vreme: piše kao da ukucava eksere. (Primetićemo, u prolazu, da je još jedna uredničko-lektorska ruka mogla da otkloni izvesne jezičke nesigurnosti i viškove, premda ta okolnost ne utiče bitno na atmosferu i ritam pripovedanja.) Utoliko su obrti na kraju naročito brzih jezičkih deonica važan deo izraza. Vanja koja piše scenarije za trećerazredne serije želela bi da napiše i nešto bitno, ali joj ne ide. To je, razume se, ne sprečava da mašta o tome iako pojma nema o čemu bi pisala. “Pomislila sam da bi trebalo da pišem o ljudima koje nikako ne mogu da odvojim od sebe, ali sam se plašila. Mogli bi da se naljute. Ipak, mogla bih i ja da se naljutim na sebe ako to ne uradim” (str. 149). Ovo je karakteristično mesto koje pokazuje zbog čega pripovedačko ja Katarine Mitrović ne guta svet oko sebe: prema tome ja postavlja se spisateljica kao prema još jednom od likova, ali je, u istom, prema njemu bespoštednija jer ga bolje poznaje nego druge likove. Otud je moguće izmeštati to ja iz ležišta: “Sela sam na očev grob i pogledala u njegovu sliku. Čestitala sam mu rođendan iako to nije imalo smisla. Pomislila sam da mnoge stvari u životu nemaju smisla, pa mogu da mu čestitam rođendan ako mi se čestita” (str. 174). Dovoljno je samoironije u ovom odlomku da nikakva objašnjenja nisu potrebna, a Katarina Mitrović je dovoljno talentovana spisateljica da ume da se zaustavi tamo gde bi svaki naredni korak bio višak. Samorefleksivnost – često u vidu samoironije – strogo je u funkciji književnog izraza.
Prvi roman-poema Katarine Mitrović Nemaju sve kuće dvorište (“Vreme”, 24. februar 2021) privukao je pristojnu pažnju. Zbog toga se druga knjiga čekala s izvesnim očekivanjima, jer upravo druga knjiga pokazuje od čega je sazdana spisateljica, te da li je prvi pokušaj bio (srećna) slučajnost ili obećanje onoga što (bi moglo da) sledi. Barbike su, utoliko, ispunjeno obećanje. Bez obzira na sličnu perspektivu u obe knjige, Barbike su složeniji zahvat uslovljen ne samo drugačijom formom već i zahtevima koje je, očigledno, spisateljica postavila samoj sebi. Ovim romanom Katarina Mitrović staje u red spisateljica i pisaca na čijem se početku nalazi Biljana Jovanović, a na čelu, danas, Milena Marković. Biti u takvom društvu uopšte nije loše.
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve