Uhvati me ako možeš, pred izbore

Ako je pre tačno četiri godine, u novembru 2019, Srbija nekoliko dana pričala samo o video-snimku na kome jedan čovek drugom predaje neki novac, a docnije se ispostavlja da je to bio ruski špijun koji je davao neki novac srpskom pripadniku bezbednosnih službi, u najnovijoj aferi “hrvatski špijun” nema toliko glamura.

Dok je onomad u celu akciju bio uključen Aleksandar Vučić, čije se pitanje ruskom ambasadoru i dalje pamti (“Zašto nas, brate?”), sada to nije bio slučaj. Afera se valjala nekoliko dana po medijima, reagovala je hrvatska strana koja je morala ozbiljno da shvati poruku Beograda, i to je manje-više sve. Ako su se onda analizirali snimci, pitalo se ko je snimio, zašto su se njih dvojica sreli, te da li Vladimir Putin o tome nešto zna, sada se sve okončalo brže, bez mnogo priče i sa daleko manje interesovanja javnosti. Zapravo, afera “hrvatski špijun” više izgleda kao jedan od momenata u kampanji, a manje kao važna akcija srpske BIA i nešto za šta oni zaslužuju orden za narod.

Razlika je i u tome što vlast nije mogla da spreči da se afera “ruski špijun” pojavi u javnosti, jer je “neko okačio snimak na Jutjub”, pa je bilo teško ignorisati. U tom slučaju, da bi se razrešila kriza, istupio je Vučić i radio ono što inače radi: kao osoba koja se predstavlja kao “vlasnik istine”, odnosno neko ko zna sve o svemu, uzeo je da zatrpava javnost taktičko-tehničkim podacima koji ništa ne znače i samo otkrivaju njegovu opsednutost administrativnim jezikom tajne službe.

SOA VS BIA

Tek, pre nedelju dana, 19. ili 20. novembra, “Večernje novosti” su objavile “ekskluzivu”: Srbija proteruje hrvatskog špijuna, prvog sekretara ambasade Hrvatske u Beogradu Hrvoja Šnajdera, zbog dokumentovane špijunaže.

Na ovakvu odluku Vlade Srbije, koja nije bez presedana, ali nije ni nešto što se često viđa u javnosti, reagovala je hrvatska strana i promptno iz Zagreba proterala jednog srpskog diplomatu, na osnovu principa “reciprociteta”. Ovakav potez Srbija nije prihvatila; odbacila je mogućnost reciprociteta jer je želelo da se poruči da proterani srpski diplomata nije radio ono za šta je srpska strana optužila Šnajdera – da je vrbovao srpske državljane i zaposlenike u srpskoj administraciji da bi odavali podatke hrvatskoj Sigurnosno-obavještajnoj agenciji, SOA. Tako se na hrvatskom kaže BIA.

O potezu srpske vlade prvo su izvestili mediji, objašnjavali, pozivajući se na zvanične izvore, što je lepo palo usred predizborne kampanje. Vlast je procenila da svaka mobilizacija godi, posebno ako je zasnovana na strahu od spoljašnjeg neprijatelja, a još više ako je taj neprijatelj Hrvat (sva istraživanja pokazuju da u Srbiji Hrvat i Albanac dele prvo mesto na listi omraženih nacija) i gurnula priču u medije. Tako se produbio jaz između Zagreba i Beograda, sada uvećan tom aferom koja je na videlo iznela staru priču o borbi dve službe za primat u ovom delu Evrope. Potvrda o događaju je najpre stigla iz Zagreba, od njihovog ministra spoljnih poslova Gorana Radomana, a tek nekoliko dana nakon toga oglasio se i srpski ministar spoljnih poslova Dačić, u karakterističnom i redovnom pojavljivanju u jutarnjem programu televizije Hepi.

Dačić se osvrnuo na ono što je njegov kolega iz Zagreba govorio tamošnjim medijima i rekao je da se ovakve stvari inače drže dalje od javnosti, ali da je zbog ponašanja hrvatske strane to na kraju otišlo u medije, a plus je jedan srpski diplomata proteran, iako ništa nije skrivio.

Dačić je ispričao da se takve stvari obično završavaju “između službi” i “kada neko uhvati špijuna, oni to priznaju i sami ga povuku da se ne pravi galama”. I to bi zaista moglo da bude tako i u to bi se dalo poverovati kada ne bismo znali o kojim je službama reč.

ULOGA VULINA, DAČIĆA I IZBORA

Iako je nedavno srpska služba ostavkom Aleksandra Vulina ostala bez glave, ovaj događaj ide na njegov konto jer je obelodanjeno da je Šnajder sistematski praćen i prisluškivan više od godinu dana, da su njegovi kontakti u Srbiji popisani, da čak postoje transkripti telefonskih i drugih razgovora. Dačić je naveo, dosta zamagljeno, da su vrbovani i ljudi iz njegove “radne okoline” i da je sve to dokumentovano. U medijima koji su se bavili ovom temom nisu pominjana imena onih sa kojima se Šnajder družio po beogradskim kafanama, ali je objašnjeno da je on u stvari radio na tome da opozicija dođe na vlast, što je u naprednjačkom razumevanja poretka stvari najveći mogući greh i zločin.

Međutim, kako do sada nema imena niti prepisa tih razgovora, pitanje je da li Vučić i njegov tim čuvaju neke pojedinosti za nastavak kampanje ili su se jednostavno na ovome zaustavili i procenili da je priča odradila svoje u kampanji. Iako je jedini na takav način govorio javno o slučaju, nije nemoguće da Ivica Dačić zapravo nema više informacija od onoga što mu je Vučićev kabinet preneo. Baš kao što je nedavno pričao o slučaju Banjska: Mogu da vam kažem ono što mi je rekao Vučić i o čemu je on javno govorio.

Oni koji bolje razumeju odnose među obaveštajnim agencijama u regionu i šire, znaju da hrvatska služba radi u sadejstvu sa svojim partnerima sa Zapada; to sa Srbijom, posebno kada je reč o američkoj Centralnoj obaveštajnoj agenciji, nije slučaj zbog činjenice da je vodi Vulin. On je na sankcijama američkog ministarstva finansija, označen kao osoba povezana sa organizovanim kriminalom i kao “ruski igrač”.

Iako je hladni rat davno okončan i priče o ruskim špijunima na jednoj i američkim i engleskim špijunima na drugoj strani postale deo literature i bioskopskih hitova, novi rat na Istoku doneo je i novu dimenziju o ulozi onih koji se predstavljaju kao diplomate ili radnici pojedinih ambasada, a zapravo su “špijuni” na zadatku. U američkom razumevanju stvarnosti, Vulin je neka vrsta ruskog špijuna i sa njim je bila obustavljena svaka saradnja. To je verovatno bio udarac za srpsku obaveštajnu zajednicu i verovatno je postojao manje formalan kanal sa američkom CIA.

RETORIČKI AIKIDO

Početak istrage rada ovog hrvatskog špijuna ili diplomate poklopio se sa dolaskom određenog broja ruskih obaveštajaca u Beograd prošle godine, kada bu bili proterani iz država EU. Bilo je tu i onih koje je proterao Zagreb i koji su svoje utočište našli na beogradskom Vračaru, u hladnoj zgradi ruske ambasade. O tome ko su oni i čime su se bavili u svojoj špijunskoj karijeri postoji obimno istraživanje koje je uradio Radio Slobodna Evropa i u kome se navode i imena pojedinih ruskih obaveštajaca. Oni nisu vraćeni u Moskvu, doterani su u Beograd i čini se da je to trenutak kada je počeo nevidljivi obaveštajni rat na prikupljanju informacija o tome šta ti Rusi ovde rade, na koga utiču, ko su njihovi kontakti i slično.

Ruski špijuni nisu mogli da rade ovde bez dozvole zvaničnog Beograda, čak i uprkos ranijoj aferi sa ruskim špijunom, Beograd je morao da bude upoznat sa njihovim delovanjem. Ako je na čelu BIA bio “ruski čovek” Vulin – čovek od poverenja ruskog špijuna i predsednika Vladimira Putina, čovek od poverenja srpskog predsednika Aleksandra Vučića koji je 2010. dobio bezbednosnu procenu BIA da nije engleski špijun (za druge službe poput francuske i nemačke ne znamo) – moguće je zamisliti da je odobrio akciju protiv Šnajdera koji se po gradu raspitivao o različitim stvarima, a sigurno ga je zanimalo, po prirodi posla, šta rade i gde su ruski špijuni u Srbiji.

Šnajder za Amerikance, Vulin za Ruse, tako bi ta predstava mogla da se pojednostavi, ali istorija nas uči da kad god su tajne službe u nešto uključene mnogo toga nije onako kako izgleda ili kako nam kažu da izgleda.

S druge strane, šef hrvatske SOA Daniel Markić je u dva navrata ove jeseni govorio o Srbiji – jednom u septembru za estonske novine, što je prilično bizarna pojava, a drugi put za hrvatske medije početkom novembra, desetak dana pre nego što će “afera” biti obelodanjena. Kada je prvi put pomenuo Srbiju, bila je to više politička nego bezbednosna procena. Naime, kazao je da je Srbija, zbog svoje politike prema Rusiji, neka vrsta opasnosti, a potom je bukvalno najavio da će doći do pogoršanja odnosa između dve države, jer je u Srbiji opet predizborna kampanja. On je Srbiju markirao kao “bazu za ruske medije”, a ruski mediji nisu ništa drugo nego jedno od špijunsko-propagandnih oružja Kremlja.

Ovu njegovu najavu je komentarisao Ivica Dačić dvadeset dana kasnije i poslužio se “retoričkim aikidom”: po Dačiću, ta izjava potvrđuje da je srpska strana opomenula Hrvate i predstavila šta je Šnajder radio, a kako Hrvatska nije na to reagovala u granicama diplomatske diskrecije, prešlo se na plan B koji glasi: prvo medijska obrada, a potom i zvanična objašnjenja.

Iako ovi događaji i priče naizgled nemaju mnogo veze sa onim što se zaista dešava u životima običnih ljudi, istorija nas uči i da nekad pojedini važni događaji imaju svoj koren u nekakvoj vrsti špijunske igre. Da nije toga, ne bi postojale ni teorije zavere, a tek ne bi postojali generatori teorija zavera i lažnih vesti koji ljudima treba da pomute sposobnost racionalnog rasuđivanja. Pa sad, neka svako vidi šta je radio sa Šnajderom. I neka pazi. Sve je moguće.