Tokio je država, Japan je carstvo

“Tokio je država, a Japan je carstvo”, reči su mog italijanskog prijatelja koji je već decenijama porodično i profesionalno vezan za Japan. Japan svakako jeste i carstvo znaka, mesto preznačavanja i neznačenja za nas koji dolazimo sa strane. Nedelja koju sam nedavno provela u Tokiju bila je uzbudljiva i inspirativna. Život, filozofija, pismo, zvuci, pravila i značenja su drugačiji od onih na koje smo navikli i to suočenje sa razlikama stvara unutrašnje dijaloge i reinterpretacije granica sveta u kome se krećemo. Zaljubljeno pišući o Japanu, Klod Levi Stros je pominjao “drugu stranu Meseca”. Pridružujem se zaljubljenosti u formi mikropriča koje čine mali leksikon mog japanskog putovanja.

A kao alge i Akihabara, elektronski grad. Ukus algi je ukus mora, sveprisutan u raznim vrstama hrane, u zelenom čaju, čak i u čipsu. Mrvljene alge su začini koji boje mirise i ukuse Tokija. More je tako stalno svugde. Akihabara je četvrt za elektroniku, pravi mali grad pun radnji za najrazličitiju elektronsku opremu i prateće sadržaje. Oblast je tolika da se na metro stanici nalazi pult za informacije koji kupcima nudi mapu i pomoć pri snalaženju u potrazi za elektronskim snovima.

B kao boje. Crna, bela, siva i drap, to su četiri boje koje nosi verovatno devedeset posto žitelja Tokija. Shvatila sam da je filozofija uklopiti se u okolinu, a ne štrčati. Jarke boje su rezervisane za pokojeg umetnički nastrojenog građanina ili strance.

Č kao čistoća. Tokio je jedan od najčistijih gradova koje sam posetila iako na javnim mestima nigde ne postoje kante za smeće. U stančiću za gostujuće profesore su me na ulazu sačekale papuče koje kao da poručuju: ovde ne ulazi u cipelama. Neguje se čistoća, kako u javnom tako i u privatnom sektoru.

foto: promo

D kao daljina, deca, dorajaki. Brojač na avionskoj kilometraži je pokazao da smo od Amsterdama direktnim četrnaestočasovnim letom ispod Rusije, pa preko Kine i dalje na istok, prešli skoro deset hiljada kilometara. U planiranju aktivnosti u Tokiju nisam računala na umor zbog promene vremenske zone, tamo je osam sati više, oni su u našoj budućnosti. Daljina je ogromna i umor i dezorijentisanost u vremenu uporno podsećaju na tu činjenicu. U povratku, avion odleće put Tihog okeana, ka Aljasci, Kanadi i Grenlandu. Kada se na mapi pojavilo “Norveško more”, bilo je jasno da smo blizu. Put do Japana i nazad bio je neočekivano i put oko Zemlje. Deca u metrou i na ulicama Tokija su uzrasta već od 6-7 godina koja idu sama, često u školskim uniformama. Disciplinovani su, uredni i deluju zrelo, kao da su stariji nego što jesu. Njihovo ponašanje moglo bi biti zanimljiva lekcija našoj često prezaštićenoj i razmaženoj deci. Dorajaki je poslastica u čijoj osnovi je masa od crvenog pasulja. Jedini pasulj-kolač koji sam dotad poznavala bio je portugalska pasulj-paštetica. Sa serijom kolača koji u sebi sarže pasulj pastu, japanski slatkiši otvaraju novi svet. Dorajaki su dve japanske palačinke malog obima, između kojih je u sredini pasta od pasulja. Ukusno i sito, moglo bi biti i glavno jelo!

Đ kao đubre. Svako svoje smeće nosi sa sobom dok ne stigne gde je krenuo i tamo ga pažljivo razdvoji i ostavi. Kanti za đubre u Tokiju nema u javnom prostoru i tako je već tridesetak godina, od terorističkog napada u kojima su iskorišćene.

