Kako se gradila Jugoslavija

Dan mladosti, koji se u Jugoslaviji proslavljao 25. maja, ima bitnu ulogu u knjizi Jovane Karaulić Kulturalne izvedbe jugoslovenstva objavljene pred najnoviji Beogradski sajam knjiga.

fotografije: iz knjige “kulturalne izvedbe jugoslovenstva”

Naime, Dan mladosti, njegova priprema i realizacija još od polaska pa do dolaska štafete na stadion JNA u Beogradu, na slet gde je predavana Josipu Brozu Titu, kao i Sokolski slet u Kraljevini Jugoslaviji, bili su važni instrumenti kojima su ove dve države sprovodile, širile i čuvale ideju nacionalnog identiteta i pripadnosti. Knjiga pokazuje kako kulturne izvedbe različitih formata funkcionišu kao instrument javne politike u odnosu na kompleksna društvena pitanja: od državnih venčanja (kralja Aleksandra) do sahrana (Tita), od sletova iz 1930. do Dana mladosti. Knjiga je analiza istorijskih prilika, dokument o vremenu u kome se moglo mnogo toga što sad ne može, ali i priča o državnoj manipulaciji.

foto: iz privatne arhive

Jovana Karaulić je docent na Katedri za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a o temi kojom se bavila ima i praktično znanje i iskustvo kao producent složenih kulturalnih izvedbi. Izdavači njene knjige su Institut za pozorište, film, radio i televiziju FDU i izdavačka kuća Clio.

“VREME”: Knjigu ste posvetili mladima zato što, napisali ste u predgovoru, treba da znaju o Jugoslaviji kako bi im to pomoglo u razumevanju vremena koje je pred njima. Na šta ste hteli da ih upozorite?

JOVANA KARAULIĆ: Živimo u turbulentnom vremenu punom kriza, koje utiču na naše razumevanje društvenih obrazaca koje smatramo prirodnim, a zapravo oni to uopšte nisu. U svom svakodnevnom profesionalnom životu, radeći na Fakultetu dramskih umetnosti, susrećem se sa stalnim preispitivanjem identitetskih obrazaca kod mladih, koji zbunjeni vremenom u kome žive, nemaju sasvim jasnu sliku odakle da krenu u formiranju sopstvenih perspektiva. U tom pogledu, knjiga nudi moguće odgovore na koje načine instrumenti politika vladajućih grupa mogu doprineti oblikovanju poželjne stvarnosti, čemu, nažalost, i danas veoma često svedočimo.

foto: iz knjige “kulturalne izvedbe jugoslovenstva”

Na jednom mestu kažete da je Sokolski pokret bio inicijativa pojedinca oko čije ideje su se okupile desetine hiljada ljudi. Zajedništvo i jedinstvo su nam sada preko potrebni, ali deluje da su nedostižni. Zašto, da li zato što, za razliku od Sokola, sada nema okupljajuće ideje?

Sokolski pokret u periodu formiranja jugoslovenske države jeste imao karakteristike instrumenta ideološkog aparata, posebno u vreme diktature kralja Aleksandra, ali ni tada nije izgubio jasnu sliku o zajedničkoj ideji koja je okupljala ljude pružajući im osećaj solidarnosti i zajedništva. Danas, u vreme individualizma i fragmentacije, teško je pronaći jedinstvenu ideju koja bi mogla da objedini različite društvene grupe. Ipak, verujem da kreativne i participativne inicijative, koje se fokusiraju na zajedničke vrednosti i ciljeve, mogu zauzeti važnu ulogu u uspostavljanju solidarnosti i jedinstva u našem društvu, uprkos svim preprekama ili pokušajima da se takve inicijative marginalizuju. Sa druge strane, za javnu politiku nije dovoljna samo (politička) ideja koja je utemeljuje, neophodno je i okruženje koje omogućava uspešnu primenu i to kroz različite modele javnog upravljanja. Ovde je važno pitanje kontekstualizacije javne politike, jer je njena primena uvek povezana sa specifičnim politikama, koje predstavljaju odgovor na konkretan problem u društvu. U kontekstu ideje jugoslovenstva, problemi koji su uticali na društveni dogovor drugačiji su nego danas, ali ni tada procesi nisu bili jednostavni, baš kao što nisu ni danas.

foto: iz knjige “kulturalne izvedbe jugoslovenstva”

S obzirom da je slet bio sredstvo, mehanizam kojim je promovisana politička ideja jugoslovenstva, da li se može reći da je slet zloupotrebljen, da je manipulacija?

Načini izgradnje jugoslovenskog identiteta mogu se posmatrati kao prirodni i organski, ali i kao nametnuti i veštački. To navodi na razmišljanje o upotrebi sadržaja i simbola koji odražavaju složeno pitanje identiteta nacije. Javne politike su morale da učine ideju podudaranja etničkih i političkih granica masovno prihvaćenom, tako da članovi zajednice postanu akteri nove ideologije. U tom kontekstu, sletovi su se nametali kao prirodan format za promovisanje te ideje okupljajući veliki broj ljudi, prvo na stadionima, a kasnije i putem televizije.

U periodu Kraljevine, sletovi su bili oslonjeni na češku tradiciju i imali su cilj da promovišu duhovno zdravu i moralno jaku naciju. Izvedbe u socijalizmu su preuzimale i unapređivale ove elemente u zavisnosti od društvenog trenutka. Sletovi iz pedesetih godina i nakon Titove smrti značajno su se razlikovali u programskom konceptu i porukama. U oba perioda Jugoslavije, stadionska dešavanja su bila poseban oblik prikaza stanja u društvu. Na primer, ukupni programski koncept i kontroverze oko Dana mladosti 1987. godine ukazivali su na komplikovane društvene okolnosti i sve ono što je usledilo par godina kasnije. Sletovi su, dakle, bili refleksija društvenih i političkih promena, što ih čini važnim za razumevanje prošlih i sadašnjih društvenih dinamika.

foto: iz knjige “kulturalne izvedbe jugoslovenstva”

Kako se tumačila kulturna politika u Kraljevini Jugoslaviji a kako u drugoj Jugoslaviji?

U ovom kontekstu, kulturna politika u Kraljevini Jugoslaviji imala je za cilj stvaranje jedinstvenog jugoslovenskog identiteta, koji je trebalo da objedini različite etničke i kulturne grupe unutar nove države. U socijalističkoj Jugoslaviji, kulturna politika je takođe imala cilj stvaranja jedinstvenog identiteta, ali kroz drugačiji pristup. Fokus je bio na socijalističkim vrednostima, bratstvu i jedinstvu, a kulturalne izvedbe, uključujući sletove, prilagođavane su novim ideološkim ciljevima koristeći iste ili slične alate. Povezujući ove istorijske kontekste sa savremenim trenutkom, možemo primetiti da su kulturne politike danas suočene sa sličnim izazovima u pokušaju da definišu i promovišu sopstveni identitet. U vreme globalizacije i sveprisutnih kriza, ovo pitanje postaje još složenije i teže. Ako bih htela da budem pomalo naivna, rekla bih da valjda zato i nemamo adekvatan odgovor pa se instrumenti kulturne politike samo naziru u obrisima ali ne i u (ne)postojećim strategijama.

Na Sokolskom sletu 1930. godine u Beogradu bilo je i inostranih učesnika, a na sletovima u FNRJ i SFRJ samo jugoslovenskih. Šta to govori o njihovoj ciljnoj grupi?

Prihvatajući Divinjoovu ideju da društvo koristi spektakle kako bi potvrdilo svoje postojanje i moć, nije čudno što su stadionske kulturne manifestacije postale deo kalendara najvažnijih događaja u Jugoslaviji. Međutim, načini nastajanja su različti – sokolski pokret je uticao na oblikovanje i primenu ideje integralnog jugoslovenstva, te je imao zadatak da kroz masovne gimnastičke izvedbe demonstrira ideologiju pokazanu kroz discipline. O značaju ovog događaja govori podatak da je za njegove potrebe izgrađen Sokolski stadion monumentalnih dimenzija na mestu današnjeg Mašinskog fakulteta za 45.000 posetilaca. Iz ugla upravljanja događajem, najpre je formiran sletski odbor, sastavljen od 14 sekcija koje su brojale više od 500 članova. Sekcija za smeštaj učesnika je obezbedila da gosti iz inostranstva budu prihvaćeni, od dočeka na svim pristupnim stanicama, kasarnama, ili za tu priliku podignutim hangarima i šatorima. Sekcija gotovo u potpunosti sačinjena od sokolica prikupljala je podatke o raspoloživim sobama u hotelima i gostionicama, kao i kod privatnih lica, ali je takođe apelovala na Beograđane u smislu gostoprimstva i ustupanja smeštaja u privatnim stanovima, ponekad i izbacivanjem motivacionih letaka iz aviona. Analiza organizacione strukture sleta iz 1930. pokazala je da je propagandna sekcija imala veliku ulogu i zadatak – razvijala je strategiju oglašavanja u zemlji i inostranstvu i uspostavljala odnose sa radio-stanicama i novinarima. Sve ovo govori u prilog tome da je namera kralja Aleksandra kao pokrovitelja dešavanja bila da se o mogućnostima primene integralnog jugoslovenstva sazna i izvan granica Kraljevine Jugoslavije.

Kasnije, tokom socijalizma, proslava Dana mladosti imala je prednost televizijskih prenosa, što je omogućilo širenje ideja i poruka u celoj državi. Tradicija štafete, koja je potekla iz Sokolskog pokreta, nastavljena je, a manifestacija je evoluirala u Dan mladosti, sa štafetom koja simbolizuje zajedništvo i predaje se Titu na centralnoj manifestaciji, dominantno svoju poruku usmeravajući zajednici Jugoslovena.

foto: iz knjige “kulturalne izvedbe jugoslovenstva”

Koju poruku je uputio slet 1957, a koju, na primer, 1980. godine? Kako su se društvena događanja reflektovala na slet?

U različitim periodima socijalističke Jugoslavije sletovi su, kao kulturalne izvedbe, kreirani u skladu s aktuelnom društveno-političkom ideologijom. Uveden 1957. godine, slet za Dan mladosti je promovisao ideologiju bratstva i jedinstva u višenacionalnoj Jugoslaviji i tekovine NOB-a: antifašističku borbu i socijalizam kao državotvornu agendu kroz masovnost kako izvođača (oko 8.000), tako i publike na stadionu (oko 60.000), ili milionskog auditorijuma koji je događaj pratio u svojim kućama uz TV prenos. Kako su se političke i društvene prilike menjale, posebno nakon Titove smrti sredinom osamdesetih godina prošlog veka, još uvek su se pevale pesme jedinstvu zajednice Jugoslovena, bratstva naroda i narodnosti, ali je jugoslovenstvo najčešće promovisano kroz sadržaje koji su se obraćali mladima s idejom približavanja krute, birokratizovane ideologije upotrebom elemenata popularne kulture. Sletovi kao kulturalne izvedbe koje su promovisale jugoslovenstvo tih godina se po mnogo čemu razlikuju od izvedbi iz prethodnih decenija. Pre svega po tome što više nije bilo jasno šta je zapravo ideja jugoslovenstva u svojoj suštini (da li ona i dalje postoji ili je nestala naočigled jugoslovenske javnosti) i koju bi tačno poruku narodu trebalo da pošalje državni ideološki aparat.

foto: iz knjige “kulturalne izvedbe jugoslovenstva”

Napisali ste da je “umetnički domet kulturalne izvedbe ‘1988’ u današnjim okolnostima uz pomoć državnog ideološkog aparata gotovo nezamisliv, baš kao i utisak slobode koji je on izazivao”. Šta je to što je, kako kažete, danas nedostižno?

Kao istraživačica imala sam tu sreću da se tokom pisanja rada navršilo 30 godina od ukidanja Dana mladosti, što je ujedno i vremenski period koji je potreban da da bi arhivski materijal bio dostupan. Sa velikim uzbuđenjem sam prva otvarala kutije sa transkriptima o razlozima ukidanja Dana mladosti. U jednim novinama iz tog vremena naišla sam na duhoviti naslov “Nema sleta, al’ima baleta” što je otprilike ono što se i desilo. To je vreme kada se započinje sa nacionalističkom euforijom, republike imaju različite percepcije o svom postojanju i opstajanju u okviru zajedničke države, te postaje sve manje jasno šta su sada elementi za potvrdu društva, odnosno kog društva, te konačno koje nacije? Koja je to nova ideologija i šta je, prema njoj, skup verovanja i vrednosti koje ujedinjuju, te koga ujedinjuju? Koja je to poruka koju je potrebno preneti i kome? Iz analize rezimea višečasovne rasprave sednice Saveznog odbora za proslavu Dana mladosti, moguće je sagledati da je ovaj sastav razmatrao svaki detalj inscenacije, da bi se izbegle “drugačije asocijacije” ili “neprihvatljive konotacije” i izneo zaključak da “završnu priredbu treba osloboditi suvišne ideologizacije i politizacije i više insistirati na umetničkm aspektu, što u svojoj suštini ne odgovara konceptu sleta ili preciznije kulturalnih izvedbi. Tako smo, dakle, dobili danas nezamislivu stadionsku umetničku izvedbu u režiji Paola Mađelija i sa nezaboravnim solo izvođenjem balerine Sonje Vukićević. Dodatno je zanimljiva činjenica da je zbog samih dilema oko ideološke potrebe (kao i potrebe u celini) unutar Saveza omladine, scenario za ovaj događaj završen i usvojen sredinom aprila, te je producent događaja Nenad Brkić podelio sa mnom stanovište da je ovaj događaj bio jedan od najkomplikovanijih do tada, ne samo zbog društvene klime u kojoj je nastao već i zbog umetničkih ambicija koje je imao. Ukupno temeljno promatranje aktuelnog društvenog trenutka, pa makar i u potpuno dezorijentisanoj državi, doprinelo je očiglednoj promeni paradigme, usmerenje ka novim, savremenim umetničkim obrascima stvarajući veoma glomazne izvedbe i čin sa oko 4000 izvođača – to sve u zbiru danas nije lako zamislivo.

foto: muzej jugoslavije

Poruke iz Prologa kojim je počeo poslednji slet održan povodom Dana mladosti 1988. godine, i danas su aktuelne. Na primer, da prošlost treba poštovati ali ne i živeti, i da ćemo krizu duha prevladati tek kad ustanovimo šta treba da prestanemo biti. Rečeno je “pred vama na terenu pojaviće se oni koji više ne žele da slušaju loše vesti…” Molim vas za komentar.

