Kad će više ta demokratija

Jovana, Kristina, Marko, Marija, Tamara i Teodora rođeni su 2001, u godini kad je Slobodan Milošević uhapšen i izručen Tribunalu u Hagu i kad je otpočela demokratska tranzicija u Srbiji. Danas imaju 22 godine, studenti su četvrte godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i rade u studentskoj radio i TV emisiji.

“VREME”: Rođeni ste 2001. u demokratiji. Da li možete da kažete da sad živite u demokratiji ili je to i dalje nešto što vam je nedostižno ili nepoznato?

MARKO: Ne bih rekao da je nedostižno, ali otkako su se desile demokratske promene nakon pada Miloševića, uvek je bila priča da smo u tranziciji, da treba vremena za demokratiju, ali ona nikako da dođe. Izgleda da se stvari vraćaju na to kako su nekad bile, kao u vreme Miloševića. O tom periodu znam iz onog što sam zaključio iz priče sa roditeljima i na osnovu onog što sam učio na fakultetu i iz literature koju sam pročitao.

KRISTINA: Mi ne živimo u demokratiji s obzirom na to da preduslov demokratije jesu pošteni i fer izbori. Mi smo videli šta se dešavalo prethodnih godina gde imamo krađe, “bugarske vozove”, malverzacije i pritiske, dovlačenja ljudi za neke sitne novce. Mislim da bi trebalo svi da se probudimo i da je krajnje vreme za to. Mi jesmo rođeni u demokratiji, međutim, ja sam imala 10 godina kad je SNS došao na vlast. Tu demokratiju kakva je bila odmah posle 2000. ne mogu ni da komentarišem jer o tome znam samo iz priča svojih roditelja.

Šta vam nedostaje?

TEODORA: Mislim da se naše mišljenje ne čuje dovoljno, da političari gledaju onako kako njima odgovara i rade za svoje dobro, a ne za naše. To što sad idu ove podele novca penzionerima, studentima, srednjoškolcima, to je sve politički, ali oni znaju da će od tih penzionera dobiti glasove i da će tako možda pobediti na izborima. Gledala sam skoro jednu anketu na televiziji gde je dosta studenata reklo da neće izaći na izbore jer ih niko ne dira, pa zašto bi oni izlazili i glasali.

KRISTINA: Što se tiče mladih koji su apatični, mislim da je jako važno da se popularizuje to izlaženje na izbore i to da mi možemo da promenimo. Promena može da krene od, na primer, funkcionisanja GSP-a. To što nama autobusi ne idu po redu vožnje – to je politika. To što živimo kao studentska beda – i to je politika. To što naše bake i deke potkupljuju donoseći im poklone ili dajući im neke sitne novce – i to je politika.

MARIJA: Mi smo medijski i politički obrazovani, ali moramo uzeti u obzir da postoji još toliko građana ove zemlje koji imaju poverenje u medije ne znajući šta se sve iza kulisa odigrava. Ne možemo da živimo demokratiju jer mi još nismo doživeli sazrevanje društva.

KRISTINA: Mi koji živimo u Beogradu još nešto i znamo, ima ljudi koji žive u ruralnim sredinama i gledaju samo nacionalne frekvencije. Mi smo pre neki dan imali situaciju da na nacionalnoj frekvenciji analiziraju pornografski sadržaj, a to dolazi do svih građana ove države i to je strašno.

TEODORA: Nama je, recimo, ovo poslednje CINS-ovo istraživanje oko kupovine glasova dostupno i mi to možemo da pratimo, ali to istraživanje neće doći do starijih ljudi, koliko god da im mi pričamo šta se dešava.

Kakvu vi državu onda zamišljate, gde vidite sebe?

JOVANA: Volela bih da živim u državi koja ima otvoreno društvo, gde svako može da bude ono što jeste, da ne moram da uđem u konflikt ako sedim s nekim starijim i on glasa za Vučića, a ja glasam za nekog drugog. Volela bih da se obrati pažnja na studente, na zdravstveni sistem, da ne moramo da čekamo po dva sata u gužvama da dođemo do doktora.

KRISTINA: Ja bih volela da živim u državi u kojoj nije glavna vest dana to što je predsednik pristao da nakon sedam i po godina govori za određeni medij. Mislim da bi predsednik države trebalo da govori za svaki medij. Ne bi trebalo da sumnjamo u ispravnost i namere tog medija i kako je došlo do intervjua.

Da li osećate da vam se neki političar obraća, ne samo u kontekstu kampanje?

TAMARA: Mislim da nam se obraćaju samo kad treba da nam daju pare.

JOVANA: Sad ćemo dobiti hiljadu dinara!

TEODORA: Sad sam išla da podignem studentsku karticu i čekala sam u redu dva i po sata. U drugom redu je stajala jedna baka koja me je ismevala, rekla je: “Vidi, došla je da uzme ovu studentsku karticu i hiljadu dinara što joj je dao predsednik”. Kao da je to njegovo! Tako čuju u medijima.