E kao efikasnost.

foto: promo

F kao Fudži. Vulkanska planina Fudži je na slikama svugde, na zavesama, maramama, stoljnjacima, salvetama, maramicama, privescima, šnalama… Fudžiju jedino možda Hokusaijev Veliki talas Kanagave parira po broju suvenira sa slikom. Poput nekog bradatog starca koji u tišini iz daljine posmatra uzavreli grad, poput božanstva koje čuva leđa Tokiju, Fudži, aktivni vulkan, stoji u tišini i čeka.

G kao gjoza. Gjoze uzimam na aerodromu pred let. Duguljaste testom obavijene rolnice ispunjene seckanim povrćem. I one su, kao i ostala hrana koju sam u Tokiju probala, izuzetno ukusne. Zvuk njihovog imena mi se najviše dopao i ostaje sa mnom!

H kao Hacune Miku. Miku je humanoidni avatar, “sajber selebriti”, hologramski lik šesnaestogodišnje devojke sa tirkiznom kosom i kikicama. Prvo je nastao njen glas u vokalnom softveru vokaloid, virtuelnom kompjuterskom pevaču. Glas je zasnovan na glasu glumice Suki Fuđita, a kasnije joj je pripisana i hologramska pojava. Popularnost Hacune Miku u Japanu i van njega je velika, ona ima svoje koncerte i ogroman broj obožavatelja. Dodeljena joj je glavna uloga u operi Kraj Keišira Šibuje. O njoj sam govorila na konferenciji i posteri Hacune Miku me ispraćaju sa aerodroma.

I kao izolacija. Krećem sa aerodroma Narita u grad, a nisam nabavila japanske jene. Internet na telefonu iz nekog razloga ne funkcioniše. Vozom putujem do Tokija. Kartu za autobus odatle do Univerziteta Vaseda plaća mi ljubazna saputnica pošto ni moja bankovna kartica na velikom broju uređaja nije prepoznata. Neumrežena i izgubljena u prevodu, uživam u nerazumevanju onoga što čujem, u nemogućnosti shvatanja napisanog, u podsticajnom neznačenju koje dotiče Bart u Carstvu znakova. Izolacija je inspiracija.

foto: promo

Đ kao Đimbošo, grad knjiga. Nikada nisam videla toliko knjiga na jednom mestu, i slova koja ne poznajem. Đimbošo je kvart nepreglednih knjižara. Knjige su i na uličnim štandovima, i u radnjama u prizemlju, i u soliterima na raznim spratovima. Tražimo antikvarnu knjižaru sa posebno ilustrovanim dečijim knjigama. To nas odvodi na osmi sprat solitera, u malu radnju čije se police obrušavaju. U njoj radi ljubazni skromni stari gospodin koji, čini se, zna mesto svake knjige napamet. Ne govori engleski, ali prepoznaje knjige koje prijatelj traži prema ilustracijama. Kreativni nered ovog objekta je veseo i šarmantan. Hodnik osmog sprata je kao kružni seoski puteljak. Lutajući do zabačenih polica, dolazim do zavese i provirujem iza nje. Tu, iza zavese, započinje druga prodavnica koja je puna poludragog kamenja svakojakih vrsta. Kao da se otvorila nova stranica knjige, u kojoj priča dobija neočekivani obrt.

