Bili Ajdoliš je najveća, nije li?

Man, am I the greatest
My congratulations
All my love and patience
All my admiration
All the times I waited
For you to want me naked
Made it all look painless
Man, am I the greatest

(Billie Eilish, The Greatest)

Došla su tako neka vremena, što reče La Strada, kad žene preuzimaju kontrolu nad svetskim top listama i muzikom definišu neupitnu supremaciju svog pola/roda. Zašto je to tako? Uz svu opasnost da se spotaknemo o aktuelno značenje neke jedinice novogovora i političku korektnost feminine scene, konstatovaćemo sledeće: osim što su ženstvene i ukras prirode, žene su postale – pravi muškarci! Pardon, preuzele su u potpunosti njihovo mesto, ulogu i odgovornost u industriji zabave, pokazale inicijativu, ambiciju i srčanost, uvele nova pravila i usput demonstrirale ličnu dominaciju u kompletnom vođenju posla. Autorke, producentkinje, frontmenke – ili kojim god hoćete redom – žene su danas gospodarice šou-biznisa, a znate kako kažu – nema biznisa kao što je šou-biznis.

Najpre je Bijonse Nouls krajem marta pokorila svet veličanstvenom zvučnom freskom Cowboy Carter, potom je Tejlor Svift bez blama zauzela u aprilu sve moguće vodeće pozicije tek osrednjim proizvodom The Tortured Poets Department, da bi naposletku Bili Ajliš svojom odvažnošću da sa albumom Hit Me Hard and Soft donekle promaši očekivanu umetničku destinaciju – nedavno potvrdila kako se dame danas ničeg ne ustručavaju, niti se ikog više boje. Pametnom dosta.

Za sve to vreme, teško da je ma kakva vest o izuzetnim muškim pop stvaraocima uopšte zagolicala maštu medija ili naterala mogule globalne estrade da kleče i mole za potpis na ugovoru kojim se nudi apsolutno sve. Ženske izvođačice sada su u poziciji supermodela iz 1990-ih koje su daleko nadmašivale po glamuru, količini novca i čuvenju svoje muške kolege. Tako je ostalo do danas. Vredi razmisliti.

E sad, Bili Ajliš (r. 18. decembra 2001) snimila je – da budemo iskreni – ne baš dobru ploču. To jest, ploča Hit Me Hard and Soft zapravo i nije toliko loša, pesme su, ponaosob gledano, čak veoma lepe i poseduju i dalje jedinstvenu dubinu, karakterističnu za ovu dojučerašnju tinejdžerku, Gremi vunderkindkinju punk spoljašnjosti, zumer poetesu okupanu neonskom pozlatom iz nekog imaginarnog anime crtaća, te najmlađu dvostruku dobitnicu Oskara za originalnu pesmu (filmovi Nije vreme za umiranje iz serijala o Džejmsu Bondu i Barbi) i tako dalje. Međutim, nakon što je preokrenula čitavu planetu naglavačke svojim debijem When We All Fall Asleep, Where Do We Go? (2019), a zatim pojačala ovaj trijumfalni renome luksuznim nastavkom Happier Than Ever (2021), Bili Ajliš odlučila je da pre nekoliko nedelja isporuči i treći studijski album, pomalo kasneći za onim samoustanovljenim tempom od par godina između izlazaka novih ploča, ali očigledno poranivši sa dozrevanjem svoje autentične inspiracije za ovu priliku.

To je jedno. Drugi problem može biti sadržan u svojevrsnoj incestuoznoj kreativnoj vezi sa sopstvenim bratom Finijasom O’Konelom. Dobro, on je bez sumnje sjajan tip, osetljiv muzičar i vispren producent, koji svoju sestricu iskreno voli i poznaje u prste, ali… možda je ipak došlo vreme da ova 22-godišnja devojčica napusti toplo porodično gnezdo i konačno izbrusi svoju autorsku oštricu u direktnom sudaru sa spoljašnjim svetom, odnosno kroz saradnju sa nekim drugim osmišljavačem vlastite “odrasle” karijere. Finijas je isuviše ona i obratno, da bi išta novo i drugačije jedno drugom mogli da pruže. O publici da i ne govorimo.

