Međunarodni odnosi
Merkel: Sa Trampom nema ćaskanja – ili ti ili on
Neviđeni izazov za sve je sprega Donalda Trampa i najkrupnijeg kapitala, kaže bivša nemačka kancelarka Angela Merkel za Špigel
Tema zvana Dan oslobođenja predstavlja ozbiljnu traumu kako italijanskoj premijerki Đorđi Meloni (na slici) i njenim saborcima, tako i većini ultradesne populacije širom Evrope, uključujući opskurne balkanske prostore. Ko je koga oslobodio tokom 1944. i naredne godine, a ko bio porobljen, ostaće večita pitalica svih onih koji su u velikom ratnom sukobu bili poraženi
Ovogodišnja proslava Dana oslobođenja koji Italijani slave 25. aprila nadišla je uobičajenu administrativnu rutinu koja obično prati značajne datume iz nacionalne istorije. Istina, ovaj praznik je u podeljenom društvu bivao i jeste problematičan sam po sebi, tako da je uz ovaj datum uvek bilo moguće očekivati veće ili manje ekscese. Problem je zaoštren još prošle godine kada se novoizabrana vlast većinske desničarske koalicije prvi put susrela sa izazovom obeležavanja praznika kojim se slavi poraz svega onoga na čemu počiva njihovo političko biće.
ČUDESNI SVET DRŽAVNE TELEVIZIJE
Plamen ovogodišnjeg sporenja raspaljen je jednim otkazanim televizijskim nastupom. Novinarka RAI 3 i voditeljka veoma gledane emisije “Che sara” Serena Bortone pozvala je u goste viđenog univerzitetskog profesora, publicistu i pisca Antonija Skuratija. Njegov trotomni roman o Musoliniju, čija su dva dela već prevedena na srpski jezik, bio je ozbiljna preporuka da, tokom emisije posvećene nastupajućem prazniku, on pročita svoj kratak tekst o zločinačkom karakteru Musolinijeve vlasti. Snimanje emisije bilo je predviđeno za 20. april, ali je, neposredno pre zakazanog termina, Skuratijev nastup otkazan, a da pritom voditeljka nije ni obaveštena. Razlozi su bili, kako je navedeno u saopštenju poslovodstva RAI, uređivačke prirode, da bi, pošto je slučaj eksplodirao u javnosti, oni bili preformulisani u “nesporazum oko visine honorara”. Navodno, administracija mu je nudila 1500 evra, koliko RAI plaća gostovanja te vrste, a on je tražio 1800. Trista evra razlike je bio razlog da TV gledalište ne sazna šta jedan vrstan poznavalac fašizma i dobitnik prestižne književne nagrade “Strega” misli o fašizmu samom, odnosno o njegovom trijumfalnom povratku na italijansku političku scenu.
Upravo taj momenat bio je okosnica kritika koje su se obrušile na državnu televiziju, a ponajviše na vlasnika ovog medija Vladu Republike Italije, odnosno premijerku Đorđu Meloni. Ideja da je problem nastao zbog trista evra spadala je u domen bajki za sasvim malu decu, pa kao takva bila neupotrebljiva u iole ozbiljnoj raspravi. Predsednica vlade je veoma burno reagovala na optužbe, tim pre što tema zvana Dan oslobođenja predstavlja ozbiljnu traumu kako njoj i njenim saborcima tako i većini ultradesne populacije širom Evrope, uključujući opskurne balkanske prostore. Ko je koga oslobodio tokom1944. i naredne godine, a ko bio porobljen, ostaće večita pitalica svih onih koji su u velikom ratnom sukobu bili poraženi.
U odbrani državne televizije, premijerka Meloni je zastupala tezu da se radilo o štednji državnog novca dok je nije, u oštrom odgovoru, demantovao sam Skurati dozvolivši voditeljki emisije da uživo i bez ikakve nadoknade pročita taj njegov tekst koji su, dan kasnije, preneli svi uticajniji italijanski dnevnici.
Osnovno pitanje koje je tim povodom postavljano ticalo se otrežnjujuće spoznaje: da li Italija zaista postaje fašistička država? Rasprave na ovu temu trajale su sve do poslednjeg dana aprila kada je objavljeno i istraživanje poznatog italijanskog novinara i urednika lista “Il fatto quotidiano” Marka Travalja, koji je ustanovio da je skandal izbio pre svega zbog trapavosti rukovodstva RAI čiji su eksponenti “toliko tupavi da liče na cenzore čak i u onim retkim prilikama kada to nisu”.
Da je đavo ipak odneo šalu, svedoče i veoma precizni pokazatelji gledanosti državne televizije prema kojoj publika pokazuje sve veću dozu nepoverenja, a poznati voditelji i novinari od formata traže uhljeblje na drugim televizijskim kanalima. Italijanska desnica se predstavlja onako kako joj nalaže njena priroda: sloboda govora se simulira, a javnost obmanjuje zašećerenim i ispraznim izjavama o demokratskoj opredeljenosti vlasti koja stoji na bedemu odbrane demokratskih tekovina.
Jedno od gorućih pitanja koje će tek doći na red kao predmet žestokih sporenja, tiče se ravnopravne zastupljenosti u kampanji pred izbore za Parlament Evrope. Poznavaoci ovdašnje medijske scene tvrde da su neke političke opcije “ravnopravnije” od nekih drugih i da se pravila koja regulišu ovu oblast političkog informisanja više pridržavaju privatni televizijski kanali nego državna televizija. Vladajuća većina u parlamentu uspela je da pre nekoliko dana progura kroz Nadzornu komisiju predlog amandmana na zakon o ravnopravnom predstavljanju tako što bi članovi vlade, kao kandidati za Evropski parlament, imali neograničeno pravo da govore o svojim “uspesima” pošto je to u interesu građana. Oni koji nemaju “uspehe” morali bi se zadovoljiti propisanom minutažom. Agencija za nadzor komunikacija koja se brine o pitanjima ravnopravnosti u medijima glatko je odbila da prihvati ovaj amandman, tako da ga privatni emitenti neće primenjivati.
DESNIČARSKI KAMEN SPOTICANJA
Ali, da se za trenutak vratimo Danu oslobođenja koji će, kako vreme bude prolazilo, postajati sve izrazitiji kamen spoticanja za desničarsku vlast i ujedno njena slaba tačka na koju će napadati svi oni koji misle drugačije.
U vreme dok su “Braća Italije” (Fratelli d’Italia) sa svojom agilnom šeficom Meloni na čelu bili u opoziciji, nije bilo nikakvih ustavnih ni zakonskih prepreka za sporenja o samom pojmu antifašizma, koji su oni od samog nastanka Prve republike smatrali za praznik razjedinjenja i nesloge, tako da su ga desno orijentisane partije javno ignorisale i osporavale. Jedan od najgrlatijih glasogovornika italijanske desnice tokom proteklih dvadesetak godina, Ignjacio La Rusa, promovisao je ideju koju je u Španiji realizovao diktator Franko, po kojoj bi 25. aprila trebalo držati pomen svim žrtvama rata, bez obzira na kojoj su se strani borili. Đorđa Meloni je pak u godinama svog političkog uspona, u krilu Nacionalne alijanse, predlagala da 25. april kao nacionalni praznik ustupi mesto Četvrtom novembru koji se slavi kao dan pobede u Prvom svetskom ratu. Drugi rat bi na taj način bio zaobiđen, što će reći da se i fašizam i antifašizam imaju gurnuti pod tepih istorijskog zaborava.
Kada je stranka “Braća Italije” dobila izbore u jesen 2022. godine, upotreba pojma “antifašizam” nije dovođena u pitanje, sve do prve proslave Dana oslobođenja pod novom vlašću. U prigodnom nastupu tim povodom, aprila prošle godine, premijerka Meloni je ostala verna svojoj strategiji: prećutkivanju. Pominjući masovno pogubljenje građana Rima u Ardeatinskim jamama, kada su vojnici Vermahta 24. marta 1944. streljali 335 civila kao odmazdu zbog ubistva 33 nemačka vojnika od strane članova Pokreta otpora, Melonijeva je učinila dva previda. Istakla je da je to bio zločin nad Italijanima, odnosno da su ti ljudi pobijeni samo zato što su bili Italijani, zaboravljajući da su bili upravo antifašisti, pošto Nemci nikada nisu streljali svoje simpatizere.