K kao Kabuki i klozet. Kabuki je tradicionalno japansko pozorište zasnovano na dramskim dijalozima i tradicionalnom plesu. Upečatljivi su tradicionalni kostimi, neki od likova su opsežno našminkani, a scene u kojima sudeluje orkestar žičanih instrumenata i udaraljki obično skriva muzičare iza oslikanih paravana na sceni. Jedno od najznačajnijih kabuki pozorišta je Kabukiza u tokijskoj četvrti Ginza i upravo sam to pozorište i posetila. Kabuki traje dugo, nekih četiri do pet sati. Atmosfera u hodnicima je operska. Publika je svečano odevena, neretko su tu i starije gospođe u kimonima. U sali je, kao u stara operska vremena, dozvoljeno da se pije i jede. Posebno dizajnirane kutije sa sušijem, dimljenim jeguljama i sličnim poslasticama su pripremljene sa velikom pažnjom i osećajem za detalj, kako u izgledu tako i u ukusu šarenih zalogaja. Ples kabuki igrača istovremeno je gord, suptilan i grub. Ritmičko pusiranje drvenih perkusivnih instrumenata diktira tempo. Prenaglašeno udaranje nogama o pod scene pulsira u ritmu muzike. Ako je opera “veća od života”, kabuki je život sa druge planete. Drugi deo predstave donosi priču dostojnu televizijskih sapunica o neverstvu, trovanju, vaskrsavanju, lažima, ljubavi i smrti. Za nas malobrojne negovornike japanskog u sali obezbeđen je simultani prevod kroz samo jednu slušalicu – potrebno je da drugo uho ostane slobodno za daleke i nepripitomljene zvuke kabukija. Nakon što uspevam da onesposobim dve mašinice za prevođenje i zbunim razvodnice, pred kraj predstave odustajem od prevoda i prepuštam se uživanju u nepoznatim obrtima jezika, zvuka i muzike. Ekstatični usklici iz publike na kraju potvrđuju da nisam bila jedina.

I tokijski klozeti su svojom neuobičajenošću zalužili mesto u ovom mikroputopisu. Odlazak u WC u Tokiju je performans i radio-drama. Klozeti su često interaktivni, zid je pun dugmića koji aktiviraju razne opcije pranja, sušenja, jačeg ili slabijeg mlaza vode, i čak i zvučnu kulisu koja donosi huk vetra ili morskih talasa koji bi, pretpostavljam, trebalo da denfuju uobičajenu klozetsku simfoniju. Zabavno i šašavo. Čitam u tokijskom Time out-u da postoji i turistička tura obilazaka klozeta i njihovih posebnosti…

L kao lava. U avionu do Tokija gledam dokumentarni film Fire of Love (2022) o životu i radu dvoje francuskih vulkanologa Morisa i Katje Kraft. Njihova posvećenost proučavanju vulkana i zajedništvu u istraživanju i životu je fascinantna. Film je sačinjen od snimaka sa ekspedicija koje su Kraftovi napravili na svojim brojnim putovanjima živeći od jednog do drugog vulkana. Katja je videla čak 190 vulkanskih erupcija, a Moris 170! Snimci kao da nisu načinjeni na ovoj planeti. Život uz reke lave, vulkanske bombe, zemljotrese, eksplozije, oblake pepela, jela spremljena na usijanom kamenju, zadimljeni krateri, plovidba po jezeru sumporne kiseline… I tutnjava, mrmljanje, šumovi i uzdasi nepredvidljivih čuvara lave. Katja i Moris poginuli su zajedno u Japanu, u eksploziji vulkana Unzen 1991. godine. Film mi je poslužio kao uvod u geografiju japanskih ostrva.

foto: promo

Lj kao ljubaznost. Ispričala sam se na japanskom na ulicama Tokija iako japanski ne govorim. Građani su izuzetno ljubazni. Kada im se obratite za pomoć ili informaciju, oni kao da osete da su dužni da pomognu i da su odgovorni za vas. Scena koja ostaje u sećanju je razgovor nepoznate građanke i policajca. Nju sam zamolila za informaciju o glavnom ulazu u metro stanicu Šibuja. Pošto nije bila sigurna, pitala je policajca, koji je smirenim tonom nekih pet minuta imao monolog sa dramskim pauzama. Posle pet minuta policijskog uputstva okrenula se ka meni i rekla: glavni ulaz je desno, zatim pokretnim stepenicama gore i onda levo! I bi tako. Nikada neću saznati šta je ostalo sakriveno u disproporciji između dužine policijskog govora i kratkog prevoda.