Kada sa mnogo entuzijazma i poverenja da će uslediti zvuk totalno nepredvidljiv prionete na slušanje albuma Hit Me Hard and Soft – dočeka vas u startu nešto novo, nešto staro, nešto pozajmljeno i nešto plavo. Šalu na stranu, ali nije ni daleko od istine. Treba objasniti da Bili Ajliš dabome “pozajmljuje” isključivo od sebe, na to se odnosi i čitav areal onog “starog” što smo od nje već ranije mogli čuti, dok je “novo” verovatno sadržano upravo u odluci da se pred publiku izađe sa albumom koji nije doteran do perfekcije poput onog prethodnog, a “plavo” bi u prenesenom značenju emaniralo osećanje tuge što provejava kroz brojne pesme na ploči, zaključno sa finalnom Blue. Bili Ajliš oduvek je bila majstor da ulovi najnovije stanje duhova bluesa u generaciji Z kojoj pripada, i na tome joj se ponovo može odati zasluženo priznanje.

Dalje, Ajlišova nenadmašno detektuje sablasni prostor između superzvezde i fanova, čak i ako se ona prva iskreno trudi da pređe u tabor onih drugih, i tako se opet oseti sigurnom u masi vršnjaka i istomišljenika dokazujući da su jedno. Nevolja je samo što Bili jednostavno više ne može da preskoči taj ponor, u tome je kvaka, a i ona postaje i te kako svesna da upravo ova činjenica podriva njen entuzijazam nekadašnje drugarice iz susedstva koja piše pesme u svojoj spavaćoj sobi i pomalo pevuši sa starijim bracom. Bili Ajliš sada je finalistkinja grandiozne tržišne utakmice sa onih par gorepomenutih gladijatorki, kojima nekada obećavajuće Lana del Rej ili Lord ne mogu da priđu ni blizu. Ta bespoštedna bitka, toliko beskrupulozno isplativa, svoje cifre svakodnevno ispisuje u milionima nula širom najčuvenijih muzičkih pozornica. I premda se Ajlišova i dalje trudi da peva intimno kao nekad, ne prestajući da šalje poruku o krhkosti svoje unutrašnje persone, ova već viđena kamerna atmosfera odavno je u njenom slučaju nadglasana sveprisutnim stadionskim hukom Bilinog realnog statusa superstara. To je sada ultimatum postavljen pred nju, ne više pitanje ličnog izbora.

Album zato protiče pred nama kao impresivna filigranska konstrukcija kojoj nema premca, ali nam se vrlo brzo ukazuje kao pusti Ledeni dvorac u kome živi usamljena princeza. U tom dvorcu kao da više nema života niti uzbuđenja, nego samo dalekih sećanja na njih. Što je najčudnije, i same pesme – uprkos zadivljujućem oneobičavanju – počinju da zvuče nekako… konvencionalno, još malo pa skroz obično. A u slučaju Bili Ajliš, to je baš veliki problem.

Međutim, Bili ne bi bila to što jeste – ikona čitavog naraštaja – kad ne bi jednim potezom nadmašila i sebe i svu konkurenciju postavivši iznova sopstveno delo na tron civilizacijske relevantnosti. Njen hit Lunch, koji nam neočekivano eksplodira u lice, golicajući stomak sa vulkanskom eruptivnošću tek otkrivene seksualnosti mlade bele žene i uz revolucionarnu senzualnost što se nije čula na top listama još od dana kad su The Rollling Stones bili istinski važni, nadoknađuje zapravo sve. Bili Ajdoliš najveća je zaista, nije li?

I could eat that girl for lunch
She dances on my tongue
I know it’s just a hunch
But she might be the one

(Billie Eilish, Lunch)