Glumačka veličina i ljudska dimenzija

Jedno je nesporno: Žarko Laušević je bio veliki glumac. Rođen na Cetinju, u Crnoj Gori, diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1982. godine, u čuvenoj klasi profesora Minje Dedića, i iste godine započeo filmsku karijeru, glavnom ulogom u filmu Progon u režiji Predraga Golubovića, nakon čega su usledile primećene epizode u ostvarenjima Savamala Žike Mitrovića i Direktan prenos Darka Bajića. Mladom glumcu je veliku popularnost donela uloga Šilje u Bajićevoj hit seriji Sivi dom (1986) i već tada je postalo jasno da se radi o vanserijskom talentu pred kojim je svetla, najsvetlija budućnost. Tokom osamdesetih i ranih devedesetih Laušević niže glavne uloge u filmovima Šmeker Zorana Amara (1986), Svečana obaveza Božidara Nikolića (1986), Oficir s ružom Dejana Šoraka (1987), Kaži zašto me ostavi Olega Novkovića (1993). Paralelno, Laušević gradi uspešnu karijeru na “daskama koje život znače”, a od 1982. do 1994. bio je član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Glumio je i u filmovima Dragana Kresoje Oktoberfest (1997) i Original falsifikata (1991), baš kao i u režijama Zdravka Šotre Braća po materi (1988) i Boj na Kosovu (1989), gde je tumačio lik Miloša Obilića, a ne smemo zaboraviti ni njegovu epizodu u Crnom bombarderu (1992), još jednoj saradnji sa Darkom Bajićem, u kome je dočarao Šmajsera. Laušević je i sa rediteljem Miroslavom Lekićem sarađivao nekoliko puta, a treba izdvojiti ostvarenja Dogodilo se na današnji dan (1987) i Bolje od bekstva (1993) – uloge Bajre i Alekse Radmana danas se ubrajaju među najznačajnije u njegovoj karijeri. Tragični događaj u podgoričkom lokalu “Epl”, o kome je već toliko pisano, sve je to prekinuo. Laušević sve manje snima, a nakon Lekićevog Noža (1999) napušta zemlju i profesiju koja mu je toliko značila i kojoj se bio u potpunosti predao.

Direktor fotografije Dušan Ivanović priseća se za Vreme svog prvog susreta sa Lauševićem: “U jesen ‘98. tada još uvek student na FDU, nekim ludim spletom okolnosti snimao sam svoj prvi celovečernji igrani film Točkovi u režiji Đorđa Milosavljevića. Snimali smo u čuvenom studiju ‘Petica’ u Avala filmu, a studio pored zauzela je ekipa filma Nož. Na jednoj našoj pauzi sam se umuvao na njihov set i tamo zatekao snimanje scene između Berčeka i Žarka Lauševića. Halil Efendija pokazuje Aliji Osmanoviću neku srebrnu tabakeru sa posvetom. Par metara od mene stajao je junak mog detinjstva – Miloš Obilić, Šilja, Bajra, Šmajser, Šmeker. Gledao sam sa distance i upijao čaroliju koja se ispred mene dešavala…”