Drugi detalj koji je promakao njenoj pažnji jeste da su u organizaciji streljanja učestvovali i italijanski fašisti. Reakcija javnosti je bila veoma burna. Oglasili su se ne samo predstavnici levo orijentisanih stranaka, već i komentatori svih vodećih italijanskih listova. Već pomenuti La Rusa, inače čovek krajnje neprijatnog glasa i mefistofelskog izraza lica, trenutno na funkciji predsednika Senata, instituciji drugoj po važnosti u državnoj hijerarhiji, otišao je korak dalje. U jednom javnom nastupu je utvrdio da nemački vojnici pobijeni u atentatu u rimskoj Ulici Rasela, što je bio povod masovnoj odmazdi, u stvari nisu ni bili vojnici već nekakvi vojni muzičari trećeg poziva i to sve “domaći Nemci”, italijanski državljani iz Južnog Tirola (Alto Adiđe). U prevodu: glavni krivac za masakr u Ardeatinskim jamama nisu ni nemački okupatori, ni italijanski fašisti, već pripadnici pokreta otpora koji su se junačili mlateći trbušaste južnotirolske vojne muzičare.
Ispostavilo se da žrtve atentata jesu Tirolci, ali nisu bili niti podgojeni trećepozivci, niti muzičari, već redovni vojnici Vermahta. La Rusa se posle izvinjavao, kao prevario se, a i loše je protumačen, što ga nije zaštitilo od odijuma javnosti, ali ni sprečilo da nastavi svoj privatni rat protiv antifašizma. Prvo je ustanovio da taj pojam ne postoji u italijanskom Ustavu, što je formalno tačno, ali se dobar deo osnovnih odredbi oslanja upravo na antifašistička opredeljenja. A u jednom od prvih intervjua po stupanju na funkciju predsednika Senata ustanovio je da antifašizam u Italiji nije ni postojao, već da je to nekakva levičarska ujdurma. Istorijsko iskustvo govori da fašizam počinje da maršira tek kada se domogne vlasti. Sve do tada gmiže. Polako, ali sigurno.
Baveći se temom od trista evra razlike između cene koju je RAI nudila, a Skurati tražio, torinski dnevnik “La Stampa” analizirao je cenovnik gostovanja na Italijanskoj radio-televiziji.
Samo nekoliko dana pre emitovanja sporne emisije “Che sarà”, RAI je reperu Federiku Fedezu odobrila uplatu od 70 hiljada evra za pojavljivanje u emisiji “Belve”. Cene nastupa gostujućih novinara, komentatora i eksperata kreću se između 300 i 2.000 evra. Izuzetak je sjajni istoričar umetnosti, vrsni polemičar i bivši ministar Vitorio Sgarbi čiji nastup dostiže cenu od 3.000 evra. Njegovi nastupi su često skopčani sa mogućim rizikom pošto dragi Vitorio u polemičkom zanosu ume da padne u specifično stanje svesti kada više nije u mogućnosti da kontroliše svoje ponašanje.
Ipak, intelektualci su cenjeni mnogo manje od glumaca, glumica i ostalog estradno varijetetskog umetničkog šareniša, čija nadoknada varira od 2.000 do 20 hiljada evra (Belen Rodrigez u vrhuncu svoje popularnosti). Cena nastupa pisaca varira od 500 do 800 za Maura Koronu, do 1.800 upravo za Antonija Skuratija (uključujući autorski honorar). Za Valeriju Marini je sasvim dovoljno sedam hiljada evra. Nastup nekog dolazećeg talenta plaća se besplatnom promocijom njegovog filma, knjige, pozorišnog događaja u najavi itd. Treba pomenuti nadoknadu od 2000 evra profesoru Aleksandru Orsiniju, koje se on odrekao (jedan od retkih italijanskih intelektualaca koji se javno suprotstavio antiruskoj histeriji u medijskom prostoru).
Prvi put u istoriji Italijanske radio-televizije, štrajk zakazan za 6. maj nije uspeo. Sindikat novinara ove medijske kuće Usigrai, koji je do sada vodio oštru borbu protiv uplitanja države u uređivačku politiku, dobio je konkurenciju u liku sindikata sličnog naziva ali suprotnih opredeljenja – Unirai. Zahvaljujući štrajkolomcima iz ove sindikalne organizacije, štrajk u znak protesta protiv najnovijeg grubog ugrožavanja slobode medija nije uspeo da “zatamni ekrane” RAI kanala. Brzom intervencijom provladanih sindikalista, tehnološki lanac je reorganizovan, a štrajkači zamenjeni štrajkbreherima.