Puno elemenata ovog izvođenja ukazivalo je na nejasne razloge njegovog postojanja, pa je tako zajedno s programom izvedbe celokupni kreativni potencijal proslave trpeo brojne prigovore, od toga da stadionska izvedba šalje nejasne poruke, preterano apstraktan pristup, do činjenice da se u scenariju ne spominje ime predsednika Tita. Na negativnu klimu dodatno je uticala vest da pripadnici JNA prvi put neće učestvovati u proslavi Dana mladosti, što je obrazlagano između ostalog i konceptom koji je izostavljao opštejugoslovenske simbole, ali i neučestvovanjem omladinaca iz cele zemlje. U Prologu koji su pred punim stadionom čitali glumci Ivana Žigon i Dragan Petrović govorilo se o “krizi duha”. I posle 30 i više godina, i dalje smo u istom preispitivanju – šta je to što treba da prestanemo da budemo, a i dalje postoje i oni koji neće da slušaju loše vesti. Jedino još uvek nekako nismo baš odlučili koji je to društveni dogovor koji teži da utiče na potrebne promene.

foto: iz knjige “kulturalne izvedbe jugoslovenstva”

Kulturalne izvedbe obe Jugoslavije vezane su za ličnost vladara, na primer venčanje kralja Aleksandra, Titova sahrana, pa i slet. Da li su aktuelni mitinzi SNS deo te ideologije?

Iako događaji u slavu vladara ili vladajućih grupa pripadaju krovnom terminu kulturalnih izvedbi, njihova priroda je kroz vreme sasvim drugačija. Današnji mitinzi vladajuće partije zapravo su skupovi sa velikim brojem organizovanih ljudi, onih koji ih organski podržavaju ali verovatno i u velikoj meri onih koji imaju različite interese da tu budu. Ipak, suštinska razlika je u porukama koje se komuniciraju, a koje su danas uglavnom populističke prirode u nekakvoj borbi sa zamišljenim neprijateljem. Sa druge strane, izraziti i, rekla bih, veći kult vladara postojao je u oba perioda jugoslovenstva, međutim, motivacija građana da pomenutim događajima prisustvuju imala je drugačiji karakter, ukupna atmosfera u društvu bila je drugačija, pa mi se čini da te stvari, iako naizgled slične, nisu sasvim uporedive.

Kao producent učestvovali ste u mnogim ovdašnjim kulturalnim izvedbama; da li su i one bile sredstvo ideološkog aparata i na koji način?

Različite državne kulturalne izvedbe u kojima sam učestvovala na poziciji producenta i izvršnog producenta (Univerzijada 2009, Ekspo u Šangaju, Otvaranje Evropskog prvenstva u košarci, Otvaranje Fina kupa itd.) jesu imale istu nameru potvrđivanja svoje identitetske pozicije. Međutim, sistemsko razumevanje ozbiljnosti u pristupu državnog aparata u pogledu mogućnosti realizacije složenih događaja razlikuje se od epohe do epohe. Pomalo apsurdno, istraživanje je pokazalo da je najozbiljniji pristup u organizaciji kompleksnih sadržaja bio u vreme kada nije bilo telefona i kada je većinsko stanovništvo bilo neškolovano, dok je u periodu socijalizma sistem uticao na oblike organizacije, ali kroz vreme sa sve većom mukom.

U vremenu “superpovezanosti”, ova vrsta izvedbi ima svoje domete, ali oni nisu ogromni. Ideološki obrasci kapitalizma i potrošnje kao dominantne vrednosti globalnog društva svoje simboličke vrednosti vezuju za komercijalni kapacitet i to kroz triangl spektakl/mediji/tržište smeštenog u polje zabave, pa tako danas ulogu sleta možemo čitati kroz analizu konstrukcije programa npr. u poluvremenu sportskog programa Superbola. Ukrštanjem popularne kulture, industrije zabave, informacije, tehnoloških inovacija, formati savremenih oblika kulturalnih izvedbi usmereni su na tržišne vrednosti društva, to je prosto tako. I tako će biti dok se ne promeni vrednosna orijentacija, kojoj će dominantni pogledi biti usmereni na solidarnost kao ključnu reč veka u kome živimo.