ŽARKO LAUŠEVIĆ

Više od dvadeset godina kasnije Ivanović je sa Lauševićem radio na seriji Kalkanski krugovi, u kojoj je glumac tumačio lik Velibora Matića. “Na Žarkovo insistiranje”, priseća se Ivanović, “najteža scena serije snimljena je prvog dana. Na vrh Bukulje, usred šume, drvena koliba. Žarkov monolog na pet strana, ispovedanje i pravdanje Mioni (Ivani Zečević) za sva svoja nedela. Dve kamere krupno na Žarku. Kaže on: “‘Ajde da krenemo da snimamo, pa dokle stignemo, gde stanemo, nastavićemo…” Prođe minut, dva, tri… pet… Velibor se ispoveda. Pred mojim očima dešava se magija… pršti energija, od suza do smeha i nazad do suza… niko ne trepće… niko ne mrda. Svih pet strana teksta bez zaustavljanja kamere. Pogledam reditelja Milana Karadžića, on zaboravio da kaže ‘stop’, oči su mu pune suza. Okrenem se oko sebe pogledam – cela ekipa plače. Tako sam snimio svoj prvi kadar sa Žarkom. Tri godine smo se družili na toj seriji. Bilo je i lepih i teških momenata, ali scene u kojima je bio Žarko uvek su na snimanju odisale nekom lakoćom rada. U toku snimanja njegovih scena cela ekipa sluša i sa pažnjom gleda svaki njegov pokret, a on se davao beskonačno. Pred mojim očima i mojom kamerom video sam kako i ostali glumci postaju bolji dok su sa njim u kadru… Imao sam sreću da me je produkcija jedan deo boravka na terenu smestila u isti smeštaj sa njim. Rano ujutro bih odlazio na set, a on bi sa svoje terase dobacio: “Srećan rad, Maestro!”. Sedeo bi od ranog jutra na terasi i učio tekst. Nikada nije stao ni jedan kadar na snimanju jer Žarko ne zna repliku. Nikada! Veoma je poštovao svoj posao i voleo ga. Zahvalan sam što sam imao tu čast da ispred moje kamere bude najveći od najvećih glumaca današnjice. Kakva je to samo privilegija!”

fotografije: tanjug

Umetnosti se vratio postepeno, prvo nizom knjiga memoarske proze, gde se posebno ističe prva, Godina prođe, dan nikad (2011), koja je postala bestseler i poslužila kao predložak za seriju Pad (2023) sa Milanom Marićem u glavnoj ulozi. Iz drugog dela Lauševićeve glumačke karijere, nakon povratka iz SAD, treba, pored pomenutih Kalkanskih krugova, istaći serije Senke nad Balkanom, Koreni, Pet, Državni službenik, Vreme zla, kao i filmove Smrdljiva bajka Miroslava Momčilovića (2015), Leto kada sam naučila da letim Radivoja Andrića (2022) i Heroji Halijarda Radoša Bajića (2023). Scenarista Đorđe Milosavljević upoznao je Lauševića na snimanju Korena, na setu u okolini Jagodine. “Laušević je zaista izgledao impozantno u kostimu Aćima Katića”, kaže Milosavljević za Vreme. “Bilo je to kao da si iznenada kao u snu zalutao u Srbiju s kraja XIX veka i tamo sreo nekog autentičnog heroja srpske istorije i književnosti. Tad mi je spomenuo, izvinjavajući se, da Aćimu povremeno dodaje poneku repliku, ‘iz glumačkog stanja’. Voleo je te igre rečima, tako da je u Korenima replika ‘o Prerovcima koji bi uvek nešto da oru i preoravaju’ zapravo njegova.”

Milosavljević i Laušević su nekoliko godina kasnije sarađivali na nastanku popularnih Kalkanskih krugova. “Laušević mi je povodom početka snimanja serija navratio u posetu, sa suprugom Anitom i rediteljem Milanom Karadžićem”, priseća se Milosavljević. “Bio je to verovatno najbolji i najlepši razgovor o budućoj saradnji ikada… Žarko je o scenariju znao sve, ne samo o svojoj ulozi, nego o svim drugim ulogama, o svemu… neverovatna je bila ta glumačka posvećenost tekstu, koju nikad pre i nikad posle nisam susreo. Možda se radilo i o želji da se nadoknadi propušteno, sve one godine u kojima nije mogao da se bavi svojim pravim pozivom… ali je to svakako bila uronjenost u tekst i priču zbog koje sam rekao (i stvarno to mislio) da je sve muške uloge najbolje pisati prvo za Žarka, pa ako on može, super.”

