Osveta osvetniku

Za “Vreme” iz Njujorka

Grad u kome je rođen obeležio je Donalda Trampa kao kriminalca, ali se za razliku od ostalih koji su odrasli u Kvinsu, on ne trudi da sakrije ono što se u tom mirnom predgrađu Njujorka doživljava kao nemala sramota. Štaviše, na mobilne telefone znanih i neznanih stižu poruke sa njegovim imenom kao pošiljaocem.

“Sve se raspalo, osuđen sam na nameštenom suđenju”, poručuje Tramp, pozivajući da se nastavak priče o “montiranom procesu” pročita na linku koji sledi.

Šta dalje piše mogu da kažu samo oni koji su zakoračili u svet VinReda, republikanske digitalne platforme za prikupljanje novca, mada suštinu te poruke možda najbolje razumeju oni koji su odrasli na tvrdim ulicama susednog Bronksa: policija ne uhvati sve koji krše zakon, ali onima koji se nađu na sudu nije lako, tako da kukaju nad svojom sudbinom i ponavljaju kako su žrtve nečije urote.

Bivši predsednik nema dilema ko mu radi o glavi: Džozef Bajden je “odobrio njegovo ubistvo” tokom pretrage odmarališta Mar-a-Lago 2022. godine; čitavo suđenje je bilo “sramno”, “nepošteno” i “dirigovano od strane Bajdena i njegovih ljudi”; sudija Huan Merčan je “tiranin”; u kancelariji tužioca Alvina Brega sede “pokvareni” i “bolesni ljudi”; sve zajedno to je “politički lov na veštice” dok u zemlju ulaze milioni ilegalnih imigranata, a predsednik i “grupa fašista oko njega” ne žele ništa da preduzmu. Tako izgleda realnost Donalda Trampa.

On je već najavio žalbu na presudu posle izricanja kazne koje je zakazano za 11. jul ali je, bez obzira na to kakav će biti epilog suđenja, nova stranica američke istorije već ispisana. Prvi put otkako postoji ova zemlja, jedan bivši predsednik je osuđen za kriminal. Tramp je proglašen krivim po 34 tačke optužnice, a svaka od tih falsifikovanja poslovnih knjiga poslužila je da se prikriju tajne novčane isplate porno glumici Stefani Kliford kako bi tokom kampanje za predsedničke izbore 2016. ćutala o njihovoj navodnoj seksualnoj aferi. Time su raspršene sve njegove nade da će bar jedan od dvanaest članova porote Krivičnog suda Menhetna reći da nije kriv, što bi dovelo do ponavljanja čitavog procesa.

OPASNOST OD NASILJA

Kada jedan predsednik i kandidat za šefa Bele kuće govori da je pravni sistem u zemlji razoren, lako je razumeti što njegove pristalice pozivaju na potragu za članovima porote “koji treba da vise ispred zgrade suda”, prizivajući “vešala za izdajnike”, ubistva, nerede i pobunu. Mnogi upozoravaju da opasnost od izbijanja nasilja u zemlji nikada nije bila veća, mada sve ove tvrdnje o podelama u američkom društvu treba uzeti sa nekom vrstom rezerve.

I dok su porotnici vagali argumente o Trampovoj krivici, u Prinstonu, na sat vožnje od njujorške sudnice, organizovano je godišnje okupljanje onih koji su završili ovaj elitni američki univerzitet. Došli su svi koju su mogli, od retkih preživelih koji su diplomirali četrdesetih godina prošlog veka i koji su, pridržavajući se jedni za druge u senci platana, stali na čelo povorke sa zastavom na kojoj je bila ispisana 1943. godina, do onih koji su upravo završili tu školu, zajedno sa članovima porodice, bližnjima ili prijateljima. Više hiljada ljudi, koji su doputovali iz raznih delova Amerike, družilo se puna tri dana: ćaskali su, jeli, pili, slušali muziku, pevali i igrali na travnjacima kampusa u kome su proveli mladalačke dane. Razgovaralo se o svemu i svačemu, ali se nigde nije moglo čuti da neko pominje stvari koje imaju veze sa politikom, a kamoli da se bilo ko raspravlja oko toga da li je Bajdenovo Ministarstvo pravde zaista dalo ovlašćenje pripadnicima Federalnog istražnog biroa da ubiju Trampa, kako on ponavlja, niti da li je Tramp pretnja po američku demokratiju, što tvrdi izborni štab Bajdena i Kamale Haris.

UJEDINJENI U PODELAMA

Građani Amerike jesu stranački podeljeni, ali su oni i dalje suštinski ujedinjeni oko osnovnih vrednosti ovog društva, što se pre svega odnosi na slobodu izbora i jednakost pred zakonom. S obzirom da je ovo drugo, nakon presude Trampu, za neke dovedeno u pitanje, upotrebiće ono prvo da to reše kako smatraju da je najbolje. Šta misle o svemu tome reći će na biralištima 5. novembra, a u međuvremenu će tragati po Prinstonu za klupama u kojima su sedeli za vreme predavanja, obilaziti sportsku dvoranu u kojoj su nekada davno pobedili Harvard u finalu basketa Lige bršljana (Ivy League), pokušavati da pronađu svoje lice na starim fotografijama koje su okačene po studentskim klubovima, proveravati pod čijim je šatorom najbolji roštilj, raspitivati se kod kolega koji žive na Istočnoj obali da li se vredi seliti pet hiljada kilometara daleko od Kalifornije zbog nižih poreza, da li da kupe “teslu” ili čekaju novi “Ševroletov” “ekvinoks”, ili opušteno ćaskati o porodicama, zajedničkim prijateljima i akcijama u koje vredi uložiti novac koji čuvaju za dane kada više ne budu mogli da rade.