MARKO: Kao da su političari zaboravili kako je to biti mlad i student, i generalno mlad čovek. Ne trude se da rade nešto konkretno. Svestan sam da postoje neki programi koji pomažu mladima, ali imam osećaj da je to sve prikriveno. Niko se nikad nije trudio, kad je reč o predstavljanju političara, da se približi mladima. To što dobijamo pare, 100 evra, pa 50 evra, to su jeftini trikovi.

Vi studirate novinarstvo. Kakve medije u Srbiji zamišljate?

JOVANA: Ja bih volela da ne postoji tolika polarizacija u medijima – ako radim na RTS-u, onda sam “njegova”, a ako radim na Novoj S, onda sam “njihova”. Ne postoji neka sredina gde si ti neutralan, objektivan. Ako si u NIN-u, čak i ako si bio neutralan ili kritičan, sad si i tamo “njegov”, uvek si nečiji.

MARIJA: Zadatak medija je da objektivno informišu građane o onome što se dešava. Bilo bi utopijski da kažem da želim da ne postoje tabloidi, koji, pogotovo sad u onlajn sferi, imaju mnogo više prostora od nekih drugih medija. Želim da kad uđem na nečiji sajt, pročitam vest u kojoj ću moći da vidim da su dve strane zastupljene i neki kontekst, da dobijem čitavu sliku.

Koliko ste zainteresovani za dešavanja u politici?

KRISTINA: Razgovarala sam skoro o izborima i kampanji sa drugaricama koje takođe studiraju novinarstvo. Rekle su mi kako pokušavaju da izbegnu da čitaju vesti o politici u poslednje vreme jer osećaju da su kontaminirane tim sadržajem. Mislim da je to poražavajuće jer smo mi četvrta godina novinarstva. Imamo studente koji ne prate vesti niti gledaju TV priloge, ne čitaju članke u novinama… Šta mi onda radimo?

JOVANA: Ne pratim samo one političare za koje ću da glasam, pratim i druge. Zanima me vlast jer je to vlast države u kojoj živim. Imam mlađeg brata u srednjoj školi, sad ima pravo glasa jer je napunio 18 godina. Kažem mu da treba da izađe na izbore, a on me pita: “Pa za koga ja da glasam, ja ništa ne znam?!” Onda mu pokažem sve, kažem mu: “Moraš da glasaš”.

A ko je kriv za to što on ne zna ništa o politici i izborima?

JOVANA: Obrazovni sistem. U srednjoj školi više nema ustava i prava građana, a nekad smo imali i sociologiju. Nema nekog dodira sa politikom ni društvenim naukama.

KRISTINA: Ja sam išla u dobru beogradsku gimnaziju i nas su kroz obrazovni sistem udaljavali od politike zato što su nam predstavljali da je to nešto od čega treba da bežimo. Nama je ceo obrazovni sistem postavljen tako da mi treba da sležemo ramenima i da nas to ne zanima, da okrećemo glavu od svega što se dešava.

Šta onda kažete onima koji kažu da ne znaju ništa o izborima, zašto su izbori važni?

JOVANA: Rekla sam bratu da je to njegova građanska dužnost, da se njega to tiče. Mislim da mlađi koji ne izlaze da glasaju nemaju tu svest da to što ja čekam dva sata u domu zdravlja ima veze sa politikom. Mlađi to nekako odvajaju, misle da je politika to da li država ima novca ili nema, a ovo drugo je sistem, iako je sve usko povezano.

Kako političari dopiru do vas?

JOVANA: Tik-Tok funkcioniše organski, tu nema plaćenih reklama, mislim da je većini nas iskočilo šta su političari okačili. Pogledala sam jer me je interesovalo šta kažu. Tadić izađe i kao da kaže: “Ja sam ovde ozbiljan”, priča o svojoj politici, a predsednik peče palačinke i onda je on duhovit. On se tako približava ljudima, nama možda ne, ali dečaku od 18 godina će to što se šali, peva i pravi palačinke možda biti smešno.

TAMARA: To niko ne shvata ozbiljno, ali im je opet na neki način simpatično. Ostavlja im utisak i uđe im u glavu.

MARIJA: To je sve zbog toga što mnogi ne razumeju politički kontekst u kom se odvija sve ovo na našoj političkoj sceni. Naša dužnost kao građana je da mi o ovoj državi vodimo računa i da ta demokratija opstane tako što ćemo biti konstantno budni. Mediji su izuzetno važni u celoj ovoj priči, od medija zavisi kako će neko ko nema veze sa političkim naukama i političkom praksom poimati stvarnost i političku situaciju. Onda može da ti bude simpatično i pečenje palačinki i igranje na Tik-Toku, ali da znaš šta se dešava iza toga.

