Potpuno gluva i glupa masa je ideal društva, pa društvo, naravno, gleda da odstreli svaki sluh i svaki mozak tamo gde izroni, evo mozga kažu, i upucaju ga, evo sluha, kažu, i upucaju ga (Tomas Bernhard, Krečana)
Znoj se cedi sa nas
Znam da osećaš to
Požar okružuje grad
A mi samo hoćemo još
(Šajzerbiterlemon, Dok požar okružuje grad)
Kako god da ga sebi objašnjavate, kolektiv Hali Gali bendova – naoružan ljutim zvukom, misteriozan, buntovan i pokatkad pomalo snen – već dovoljan broj godina zavodi red u registraturi novih srpskih muzičkih snaga. Njihov aktuelan, drugi zajednički album, iz sve snage ažurira prostor u kome žive i stvaraju, unoseći elemente magije, toka svesti, idiosinkrazije, katatonije, euforije, divlje nepokornosti i prigovora savesti u vezi sa vlastitim životom svakog individuuma ovde i sada. Nikad glasnija i prefinjenija u svojim decibelima i stihovima, Hali Gali #2 kompilacija podseća vas da niste tek hipnotisana gomila sirovog mesa, već zeznuto žilav splet nerava sa sopstvenim ćudima i potrebama.
Godina je 2024. Od beogradskog i jugoslovenskog novog talasa proteklo je četrdeset i kusur godina. Toliko je otprilike bilo proteklo od Drugog svetskog rata i formiranja FNRJ do pomenute ex-JU verzije oslobađajućeg new wave žanra. E sad, da li su sastavi sa više nego raznorodne Hali Gali scene – neki najnoviji talas zvučne revolucije u regionu, ili pak samorodni umetnički fenomen kome nema ravnog u istoriji popularne kulture ovog tla – reći će vreme (Vreme?!). Pa, da krenemo redom.
Ubili su Batlera novi je bend u Hali Gali sazvežđu. Sa svojom odlučnom verzijom post–hardcore estetike u pesmi Utorkom, ponekad, sledeći po svojoj ubojitosti put starijih kolega iz св. Псета, ovi momci bez sumnje isporučuju nešto od najboljeg na kompilaciji. Njihovo visokorizično “štimovanje” u uvodu i odmah zatim precizno sproveden gest brutalnog opiranja postojećem stanju stvari – čini ih osvežavajućom novinom u ovoj nadarenoj zajednici. Ključni stihovi: “Zarobljen/Nemoćan/Posmatram/Nestanak strpljenja/Doduše u mom svetu/Sve je u redu”. Briljantna ekspertiza uzburkanih duhova današnjice.
Sitzpinker stari su znanci sa prethodne kompilacije. Naoko ravnodušni glas Dunje Mijačić u numeri Tren sigurnosti, zapravo najčulnije definiše klimu unutar naraštaja mladih koji se suočava sa nedovoljnošću zdravog razuma da se uspešno pliva u etičkim oskudicama stvarnosti. Kada Sitzpinker kaže: “Nose me talasi/U glavi/Tren sigurnosti/Kad pomislim da shvatam sve/Suština nestaje”, onda i sami postajemo svesni da je noć definitivno opojno doba dana neukroćenog devojaštva i mladićstva, kada onaj “strah od svitanja” Džeka Vajta, eozofobija takoreći, budi iskonsku strepnju da jutro (ne)će promeniti sve. Jedan od favorita sa ove ploče.
Genijalna св. Псета, ovde kao matični duo, demonstriraju svoju superiornost u domenu radikalnog vokalnog noisea. Njihov doprinos kompilaciji sa Ćuti, ćutaću i ja, podseća nas na sve ono što smo ikada voleli kod ovog jedinstvenog benda. Neočekivanost ekspresije, detekcija sveprisutnog “fenomena pogoršanja”, protivrečnost mogućnosti katarze – čitajte uostalom roman Ubik Filipa K. Dika, sa predgovorom Stanislava Lema. Ključni stihovi: “У речима одзвања тишина/Али твоја уста упорно причају/Вечност остаће глува, ми не разумемо се”. O, da li?
Na tragu neke apdejtovane YU grupe i The Black Keys, bend Vizelj ponovo menja svoj autorski kurs, sada u smeru domaćeg tribalnog duba sa Džimijem Hendriksom na umu. Njihova razuđena inspiracija nalazi u Crnoj Magiji spiritualno ispunjenje sred kaleidoskopa različitih izražajnih rock tehnika, a blues nadahnuće prelazi decenije i vekove, ulivajući se u novi milenijum sasvim prirodno: “Stavlja mi ćup u ruku/Pijem struju/Uvija se u struku/To je vudu”.
Proto Tip u numeri Želje promatra stanje stvari iz shoegaze pogleda na The Smiths, i to sa izvesnim prizvukom sastava Eyesburn zbog udela trombona Miloša Stevanovića. Noktambulni glas Nikole Čučkovića doseže opijenost sopstvom u budnoj sadašnjici dvadesetogodišnjaka. Ključni stihovi: “Sve je moje sada tvoje/Kada padnem ti me podigneš/Dovoljan je jedan dodir/Pa da znam da možeš sve”. Da li vam pada na pamet Kapetan Esid Električnog orgazma?
“Ispod mog jastuka krije se proleće”! Bar tako u ime čitavog jednog pokolenja tvrde Gazorpazorp, bend od kojeg mnogo očekujemo već dovoljan broj godina. Njihov poletni alternativni rock sada je mnogo manje blizu grunge signalima nekadašnjih živih nastupa, a mnogo više kompaktnom power popu koji je moguće zamisliti na svakoj top listi sadašnjice. Napred Gazori!
Mlade snage Daze priključuju se prekaljenim Hali Gali prvoborcima zrelim zvukom u svojoj čarobnoj pesmi na maternjem jeziku A ti, da ti – i, znate šta, ide im odlično. Nekoliko decenija kasnije, oni oživljavaju duh i vokalni stav Ekatarine Velike, na svoj sopstveni način dabome, ali kao svojevrstan omaž Milanu Mladenoviću i onom najboljem čime nas je onomad opio njegovim najčuvenijim bendom. Malo tamnih tonova svakako ne škodi, a stihovi: “Pronađi me/Da me probudiš/A ti, da ti” ostaju da tajanstveno zbore u vašim snoviđenjima.
Lepo iznenađenje kompilacije su Cactus Fields, što svojim optimističnim glasom oživljavaju sećanje na najsjajniju fazu grupe Jarboli i ekscentričnu normalnost Taja Sigala, iščašenog poete sa Zapadne obale Sjedinjenih Država. Dok pevaju o poletanju u sablasnu noć – mi se uzdižemo sa njima, ali bez ikakvog straha. Biće da im je navigacija pouzdana, a mi i dalje spremni za malo akcije pod zvezdama u njihovom svetu gde nema sna.
Ali, Šajzerbiterlemon, kakav bend, kakva samo pesma! Već sam početak numere Dok požar okružuje grad tera vas da lupkate potpeticom, kao uz neku legendarnu pesmu The Rolling Stones. Jovan Sibinović i prijatelji visoko uzdižu baklju najnovijeg strastvenog rokenrola, koji nastaje baš ovog trenutka u Beogradu, produžavajući odmetničku liniju začetu sa Partibrejkers, a nastavljenu kroz ko zna koliko bundžijskih lica ovog jedinstvenog rejona. A kad samo pomislite da su u slučaju Šajzerbiterlemon praktično uvek u pitanju ljubavne pesme: “Sve što sam hteo je da znam/Da i dalje s tobom pripadam” – možete se samo onesvestiti od udisanja senzualnosti.
I, konačno, etnosom prebojeni epilog kompilacije iz originalne mašte KOIKOI u Putem mimoza. Kao nekadašnji jugoslovenski progresivni psihodelični sastavi u susretu sa modernim tehnološkim moćima, koji ih čine upravo onom nedostajućom kockicom u magičnoj slagalici SFRJ istorije. Malo mistike za kraj? Što da ne: “Kroz plamen zovem te/Na ovom mestu živim sam/Lezi tu i budi cvet/Ostajem zakopan”.