Pristojnost da se ne započinju razgovori koji bi mogli postati neprijatni ne znači da građani Amerike nisu svesni onoga što se dešava na političkoj sceni, jer glasanje koje se približava nije samo izbor između dvojice predsedničkih kandidata koji nikome nisu previše dragi, već pitanje da li se može više može verovati u pravni poredak zemlje ili u čoveka koji se zove Donald Tramp, a on ne skriva da bi se osvetio svima koji su bili protiv njega ukoliko bi se ponovo našao na čelu države; da li se držati realnosti koja počiva na sudskom sistemu i institucijama ili sveta koji priziva čovek koji je proveo život i vodio poslove u nekoj vrsti sive zone, uvek na rubu sukoba sa zakonom.

Stoga su značaja predsedničkih izbora savršeno svesna obojica kandidata, i to je jedna od retkih stvari oko koje su se saglasili odmah nakon odluke Krivičnog suda na Menhetnu. Dok bivši predsednik poručuje da će “pravu presudu doneti narod 5. novembra”, šef Bele kuće uzvraća da su birališta jedini način da se zaustavi Trampov ulazak u Ovalnu sobu. Kako će izgledati taj put do glasačkih kutija nikome nije do kraja jasno, jer je presuda protiv Trampa otvorila vrata kroz koja niko do sada nije kročio.

Potpuno je neizvesno šta će biti ako Donaldu Trampu u julu bude izrečena zatvorska kazna ili mera kućnog pritvora, mada je prvo manje verovatno od drugog, jer mu je to jedino krivično delo koje je počinio, i to bez upotrebe nasilja. Neke vrste restrikcija nisu sasvim isključene, pošto je on deset puta tokom samog procesa prekršio zabranu komentarisanja rada suda, zbog čega je morao da plati 10.000 dolara, a kada sudija Merčan počne da procenjuje stupanj kajanja osuđenog zbog počinjenog krivičnog dela, što utiče na visinu kazne, imaće šta da vidi. Ne samo da je njega samog nazivao “korumpiranim” i “pokvarenim”, uz opise da “izgleda poput anđela, a da je u stvari đavo”, a instituciju koja ga je osudila proglasio “kengurskim sudom”, što aludira na izvrtanje svih pravnih normi, već na Foksu otvoreno preti reakcijom javnosti koja se ne bi pomirila sa zatvorskom kaznom, jer bi se time dosegla prelomna tačka.

No i bez navođenja onoga što sledi nakon te tačke, nepoznanica je već dovoljno. Niko ne može da kaže kako bi se nad nekim uz koga, pošto je bivši predsednik, uvek moraju da budu agenti tajne službe sprovelo išta više od novčane kazne, ali je već sada očigledno da se proces odlučivanja o Trampovim žalbama neće završiti pre izbora, pa će biti sudijama Apelacionog suda nakon toga biti jasnije šta mogu da rade. Ako izgubi, Tramp bi vrlo lako mogao da završi u zatvoru – slučaj na Menhetnu je mnogo blaži od optužbi za napad na Kapitol, pokušaje da preokrene rezultate glasanja u Džordžiji ili nelegalno zadržavanje dokumenata sa državnim tajnama.

NJUJORŠKA OSVETA

Mada sudske presude služe da zaključe neki slučaj i obeleže prestupnika, ovde je to postavljeno naglavačke. Čitava Republikanska stranka, uprkos svim unutrašnjim podelama i razlikama, otvoreno je stala uz Trampa, dok je njegova predsednička kampanja tokom 36 sati nakon izricanja presude prikupila rekordnih 53 miliona dolara, što predstavlja direktnu nagradu osuđeniku. Čak ni poslednje istraživanje javnog mnjenja Ej-Bi-Sija i Ipsosa ne pokazuje da je presuda uticala na Trampov rejting, jer njega i dalje podržava 31 procenat birača, što je za svega jedan odsto manje od podrške koju uživa predsednik Džozef Bajden. Stoga je sasvim razumljivo zašto Tramp želi da razglasi svima ono što bi skrivala velika većina onih koji su potekli iz ušuškanog Kvinsa.

Štaviše, oni koje je link iz poruke odvukao u bezdane VinReda videće tamo da je Tramp, još pre nego što mu je izrečena kazna, proglasio sebe za političkog zatvorenika koji poručuje da se nikad neće predati u borbi “protiv tiranije levice” i “duboke države”. Oni koji ga istinski podržavaju svoju odanost mogu da dokažu novčanim donacijama. Ako smatraju da bivši predsednik nije uradio ništa pogrešno – 100 dolara, duplo manje se očekuje za mišljenje da je Donald Tramp najbolji predsednik, dok je načelna podrška njegovoj kandidaturi staje svega 20,24 dolara, mada može i mnogo više, po slobodnom izboru. Na stranici se vrte imena onih koji su uplatili novac, svakog dana se skuplja sve više para, ali mu to neće mnogo pomoći u gradu u kojem je uvek želeo da bude prihvaćen, poštovan i cenjen.

Može i dalje da kupuje zgrade po Menhetnu, uvećava svoje bogatstvo i obećava neku drugačiju realnost od postojeće, ali ga njegov grad neće slediti u tome. Nije tu toliko stvar u ljubavi prema demokratama koliko u tome što Njujorčani drže do svoje slobode i sveta u kome žive. Bolje od toga im ne treba.