JOVANA: Ovde u Beogradu je malo drugačije, ali u seoskim sredinama kao da mora da postoji neki vođa. Moj deda će uvek reći kako smo mi živeli kad je bio Tito, pa i Sloba je bio neki vođa, a i Đinđić je, mora da ima neka figura koja će da se svidi. To je i Vučić isto.

Zanimljivo je da preskačete cele dve decenije u tom nabrajanju. Koje predsednike pamtite?

SVI U GLAS: Tadića.

TAMARA: Sećam se samo kad sam bila mala, da je Tadić imao neku dobronamernu facu, a Nikolić je uvek bio mrzovoljan.

KRISTINA: Ja sam Nikolića potpuno zaboravila!

MARIJA: Meni je Tomislav Nikolić ostao u sećanju po štrajku glađu i što nije znao koji je fakultet završio. Kad bi me neko pitao po čemu pamtim njegovu vladavinu, ne znam šta da kažem.

A kada čujete kao komentar u medijima da je sad isto kao za vreme Miloševića, šta je to što vidite kao vezu sa tim periodom?

KRISTINA: Javni servis koji ne radi u javnom interesu nego više u interesu onih koji vladaju. To je neka tačka gde možemo da povežemo devedesete i ovo vreme. Čujemo to u medijima da je sad gore nego tad, ali ne znam do koje mere to može da se poredi s obzirom na to da smo tada imali ratove i bombardovanje. Ali, slično je to što su moji roditelji tad bili na ulici – i ja sam sad na ulicama.

JOVANA: Partijsko zapošljavanje je isto kao devedesetih. To je na selu dosta primetno – uđi u stranku, ideš na ovaj miting, na onaj miting i imaćeš posao.

MARIJA: Ja sam iz manje sredine, ali mi roditelji nikad u životu nisu govorili o politici. To nije trend samo u mojoj kući, nego generalno u čitavom mestu. Jedino kada su skoro bili ovi protesti poljoprivrednika, pa su se meštani zapitali zbog čega ti ljudi štrajkuju, šta je to sa njihovim suncokretom i kukuruzom. Naravno, na glasanje se nikad nije izlazilo dok ja nisam upisala Fakultet političkih nauka.

JOVANA: I ja sam iz manje sredine, ali kad sam napunila 18, moj tata je uvek govorio da mora da se izađe na izbore; “Ne interesuje me za koga glasaš, neću da te pitam, ali moraš da glasaš”.

TEODORA: I kod nas je uvek bila obaveza. Evo, sad je i sestra dobila pravo glasa i tata je za to da obe izađemo u nedelju i svi zajedno idemo na glasanje. Nebitno je za koga glasamo, ali treba to pravo da iskoristimo.

MARKO: Moji roditelji su stariji, imaju više od 65 godina i ja se trudim da izbegavam da pričam s njima o politici jer se moji i njihovi politički stavovi dijametralno razlikuju. Onda bi to proizvelo neželjene svađe. Oni kao da ne žele da vide neke stvari koje se dešavaju. Onda uglavnom izbegavamo da pričamo o politici. Nekad ne mogu da odolim da nešto ne prokomentarišem, pa se trudim da to bude sublimirano.

Imate priliku da nešto promenite. Šta je to što menjate kao generacija?



TEODORA: Ja bih volela da promenimo medije i da zaustavimo da se stvari zataškavaju, i u obrazovanju, i u zdravstvu, svuda. Da nam sve informacije o tome šta se dešava budu dostupne i da svi budemo upućeni u dešavanja u državi.

MARKO: Ono što meni lično smeta, pa bih to prvo i menjao, jeste da povučem pipke politike iz bukvalno svega. Imamo tu situaciju da nam je politika zašla u svaku poru društva, bez ikakve potrebe, kad gledamo i najbanalnije stvari, recimo, sport. Država treba više da razmišlja o tome šta može da uradi da bi običnom čoveku olakšala život, s obzirom na to da imamo visoku stopu inflacije, visoku cenu hrane.

TAMARA: Ja bih volela da rešimo zapošljavanje preko partija, preko veza. Baš bih volela da svako radi ono za šta je kvalifikovan, za šta je školovan, a ne da nam ljudi koji su vredni i vešti sede kod kuće i nemaju posao, a neki drugi se probijaju na neke druge načine.

JOVANA: Volela bih da pokažemo da nas ima, da možemo da menjamo društvo. Meni je tata rekao da se Tito plašio samo studenata i studentskih protesta. Volela bih da se i mi pitamo.

KRISTINA: Volela bih da mladi nisu obeshrabreni da govore i da se zalažu za ono što žele. Trebalo bi svi konačno da shvate da mi sad glasamo i da ćemo sutra glasati, i da bi trebalo da počnu da nam se obraćaju. Volela bih da tako i ostane, da to ne bude samo neki mladalački bunt, a da sutra kad mi od toga bude zavisio posao, tad ću da ćutim i trpim. Volela bih da ne moram da ćutim i trpim i da mogu uvek da iskažem ono što želim.