Potpuno gluva i glupa masa je ideal društva, pa društvo, naravno, gleda da odstreli svaki sluh i svaki mozak tamo gde izroni, evo mozga kažu, i upucaju ga, evo sluha, kažu, i upucaju ga (Tomas Bernhard, Krečana)
Znoj se cedi sa nas
Znam da osećaš to
Požar okružuje grad
A mi samo hoćemo još
(Šajzerbiterlemon, Dok požar okružuje grad)
Kako god da ga sebi objašnjavate, kolektiv Hali Gali bendova – naoružan ljutim zvukom, misteriozan, buntovan i pokatkad pomalo snen – već dovoljan broj godina zavodi red u registraturi novih srpskih muzičkih snaga. Njihov aktuelan, drugi zajednički album, iz sve snage ažurira prostor u kome žive i stvaraju, unoseći elemente magije, toka svesti, idiosinkrazije, katatonije, euforije, divlje nepokornosti i prigovora savesti u vezi sa vlastitim životom svakog individuuma ovde i sada. Nikad glasnija i prefinjenija u svojim decibelima i stihovima, Hali Gali #2 kompilacija podseća vas da niste tek hipnotisana gomila sirovog mesa, već zeznuto žilav splet nerava sa sopstvenim ćudima i potrebama.
Godina je 2024. Od beogradskog i jugoslovenskog novog talasa proteklo je četrdeset i kusur godina. Toliko je otprilike bilo proteklo od Drugog svetskog rata i formiranja FNRJ do pomenute ex-JU verzije oslobađajućeg new wave žanra. E sad, da li su sastavi sa više nego raznorodne Hali Gali scene – neki najnoviji talas zvučne revolucije u regionu, ili pak samorodni umetnički fenomen kome nema ravnog u istoriji popularne kulture ovog tla – reći će vreme (Vreme?!). Pa, da krenemo redom.
Ubili su Batlera novi je bend u Hali Gali sazvežđu. Sa svojom odlučnom verzijom post–hardcore estetike u pesmi Utorkom, ponekad, sledeći po svojoj ubojitosti put starijih kolega iz св. Псета, ovi momci bez sumnje isporučuju nešto od najboljeg na kompilaciji. Njihovo visokorizično “štimovanje” u uvodu i odmah zatim precizno sproveden gest brutalnog opiranja postojećem stanju stvari – čini ih osvežavajućom novinom u ovoj nadarenoj zajednici. Ključni stihovi: “Zarobljen/Nemoćan/Posmatram/Nestanak strpljenja/Doduše u mom svetu/Sve je u redu”. Briljantna ekspertiza uzburkanih duhova današnjice.
Sitzpinker stari su znanci sa prethodne kompilacije. Naoko ravnodušni glas Dunje Mijačić u numeri Tren sigurnosti, zapravo najčulnije definiše klimu unutar naraštaja mladih koji se suočava sa nedovoljnošću zdravog razuma da se uspešno pliva u etičkim oskudicama stvarnosti. Kada Sitzpinker kaže: “Nose me talasi/U glavi/Tren sigurnosti/Kad pomislim da shvatam sve/Suština nestaje”, onda i sami postajemo svesni da je noć definitivno opojno doba dana neukroćenog devojaštva i mladićstva, kada onaj “strah od svitanja” Džeka Vajta, eozofobija takoreći, budi iskonsku strepnju da jutro (ne)će promeniti sve. Jedan od favorita sa ove ploče.
Genijalna св. Псета, ovde kao matični duo, demonstriraju svoju superiornost u domenu radikalnog vokalnog noisea. Njihov doprinos kompilaciji sa Ćuti, ćutaću i ja, podseća nas na sve ono što smo ikada voleli kod ovog jedinstvenog benda. Neočekivanost ekspresije, detekcija sveprisutnog “fenomena pogoršanja”, protivrečnost mogućnosti katarze – čitajte uostalom roman Ubik Filipa K. Dika, sa predgovorom Stanislava Lema. Ključni stihovi: “У речима одзвања тишина/Али твоја уста упорно причају/Вечност остаће глува, ми не разумемо се”. O, da li?
Na tragu neke apdejtovane YU grupe i The Black Keys, bend Vizelj ponovo menja svoj autorski kurs, sada u smeru domaćeg tribalnog duba sa Džimijem Hendriksom na umu. Njihova razuđena inspiracija nalazi u Crnoj Magiji spiritualno ispunjenje sred kaleidoskopa različitih izražajnih rock tehnika, a blues nadahnuće prelazi decenije i vekove, ulivajući se u novi milenijum sasvim prirodno: “Stavlja mi ćup u ruku/Pijem struju/Uvija se u struku/To je vudu”.
Proto Tip u numeri Želje promatra stanje stvari iz shoegaze pogleda na The Smiths, i to sa izvesnim prizvukom sastava Eyesburn zbog udela trombona Miloša Stevanovića. Noktambulni glas Nikole Čučkovića doseže opijenost sopstvom u budnoj sadašnjici dvadesetogodišnjaka. Ključni stihovi: “Sve je moje sada tvoje/Kada padnem ti me podigneš/Dovoljan je jedan dodir/Pa da znam da možeš sve”. Da li vam pada na pamet Kapetan Esid Električnog orgazma?
“Ispod mog jastuka krije se proleće”! Bar tako u ime čitavog jednog pokolenja tvrde Gazorpazorp, bend od kojeg mnogo očekujemo već dovoljan broj godina. Njihov poletni alternativni rock sada je mnogo manje blizu grunge signalima nekadašnjih živih nastupa, a mnogo više kompaktnom power popu koji je moguće zamisliti na svakoj top listi sadašnjice. Napred Gazori!