Govor pisca Antonija Skuratija koji je nakon zabrane njegovog nastupa pročitala voditeljka Serena Bortone:
“Đakomo Mateoti je desetog juna 1924. godine likvidiran od strane fašističkih plaćenika. Sačekali su ga ispred kuće, bilo ih je petorica i svi su bili skvadristi iz Milana, profesionalni nasilnici koje su unajmili najbliži saradnici Benita Musolinija. Uvaženi Mateoti, sekretar Ujedinjene socijalističke partije, važio je za poslednjeg koji se u parlamentu otvoreno suprotstavljao fašističkoj diktaturi. Kidnapovan je u centru Rima, usred bela dana, pod vedrim nebom. Borio se do poslednjeg daha pošto je čitavog života bio borac. Izboli su ga noževima, a zatim oskrnavili njegovo telo tako što su ga presavili da bi mogli da ga uguraju u plitak, tesan grob, iskopan kovačkom turpijom. O svemu tome Musolini je odmah bio obavešten.
Osim ovim zločinom, uprljao se i sopstvenom sramotom zaklinjući se Mateotijevoj udovici da će učiniti sve što je u njegovoj moći da joj vrati muža. Dok se zaklinjao, vođa italijanskih fašista je u fioci svog pisaćeg stola već držao krvave dokumente svoje žrtve. Ali, u ove prohladne dane našeg lažnog proleća, ne obeležava se samo političko ubistvo Mateotija. Obeležava se i nacističko-fašistički masakr koje su nemačke SS trupe počinile uz saradnju i saučesništvo italijanskih fašista 1944. godine. Ardeatinske jame, Sant’Ana di Stacema, Marcaboto… To su samo neka od mesta na kojima su Musolinijevi demonski saveznici bezdušno masakrirali hiljade nenaoružanih italijanskih civila. Među njima je bilo stotine dece pa čak i beba. Mnogi su bili živi spaljeni, neki obezglavljeni.
Ova dva podudarna, tužna događaja – proleće ‘24. i proleće ‘44 – dokazuju da je fašizam tokom svog celokupnog istorijskog postojanja bio, ne samo na kraju niti samo povremeno, neoprostiv fenomen sistematskog političko-ubilačkog i terorističkog nasilja. Da li će baštinici te istorije jednog dana to i priznati? Nažalost, sve ukazuje na to da neće biti tako. Postfašističko rukovodstvo, nakon pobede na izborima u oktobru 2022. godine, imalo je pred sobom dva puta: da odbaci svoju neonacističku prošlost ili da pokuša da prepravi istoriju. Nedvosmisleno su izabrali drugu opciju.
Nakon što je, tokom predizborne kampanje uspela da izbegne ovu temu, predsednica Vlade, primorana da se suoči sa obeležavanjem istorijskih godišnjica, uporno se držala ideološke linije svog neofašističkog porekla: distancirala se od neodbranjivih zlodela počinjenih od strane režima kao što je progon Jevreja, ali nikada nije osudila fašističko delovanje u celini. Krivicu za masakre počinjene uz saučesništvo fašističkih republikanaca prebacila je isključivo na naciste; na kraju je osporila ključnu ulogu Pokreta otpora u obnovi Italije (do te mere da povodom 25. aprila 2023. godine nije sebi nikako mogla čak ni da izgovori reč antifašizam).
Dok vam ovo govorim, ponovo smo pred godišnjicom oslobođenja od naci fašizma. Reč koju je predsednica Vlade odbila da izgovori biće ponovo na usnama svakog iskrenog demokrate, bilo da je orijentisan levo, ka centru ili desno. Dok ta reč – antifašizam – ne bude izgovorena od strane onih koji nas vode, duh fašizma će nastaviti da opseda Dom italijanske demokratije.”
Neviđeni izazov za sve je sprega Donalda Trampa i najkrupnijeg kapitala, kaže bivša nemačka kancelarka Angela Merkel za Špigel
U subotu uveče u zgradi u Kninu eksplodirala je ručna bomba M-75. Jedna osoba je poginula, a četiri su ranjene
Erdogan podržava odluku Međunarodnog krivičnog suda za hapšenje Benjamina Netanjahua, Žozep Borelj takođe, dok Viktor Orban zove u goste izraelskog premijera i garantuje mu bezbednost
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve