Lenjin, Staljin, Mao i naslednici

Orvel je pisao: ko vlada prošlošću vlada i budućnošću, a ko vlada sadašnjošću –vlada prošlošću. To dobro znaju i Vladimir Vladimirovič Putin u Moskvi i Si Đinping u Pekingu, a i svi njihovi sledbenici. Nastoje da prošlost prilagode svojim viđenjima i ambicijama.

Putin je na čelu Rusije već 24 godine i sada je dobio novi petogodišnji mandat. U Pekingu Si Đinping rukovodi Kinom od 2012. godine, ali za njega nema više vremenskog ograničenja vlasti. Može se očekivati da dvojica vladara Orvelovo gradivo o prošlosti još bolje utvrde. Jer jasno je – radi se o budućnosti.

Poslednjih meseci Rusija i Kina obeležile su godišnjice osnivača svojih modernih država – Lenjina, Mao Cedunga i Staljina. Dvojica od njih – Vladimir Iljič Lenjin i Mao Cedung – počivaju u mauzolejima gde će, po svemu sudeći, ostati još zadugo. Treći – Josif Visarionovič Džugašvili Staljin izbačen je pre pola veka iz mauzoleja zbog “kulta ličnosti” i zločina koje je počinio. Po drugi put je sahranjen u njegovoj blizini. Umesto balsamovanog tela, na njegovom grobu je samo kamena bista. Ali, ideja ispod biste i dalje je živa. To potvrđuju ankete i ispitivanja javnog mnjenja u Rusiji. U izvesnom smislu, Staljin je održao posmrtnu pobedu nad svojim naslednicima.

Kontrolisanje prošlosti predstavlja ključni mehanizam manipulacije društvom i mobilizacijom masa. Iz istorije se biraju događaji koji služe interesima pojedinaca ili vladajuće elite. Istorijski događaji koriste se kao alegorije i sredstva za ideološku propagandu, a narodu se objašnjava kako da pravilno razume svoju prošlost i kako da se okupi oko lidera koji ima bolji i jasniji uvid od svih, a posebno od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja koji interpretiraju istorijske činjenice na drugačiji način. Stoga je neophodno čvrsto upravljati prošlošću, povremeno je prilagođavati i, po potrebi, menjati.

foto: pycril.com

STALJINOV DUH LUTA ZIDINAMA KREMLJA

Josif Visarionovič Džugašvili Staljin umro je 5. marta 1953. godine. Trideset godina je žario i palio po Sovjetskom Savezu. Njegovo balsamovano telo bilo je pored Lenjina, u mauzoleju sa natpisom: Lenjin – Staljin. Nakon što je Nikita Hruščov na partijskom kongresu obelodanio zločine koje je “voljeni vođa” počinio, odlučeno je da se Staljinovo telo ukloni iz mauzoleja i ukopa podno zidina Kremlja.

Kremlj nije Elsinor (dvorac iz Šekspirovog Hamleta), ali Staljinov duh ipak luta njegovim zidinama i podstiče mnoga pitanja.

Tokom poslednje dve decenije, od kako je Vladimir Putin na vlasti, odnos prema Staljinu se drastično promenio. Prema anketama koje svake godine sprovodi Levada Centar, pre 25 godina o Staljinu se pozitivno izrazilo 20 odsto anketiranih, prošle godine je taj procenat dostigao neverovatnih 67 odsto! Ispitivanje je izvršeno u 137 gradova i seoskih naselja.

Danas Staljin za jedan broj građana Rusije predstavlja model heroja, pobednika u ratu i miru.

“Zaokret” prema Staljinu došao je u periodu jačanja vlasti Vladimira Putina, koji je bio suočen sa unutrašnjim i spoljnopolitičkim izazovima na svim poljima. Izlaz je našao u okretanju “svetloj istoriji”, čvrstoj centralizaciji vlasti i eliminisanju stvarnih ili potencijalnih političkih protivnika. Stradali su tajkuni koji su se previše osamostalili (Berezovski), politički suparnici u parlamentu (Njemcov), protivnici u obaveštajnim službama (Litvinenko), novinari (Politkovska), lideri protesta u zemlji (Navaljni) i drugi. Pojedinci su prethodno popili po šolju čaja.

To definitivno nije bila masovna čistka kao u doba Staljina. Metod je prilagođen novom vremenu: biranje pojedinih istaknutih ličnosti iz različitih sektora bilo je dovoljno za širenje straha, koji je temelj svakog takvog režima.

ŠTA SU GREŠKE, A ŠTA ZLOČINI

Nedavno su Staljinu podignuti spomenici, kažu samoinicijativno, u nekim provincijskim gradovima Rusije. Njegov lik se našao i na pojedinim freskama u ruskim crkvama – u njegovoj rodnoj Gruziji prikazan je u paklu, a ne kao svetac.

Zbog napada na Ukrajinu i rata koji je ušao u treću godinu, sadašnjem rukovodstvu je potreban Staljin i njegov imidž pobednika. Poznato je da se pobedniku opraštaju greške.

Premda nije reč o greškama već o zločinima. Milioni ljudi su umirali u logorima, o čemu je posebno pisao Aleksandar Solženjicin otkrivajući strašnu istinu svetu. Stotine hiljada je streljano po kratkom postupku posebno za vreme “velikog terora” 1937/38. godine. Tada je likvidirano i 37 hiljada oficira, od majora do maršala, što je imalo tragične posledice za komandovanje armijom u prvim godinama rata.

Za vreme Putina, broj pozitivnih odgovora u anketi o Staljinu povećan je tri puta. A broj negativnih odgovora koji je 2001. godine iznosio 43 odsto anketiranih, prošle godine je smanjen sedam puta, na samo šest odsto. Za politiku Kremlja to je važno s obzirom na aktuelne teritorijalne ekspanzije – od osvajanja Krima do rata sa Ukrajinom koji se vodi više od dve godine, uz ogromne ljudske žrtve sa obe strane. U uslovima ekonomske neizvesnosti, sankcija i izopštenosti iz međunarodne zajednice, mnogi se u Rusiji hvataju za senku neke ranije, istorijski velike Rusije. Ljudi moraju u nešto da veruju. Dobro je rečeno da nije sve u hlebu.

Putin je to vešto koristio. Njegove ocene o Staljinu bile su različite u različitim vremenima. Bilo je kritike zbog “mnogo hiljada nevinih žrtava” (milione nije pominjao), ali i pohvala kao snažnom državniku i vojskovođi. To je, u stvari, bila reanimacija ideje zlatnog veka, velike prošlosti, velikih pobeda ne samo Staljina već i Ivana Groznog i drugih.

Putinovi saradnici išli su i korak dalje. Dmitrij Medvedev, nekada predsednik i premijer, pročitao je direktorima vojnih fabrika naredbu koju je u svoje vreme potpisao Staljin. Znalo se šta sledi ako se naredba ne izvrši na vreme. Donet je zakon na osnovu kojih se kritičari rata u Ukrajini mogu osuditi na višegodišnje zatvorske kazne. Uvedena je i odluka o oduzimanju državljanstva onima koji kritikuju državu i oružane snage, odluka koja je bila ukinuta za vreme Gorbačova, kao i zakon po kojem se može oduzeti celokupna imovina onima koji izražavaju kritiku na račun trenutne vojne akcije protiv Ukrajine.

Svoje ideje Putin je jasno izložio na Sveruskom narodnom saboru koji se svake godine održava pod pokroviteljstvom pravoslavne crkve. Tamo se srdačno sastao sa patrijarhom Kirilom, za koga kažu da je svojevremeno, kad je bio predstavnik Ruske pravoslavne crkve u Švajcarskoj, radio za KGB. Putin je u govoru objasnio svoje “tvrde patriotske pozicije”, ali je pre toga pozvao na minut ćutanja za pale borce u ukrajinskoj “specijalnoj vojnoj operaciji”. “Naša borba za suverenitet”, naglasio je predsednik Rusije, “nosi nacionalno-oslobodilački karakter. Rusija je bila kolonija Zapada i sada se oslobađa, centar borbe se nalazi u Ukrajini.”

Prema ruskom predsedniku, bez snažne Rusije nije moguć bezbedan svetski poredak. On je naglasio da su iskustva iz 1917. godine (podsticanje separatističkih iluzija i ambicija) i 1991. (slabost centralne vlasti i raspad SSSR-a) doveli do nacionalne tragedije. Tome je bitno doprinela politika veštačkog, nasilnog razdvajanja velike ruske nacije na Ruse, Beloruse i Ukrajince. Putin je posebno naglasio da će se boriti za ponovno ujedinjavanje tih naroda u jedinstvenu državu. Sve je to jedan narod kojeg su neprijatelji razdvojili na tri dela i došlo je vreme da se oni ponovo ujedine u jednoj državi.

Putin, naravno, nije novi Staljin. On je Vladimir Putin, bivši kagebešnik koji je postao predsednik Rusije. Njegova politika ipak nailazi na snažan iako ne jasno definisan otpor. To je otpor koji tinja u narodu, naročito u onom delu čiji su sinovi ili očevi poginuli u osvajanju nekih malih mesta u Ukrajini za koja se ranije nije ni znalo da postoje. O tome pišu platforme na internetu koje, po Putinovom nalogu, moraju da uz naslov označe da su “strani agenti”.

LENJINOVA UKRAJINA

Stota godišnjica Lenjinove smrti prošla je nezapaženo u Moskvi. Mauzolej gde je izloženo njegovo telo primio je nešto više posetilaca, ali daleko manje nego u ranija vremena. Odavno je mauzolej otvoren za posetioce samo tri dana u nedelji. Kažu da moskovski zoološki vrt ima više posetilaca od mauzoleja gde leži balsamovano telo osnivača SSSR-a. Uostalom, ni Sovjetski Savez više ne postoji.

O Lenjinu je svašta pisano, ranije i sada. Svako je iz njegovih štiva uzimao ono što mu odgovara, moglo je da izgleda da je Lenjin čovek sa hiljadu lica. Njegov naslednik Staljin pokušao je da sve to dovede u red i da pruži “zvaničnu ocenu” Lenjinovog života i dela. Napisao je knjižicu O osnovama lenjinizma u kojoj je objasnio kako treba tumačiti Lenjina. To je odgovaralo njegovim političkim ciljevima, ali je bilo daleko od istine. Koliko daleko, objasnio je mnogo godina kasnije Ernst Fišer u knjizi Šta je Lenjin stvarno rekao.

Ni jedna ni druga knjiga sada se ne koriste u zvaničnoj Moskvi, koja Lenjina tretira kao gubitnika. Niti je postao lider svetske revolucije, niti se parola “Proleteri svih zemalja ujedinite se” ikada ostvarila, niti više postoji država kakvu je on zamislio.

Bez obzira na različita tumačenja, ono što je bitno Lenjinu se ne može oduzeti. Radi se o vođi Oktobarske revolucije, koja je promenila svet. I o glavnom osnivaču prve socijalističke države. Oni koji su bolje upoznati sa Lenjinovim doprinosima znaju da je, između ostalog, analizirao zakone koji regulišu imperijalizam (najviši stepen kapitalizma). Lenjin je formirao snažnu boljševičku partiju i opredelio joj rukovodeće mesto u upravljanju državom. Posle Oktobarske revolucije i građanskog rata, Lenjin je osnovao Savez Socijalističkih Republika i to dogovorom Rusije, Ukrajine, Bjelorusije i Transkavkaske sovjetske republike. Insistirao je da se radi o dobrovoljnom savezu i da svaka republika ima pravo da iz njega istupi.

Upravo to je glavni razlog što na Lenjina rukovodstvo današnje Rusije gleda negativno. Prvi čovek Rusije Vladimir Putin to je više puta isticao. Tri dana pre napada na Ukrajinu 2022. godine, Putin je negirao suvereni status Ukrajine i okrivio Lenjina.