ŽARKO LAUŠEVIC

Direktor fotografije Predrag Jočić je sa Lauševićem sarađivao na jednom od njegovih poslednjih projekata, filmu Heroji Halijarda, tj. seriji Vazdušni most: “Kada smo se odlučili da Žarko igra Kostu Jovića, osetio sam uzbuđenje i sreću jer ću biti u prilici da sarađujem sa omiljenim glumcem iz filmova koje sam zavoleo kao mali, sa glumcem koji je obeležio moje odrastanje”, objašnjava Jočić. “Žarko je na setu bio tih, povučen. Koncentrisan, posvećen ulozi i uvek spreman, predstavljao je primer pravog profesionalca. Primetio sam da se mladi glumci ugledaju na njega i da mu se obraćaju sa izrazitim poštovanjem. Žarko je imao takav stav, gospodski i šmekerski, drugačije sa njim nisi mogao. Kada vidi poziciju kamere i objektiv, znao je odmah gde su ivice kadra, uvek je imao predlog kako bi mogla scena da se nadogradi. Sa njim je bilo lako raditi, osećao je kameru i ona ga je ‘volela’. Mogu da kažem da sam imao i sreće da provedem dosta vremena sa njim i da razgovaramo o raznim temama nevezano za film, dosta sam od njega naučio. Na pauzama za ručak na setu povlačio bi se, bio mu je potreban mir. Sa kolegama je imao poseban odnos. Kada je završio ulogu u Halijardu, poklonili smo mu stolicu sa njegovim imenom na naslonu, nije izdržao, krenula mu je suza, zavoleo je ekipu Halijarda, a i ekipa je volela njega, velikog Žarka Lauševića.”

Poslednji zajednički film Lauševića i Lekića, Ruski konzul, trenutno se nalazi u postprodukciji i njegova premijera se očekuje tokom sledeće godine. U predstojećem periodu očekuje nas emitovanje triju serija u kojima je Laušević odigrao važne uloge, a to su Vreme smrti, treća sezona Kalkanskih krugova i Vazdušni most. Za 2024. planirana je i premijera filma Volja sinovljeva Nemanje Ćeranića, distopijskog akcionog trilera u kome Laušević tumači jednu od važnih uloga. O saradnji sa Lauševićem na Volji sinovljevoj reditelj Nemanja Ćeranić i scenarista Strahinja Madžarević rekli su: “Žarko Laušević nije bio samo veliki glumac, pisac i čovek, on je bio učitelj, neko ko je tako nesebično delio svoje znanje i mudrost sa okolinom i slušati njega i razgovarati sa njim bila je najveća privilegija. Njegov talenat je bio beskrajan i svako ko je radio sa njim iz tog procesa je izašao kao potpuniji čovek i umetnik. Žarko je kao retko ko bio otvoren za rad sa mladima, imao je jako puno strpljenja i verovao je da film može da promeni svet. Tako mu je i pristupao, sa punom posvećenošću, ljubavlju i razumevanjem.”

Ostaje žal što je sticaj životnih i drugih okolnosti sprečio Lauševića da sarađuje sa nekima od najznačajnijih srpskih reditelja koji su stvarali tokom protekle četiri decenije, bilo bi izuzetno zanimljivo videti šta bi izrodile glumčeve saradnje sa Paskaljevićem, Markovićem, Kusturicom, Šijanom, Dragojevićem… Sada, kada je došlo vreme da se podvuče crta, nećemo mnogo pogrešiti ako izvedemo zaključak da Žarko Laušević zapravo nema lošu ulogu u svojoj karijeri, i da je bio dobar, vrlo dobar ili odličan čak i u filmovima koji možda nisu bili dostojni njegovog talenta. On je svakoj ulozi pristupao studiozno, sa dostojanstvenošću, svaku je obogatio i iz svake je izvukao najviše moguće. Malo je glumaca takvog talenta na ovim prostorima, pa samim tim njegov prerani odlazak u 64. godini predstavlja još veći gubitak. Ipak, do izvesne mere teši to što je Laušević uspeo da se vrati filmu, što je proteklih devet godina proveo tamo gde mu je bilo mesto i gde je najviše umeo i znao da ponudi – ispred kamere. Likovi koje je tumačio su ga nadživeli, kako uvek i bude slučaj kada iz života u večnost pređe jedan istinski veliki i značajan glumac.