Mlade snage Daze priključuju se prekaljenim Hali Gali prvoborcima zrelim zvukom u svojoj čarobnoj pesmi na maternjem jeziku A ti, da ti – i, znate šta, ide im odlično. Nekoliko decenija kasnije, oni oživljavaju duh i vokalni stav Ekatarine Velike, na svoj sopstveni način dabome, ali kao svojevrstan omaž Milanu Mladenoviću i onom najboljem čime nas je onomad opio njegovim najčuvenijim bendom. Malo tamnih tonova svakako ne škodi, a stihovi: “Pronađi me/Da me probudiš/A ti, da ti” ostaju da tajanstveno zbore u vašim snoviđenjima.
Lepo iznenađenje kompilacije su Cactus Fields, što svojim optimističnim glasom oživljavaju sećanje na najsjajniju fazu grupe Jarboli i ekscentričnu normalnost Taja Sigala, iščašenog poete sa Zapadne obale Sjedinjenih Država. Dok pevaju o poletanju u sablasnu noć – mi se uzdižemo sa njima, ali bez ikakvog straha. Biće da im je navigacija pouzdana, a mi i dalje spremni za malo akcije pod zvezdama u njihovom svetu gde nema sna.
Ali, Šajzerbiterlemon, kakav bend, kakva samo pesma! Već sam početak numere Dok požar okružuje grad tera vas da lupkate potpeticom, kao uz neku legendarnu pesmu The Rolling Stones. Jovan Sibinović i prijatelji visoko uzdižu baklju najnovijeg strastvenog rokenrola, koji nastaje baš ovog trenutka u Beogradu, produžavajući odmetničku liniju začetu sa Partibrejkers, a nastavljenu kroz ko zna koliko bundžijskih lica ovog jedinstvenog rejona. A kad samo pomislite da su u slučaju Šajzerbiterlemon praktično uvek u pitanju ljubavne pesme: “Sve što sam hteo je da znam/Da i dalje s tobom pripadam” – možete se samo onesvestiti od udisanja senzualnosti.
I, konačno, etnosom prebojeni epilog kompilacije iz originalne mašte KOIKOI u Putem mimoza. Kao nekadašnji jugoslovenski progresivni psihodelični sastavi u susretu sa modernim tehnološkim moćima, koji ih čine upravo onom nedostajućom kockicom u magičnoj slagalici SFRJ istorije. Malo mistike za kraj? Što da ne: “Kroz plamen zovem te/Na ovom mestu živim sam/Lezi tu i budi cvet/Ostajem zakopan”.
OVDE NEMA NIKOG OSIM NAS
Verovatno nijedna kompilacija u skorašnjoj prošlosti naše rock scene nije imala toliki značaj kao ona prvobitna Hali Gali, izašla krajem 2019. Taj album poslužio je kao manifest beogradskih sastava najnovije post-Repetitor generacije. Ispostavilo se da su svi oni, manje ili više, počeli inspirisani evidentnim istorijskim uspehom grupe Repetitor da se nametne svojom neo-garažnom transcendencijom na širem regionalnom, pa i globalnom tržištu.
Godina je dakle 2024. Prvobitno ugledanje na poznati beogradski trio polako bledi, jednako kao i reference na zaslužne veličine novog talasa, te nulte tačke autentičnosti domaćeg rokenrola. Svi ovi uzori i dalje se čuju u snimcima, ali samo u tragovima i dalekim asocijacijama. Grupe okupljene na dugoočekivanom nastavku Hali Gali
2 (Pop depresija/Kišobran), danas temelje pronalaze isključivo u sebi, odnosno ekstremno individualističkom pogledu na svet primerenom digitalizovanom društvu, kog su obznanile na prethodnoj kompilaciji. U međuvremenu je svaki bend odrastao i oslanja se samo na svoje snage i poimanje trenutka. Ovo je stvaran zvuk 21. veka.
Verovatno niste ni primetili da u domaćoj popularnoj muzici više i nema mnogo objavljenih albuma tokom godine. Diskografska produkcija se osipa, jer malo ko ima talenta, hrabrosti i potrebe da kaže nešto što traje duže od tri minuta. Izdanje kao što je ovo zato je pokazatelj da bar u muzičkom podzemlju grada postoji neki tračak nade, te da se bar tu još uvek živi punim srcem. U izvođenju bendova sa Hali Gali #2 kompilacije, rokenrol nam je još uvek neophodan da razgrne ovu silnu zagušljivost!
Ministarstvo kulture odbilo je da izdvoji 120.000 dinara za podršku programu Nišvila posvećenom Šabanu Bajramoviću. Prethodno je Selakovićevo ministarstvo ostavilo bez dinara i Nišvil džez festival iako je među 10 najboljih džez festivala u Evropi. Da li u Srbiji ima mesta samo za „srpsku“ muziku
Pred premijeru, Sektor protivpožarne zaštite Narodnog pozorišta tražio je od scenografa predstave „Gospođa Olga“ da zameni trsku iz scenografije, mada prethodnih dana nije nikom smetala
Na licitaciji, po početnoj ceni u visini jednog većeg stana, prodat je dvorac porodice Dunđerski firmi u vlasništvu Maje Buhe. Država je imala pravo preče kupovine
U današnjem svetu ne pitamo više šta je istinito, već koji narativ nam omogućava da izdržimo krizu, strah, neizvesnost. Film ”Bugonija” taj pomak ne objašnjava, ne opravdava i ne kritikuje sa distance – on ga registruje iznutra
Početna cena po kojoj će biti licitiran dvorac Sokolac porodice Dunđerski sa okolnim objektima i imanjem je 325.000 evra. Država nije zainteresovana da ga kupi
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