foto: promo

M kao miso supa, metro i muzika. Miso supa je sveprisutna. I kada se naruči i kada se ne naruči, ona stigne, sa algama ili bez njih. Metro je mesto u kome se u Tokiju provede mnogo vremena. Udaljenosti su velike i hodnici obiluju uputstvima svake vrste. Muzika i metro su se neočekivano prepleli u radu kompozitora i producenta Minoru Mukaija. Mukaija je komponovao muziku/džinglove za svaku stanicu metroa u Tokiju želeći da im da zvučni identitet koji će putnicima obezbeđivati pozitivne vibracije. Melodije stanica na nekim linijama formiraju pesmu koja teče kako voz prolazi kroz njih. Za starije kvartove Mukaija je koristio i motive tradicionalne japanske muzike. Ovakav muzički identitet svake stanice takođe omogućava slepim i slabovidim osobama da se lakše orijentišu u velikoj i krcatoj mreži podzemne železnice.

N kao Nezu muzej. Poseta ovom malom ali “dubokom” muzeju u kvartu Aojama odvodi me u daleku prošlost. Većina eksponata ne pripada ovom vremenu već potiče iz doba pre nove ere. Atmosfera u muzeju je gotovo pobožna, vladaju strahopoštovanje i tišina. Vremenska daljina kao da priziva mir. Jedna od tekućih izložbi je o kimonima. Prostorija je prepuna. Tu je veliki broj mladih Japanki koje sa interesovanjem razgledaju tradicionalne nošnje. I to je jedan od momenata koji pokazuje kako se skladno u japanskoj savremenoj kulturi prepliću tradicija i modernost. Vrt muzeja je muzej za sebe. Čini mi se kao da i dalje šetam njegovim stazama.

O kao ostrvo i odgovornost. Već nakon sletanja oseti se blagi morski vazduh i ostrvska klima. Nakon vremena provedenog u Tokiju, shvatam da je odgovornost jedna od osnovnih vrlina koje se neguju.

P kao ptice. Gavrani grakću na raznim ćoškovima intonacijom znatno nižom od one na koju sam navikla u Evropi. Vrapci pevaju isto. Ždralovi u vrtu Nezu muzeja. Galebovi na moru i na reci. I ždralovi od origamija. I razne ptice na oslikanim platnima, maramicama, šalovima. Ptice su svugde, kao pratioci i umetnička inspiracija.

R kao ramen. Tokio je prestonica ramena, čorbastog obroka od nudli, zelenog povrća, mesa, jaja, specifičnih začina i aromatičnog ulja. Naučili su me veštini jedenja supe sa štapićima, i kašikom istovremeno.

S kao slova, san i suši. Slova su svugde i nemoguće ih je razumeti. Ima ih tri vrste. Hiragana i Katakana se nauče relativno lako, ali kanđi se uče i zaboravljaju neprekidno, uče se čitav život. Količina naučenih slova govori o stepenu obrazovanja osobe i upućenosti u određenu temu. San je u Japanu nestabilan i to je nešto sa čime je potrebno računati kada se dolazi iz velikih udaljenosti. Suši je tu uvek i svugde. Neočekivana zabava su kaitensuši restorani, ili suši-voz, u kome porcije sa sušijem rotiraju na pokretnoj traci koja kruži centralnim delom objekta. Porudžbina stiže drugom, brzom trakom uz huku zahuktalog poslužavnika.

Š kao Šibuja i Šimokitazava. Šibuja, jedan od gradskih centara, podseća na Tajms skver. Prelazak ulice na “najprometnijem pešačkom prelazu na Zemlji” je performans za sebe. Pešaci se kreću u svim pravcima simultano, teorija koja hoda. Šimokitazava ili Šimokita je šarmantni boemski tokijski kvart: barovi, kafei, poneka knjižara i prodavnice polovne odeće. Boje, šarenilo, vedrina, skoro pozorišni prizori u malim ulicama, posebno osvetljenje.

T kao Tsukiđi i tišina. Tsukiđi je riblja pijaca na kojoj se sem sveže ribe i raznih morskih plodova u nekoliko okolnih uličica mogu naći i najrazličitiji mali otvoreni restorani. Tsukiđi je carstvo ukusa. Fantastični suši teško i da liči na ono što se najčešće pod tim imenom prodaje na zapadu. Čuvena aukcija tuna odigravala se do pre koju godinu u ranu zoru na ovoj pijaci, sada se odigrava na drugom mestu i tune dosežu milionske sume. Tišina je u Tokiju iznenađujuća s obzirom na više od dvanaest miliona ljudi u užoj gradskoj oblasti i četrdeset miliona koji žive u široj oblasti Tokija. Nema vike po ulicama, niti sirena automobila, ali ima merača buke koji poput satova pokazuju vrednosti decibela. Jedno od objašnjenja za tišinu je i da je upotrebljena posebna vrsta betona koji upija suvišne zvuke.

U kao uputstva. Uputstva su nepregledna, saobraćaj za pešake je regulisan, strelice su na stepenicama, na trotoarima, na ulazima, na izlazima, na pešačkim prelazima, napisana na japanskom na kolovozu, i verujem prisutna i u etru, naročito u metrou, jer neko nešto neprestano saopštava. Shvatila sam važnost poštovanja smera kretanja pešaka kada sam greškom ušla u suprotnu “traku” pri ulasku u metro stanicu, dok je napregledna masa ljudi iz nje izlazila: definitivno pogrešan potez.

Z kao zemljotres i zvuci. Nešto pre devet ujutru sam pred ogledalom u kupatilu. Pretposlednje, i dalje sunčano jutro u Tokiju. Odjednom kao da iz ogledala počinju da izlaze zvuci: krckanje, škripanje i šuškanje. U deliću sekunde pomislim da neki sused pravi buku, ali shvatim da je moj stan na kraju hodnika i da tu nema komšija. Odjednom se ispod nogu zatrese kao kada voz skrene i zanese vagon u stranu. Shvatim sa osmehom: zemljotres. Stiže odmah i uzbuđena poruka sa gornjeg sprata: je l’ si osetila? Tog dana u svakom razgovoru se sa nekakvim čudnim ushićenjem pominju potresni jutarnji trenuci. Prijateljica kaže da ju je podrhtavanje zemlje zadesilo dok je prelazila ulicu i da joj je prva asocijacija bila da počinje pljusak! Japanska meteorološka (!) agencija saopštava da je epicentar potresa bio baš u Tokijskom zalivu, jačina je 4,4. na jednoj od skala. Međutim, japanske kolege kažu da čak nisu dobili ni specijalnu alarmirajuću poruku koja svima stiže kad je “opasno”. Još mi kažu: veoma si srećna što si već bila u kupatilu, jer je upravo kupatilo jedno od mesta na koje bi trebalo bežati kada zemljotres počne. Prepričavaju kako su se tog jutra ljuljali na visokim spratovima, kako se voz u kom su bili zaustavio… Planeta nikada ne spava i sile koje se u njoj prepliću nas podsećaju koliko smo krhki i kratkotrajni. Ta podsećanja su u Japanu učestala.

V kao vrt. Vrt Nezu muzeja je bajkovit, drveće u njemu je već procvetalo i posvećenost detaljima u obradi biljnog sveta je zadivljujuća. Japanski vrtovi prizivaju meditativno raspoloženje, a meditiranje je praksa koju sam sretala i u najvećim gužvama u Tokiju. Osoba se osami, zatvori oči i otputuje daleko od gužve koja je okružuje.

V kao Vaseda. Vaseda je moj japanski univerzitet domaćin. Pozvali su me da na odseku za političke nauke i ekonomiju održim predavanje o operi u Srbiji, jer je to za njih “egzotika”. Topao prijem i znatiželja. Na konferenciji o savremenoj operi i novom muzičkom teatru govorila sam o pevajućim hologramima i robotima u delima, između ostalog, japanskih umetnika. Danas i dalje pevušim džingl sa Vaseda metro stanice i u mislima meditiram u kadi mog tokijskog doma.