“Kao rezultat boljševičke politike pojavila se sovjetska Ukrajina, koja danas ima sve razloge da se nazove Lenjinova Ukrajina. On je njen autor i arhitekt”, izjavio je predsednik Rusije.

Ranije je Putin rekao da pravo Ukrajine i drugih sovjetskih republika na otcepljenje, koje im je dao Lenjin, predstavlja tempiranu bombu atomske razorne moći. Ipak, Putin je bio protiv uklanjanja Lenjinovog tela iz mauzoleja: “Neka još bude tamo, ne treba ga premeštati. Ima ljudi koji su svoj život vezali za to vreme”.

Nije rekao koliko će Lenjin još ostati u svom, verovalo se, večitom boravištu.

Anketa koju je nedavno sprovela zvanična državna agencija pokazala je da malo ljudi uopšte razmišlja o Lenjinu. Ali, 2017. godine je 56 odsto anketiranih izrazilo pozitivan stav o ulozi Lenjina. Od tada sve manji broj Rusa veruje u to.

Čak i oni koji se ne slažu sa Putinovom politikom, posebno ne sa ratom protiv Ukrajine, iznose negativan stav o Lenjinovoj ulozi. Na društvenim mrežama u Rusiji, jedan čitalac je na dan stogodišnjice Lenjinove smrti napisao:

“Tačno pre sto godina, 21. januara 1924. u 18.50 po moskovskom vremenu, u ‘susret sa Marksom’ posle duže bolesti po imenu sifilis, otišao je ‘vođa svetskog proleterijata’, osnivač SSSR, ČK, NKVD, Gulaga, glavni inicijator i organizator ‘crvenog terora’, građanskog rata, ubistva carske porodice i bezbrojnih zločina Vladimir Uljanov Lenjin. Da je otišao u pakao, nema ni najmanje sumnje.”

Svojevremeno je Majakovski napisao revolucionarnu odu koja se recitovala na svakoj školskoj priredbi: “Lenjin je živeo, Lenjin je živ i živ će Lenjin biti!” U Rusiji je to ostala samo daleka uspomena na neka drugačija vremena.

foto: pycril.com

LEGENDA O MAO CEDUNGU

U organizaciji Centralnog komiteta KP Kine, u Pekingu je povodom 130. godišnjice rođenja Mao Cedunga održan simpozijum u Velikoj sali naroda na zapadnoj strani Trga Tjenanmen, na kome je govorio predsednik Si Đinping. Njegov govor, kao što je uobičajeno, ocenjen je kao “značajan i važan”, što znači da je direktivan i da će biti proučavan u osnovnim partijskim organizacijama. KP Kine ima danas oko 90 miliona članova.

Pre ovog simpozijuma, u mnogim mestima je obeležena Maova godišnjica, posebno u Šaošanu gde je rođen. Tamo je besplatno serviran pirinač jer, kako kažu, Mao nikada nije slavio rođendan, već bi samo pojeo tanjir pirinča sa ljutim sosom.

Pola veka nakon Maove smrti, Si je rekao da je Mao bio veliki marksista i veliki proleterski revolucionar, strateg i teoretičar; bio je i veliki pionir u prilagođavanju marksizma kineskom kontekstu i postavio temelje kineske socijalističke modernizacije; bio je veliki patriota i nacionalni heroj u modernoj kineskoj istoriji, i jezgro prve generacije centralnog rukovodstva Partije. Mao je prilagodio marksizam kineskom kontekstu i postavio temelj za socijalističku modernizaciju Kine.

Misao Mao Cedunga, po rečima Si Đinpinga, predstavlja “dragoceno duhovno bogatstvo naše Partije i nastaviće da nas vodi još dugo: najbolji način da mu odamo počast je kontinuirano unapređivanje ciljeva koje je postavio”.

Si Đinping je to povezao sa aktuelnim političkim zadacima. On je naveo da je unapređenje izgradnje Kine u jaku zemlju i ostvarivanje velikog podmlađivanja kineske nacije na svim frontovima putem kineske modernizacije centralni zadatak za celu Partiju i narode svih etničkih grupa na novom putu u novu eru. To je neostvarena vizija Mao Cedunga koju savremeni komunisti treba da sprovedu u delo.

Zapaženo je da nije izgovorena ni jedna kritička ocena o Maovom delu. To je novi stil. Ranije je negativnih ocena bilo mnogo. U godinama nakon smrti Mao Cetunga 1976, njegovo nasleđe bilo je predmet intenzivnih debata i kritika.

Na partijskom plenumu Centralnog komiteta 1981. godine usvojena je rezolucija “O nekim pitanjima iz istorije partije” koja je posebno ocenila Maovu ulogu.

Pozitivne ocene bile su ograničene na period do 1957. Posle toga došlo je do “levičarskih grešaka” koje nemaju veze sa marksizmom-lenjinizmom niti sa kineskom stvarnošću, a za to je Mao bio najodgovorniji. Te levičarske greške kulminirale su u Kulturnoj revoluciji, najtragičnijem periodu za partiju, državu i narod.

U Rezoluciji iz 1981, koja se danas više ne pominje, ukazano je na tragične posledice levičarskih kampanja koje je vodio Mao Cedung. To su bile “tri crvene zastave”.

Prvo – borba protiv desničara i revizionista kada su milioni partijskih radnika i intelektualaca poslati na prevaspitavanje u “Škole 7. maja”. Zatim je usledio “Veliki skok napred”, koji je imao za cilj brzu modernizaciju Kine, ali je rezultirao nasilnim uvođenjem narodnih komuna na selu, nestašicom hrane, masovnom, strašnom glađu. Veliki skok je odneo 30 do 45 miliona života usled gladi, egzekucija, prisilnog rada i neuspeha centralnog ekonomskog planiranja. Tokom Kulturne revolucije, koja je zapravo bila obračun sa političkim protivnicima i svima koji su drugačije mislili, između 1966. i 1976. stradalo je tri miliona ljudi, dok je na druge načine pogođeno oko sto miliona. U dokumentu Komunističke partije Kine, usvojenom pre 43 godine, istaknuto je da Kulturna revolucija, koju je predvodio Mao (označen kao glavni, ali ne i jedini krivac), levičarsko zastranjivanje i haos predstavljaju najtragičniji period u istoriji moderne Kine.

Ima nešto u kineskoj tradiciji zbog čega se sa poštovanjem odnose prema svojim liderima iz prošlosti. Kod njih ni jedan čovek nije sto odsto dobar ili sto odsto loš. Deng Sjaoping je za Mao Cedunga rekao da je bio 70 odsto dobar, a 30 odsto loš političar. Si Đinping je sada govorio samo o tih 70 odsto.

Iako ogromna većina Kineza danas živi materijalno neuporedivo bolje nego za vreme Mao Cedunga, mnogi se i dalje sa nostalgijom sećaju vremena kada su socijalne razlike bile mnogo manje i kada je, kako sada veruju, bilo više jednakosti i pravde. Tada su svi nosili iste uniforme i mao-bluze, premda su neki ispod bluze imali svilene košulje i tople džempere, a neki zakrpljene majice.

Nostalgija za prošlim vremenom, uz pažljivu političku propagandu, doprinela je pretvaranju Mao Cedunga u savremenu legendu. Hvaleći Mao Cedunga, a izbegavajući da pominje njegove promašaje, Si Đinping nastoji da promoviše ideje jedinstva u zemlji, smanjenja socijalnih razlika, veće stabilnosti u društvu, jačanja uloge partije u centralizovanoj državnoj strukturi, očuvanja suvereniteta i snažne vojske, među ostalim prioritetima. I naravno, da učvrsti svoj neprikosnoveni položaj.

Sve to nekako podseća na izgradnju Velikog kineskog zida pre dve hiljade godina: niko ne pominje da su tamo ugrađene kosti miliona graditelja. Svi se dive velikom, ostvarenom poduhvatu.