OVDE NEMA NIKOG OSIM NAS
Verovatno nijedna kompilacija u skorašnjoj prošlosti naše rock scene nije imala toliki značaj kao ona prvobitna Hali Gali, izašla krajem 2019. Taj album poslužio je kao manifest beogradskih sastava najnovije post-Repetitor generacije. Ispostavilo se da su svi oni, manje ili više, počeli inspirisani evidentnim istorijskim uspehom grupe Repetitor da se nametne svojom neo-garažnom transcendencijom na širem regionalnom, pa i globalnom tržištu.
Godina je dakle 2024. Prvobitno ugledanje na poznati beogradski trio polako bledi, jednako kao i reference na zaslužne veličine novog talasa, te nulte tačke autentičnosti domaćeg rokenrola. Svi ovi uzori i dalje se čuju u snimcima, ali samo u tragovima i dalekim asocijacijama. Grupe okupljene na dugoočekivanom nastavku Hali Gali
2 (Pop depresija/Kišobran), danas temelje pronalaze isključivo u sebi, odnosno ekstremno individualističkom pogledu na svet primerenom digitalizovanom društvu, kog su obznanile na prethodnoj kompilaciji. U međuvremenu je svaki bend odrastao i oslanja se samo na svoje snage i poimanje trenutka. Ovo je stvaran zvuk 21. veka.
Verovatno niste ni primetili da u domaćoj popularnoj muzici više i nema mnogo objavljenih albuma tokom godine. Diskografska produkcija se osipa, jer malo ko ima talenta, hrabrosti i potrebe da kaže nešto što traje duže od tri minuta. Izdanje kao što je ovo zato je pokazatelj da bar u muzičkom podzemlju grada postoji neki tračak nade, te da se bar tu još uvek živi punim srcem. U izvođenju bendova sa Hali Gali #2 kompilacije, rokenrol nam je još uvek neophodan da razgrne ovu silnu zagušljivost!
Povodom treće izložbe „Hvatač snova”, koju radi sa Stevanom Vukovićem, Aleksandar Zograf u intervjuu za novi broj „Vremena“ priča: „Tehnički, nema neke velike razlike u opisivanju stvarnih događanja i onih koji su viđeni u snu, i to je jedna od tema koja je zaokupljala kreativce u raznim vremenskim i geografskim okvirima“
Iako je sezona završena i zaposleni u tehnici nemaju šta da rade, direktorka Šabačkog pozorišta im je naredila da svakog dana dolaze na posao, zato što je to po zakonu. Do sad nije odlučivala po zakonu
„Nacija okupana krvlju“, najnovija knjiga Pola Ostera u izdanju Geopoetike bazirana na ličnom iskustvu, istražuje problem masovnih ubistva
U okviru projekta Prestonica kulture Srbije otvorena je saletla u Šećeranskom parku u Zrenjaninu novcem koji je namenjen za uređenje parkova, a ne za kulturu, za koju ova država nema para
Sto drugi rođendan Beogradska filharmonija proslavlja u Dortmundu, ne samo zato što i u tim godinama nema svoju zgradu, već pre svega zato što je deo „Rahmanjin maratona“
Dramatičan apel zaposlenih u Junajted mediji pokazuje šta može da se desi kad medije kontrolišu režim i korporacije. Srbiji se dešava sada. Ako publika to ne prepozna, preti još crnji medijski mrak
Aleksandru Vučiću sada ostaju samo stari, provereni metodi klasičnih diktatura jer ove moderne metode zaluđivanja i trovanja javnosti trokiraju. I to mu se, međutim, obija o glavu
Ne brani Vučić državu, već sebe od države. Sa bubnjem na leđima i gitarom u rukama ovaj čovek-orkestar izvodi dve-tri iste pesme bez sluha, uz falširanje i ispadnje iz ritma. Takvi su mu i vlast i politika. U najkraćem – opasni po okolinu
Izbori u Kosjeriću i Zaječaru
Kako je naprednjački brod počeo da tone Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
sr 
English
Deutsch
Русский