Da li bi iko pustio suzu nad nama?

Stiče se utisak da pokolj na Bliskom istoku posmatramo s bezbedne udaljenosti: daleko je, a i kod nas se tako nešto ne može dogoditi. Rat u Ukrajini se, s druge strane, pretvorio u pokolj dugog trajanja, te se po receptu štampe iz Prvog svetskog rata „na istoku ništa novo“ i tu osećamo zaštićeni daljinom.

Ovi utisci su, međutim, vrlo varljivi. Ne samo što su nam oba rata fizički mnogo bliža nego što nam utisci to kažu i ne samo što su u oba rata veoma uključeni gotovo svi važni svetski igrači – ista, dakle, ekipa koja se o mnogo čemu pita i na ovim prostorima – već, što je najvažnije i najgore, Srbija je u ovom trenutku veoma nestabilna, iscrpljena zemlja podložna raznim infekcijama (kao i svaki organizam slabog imunog sistema).

U nedavnoj prošlosti, još dok stvari nisu bile tako jasne kao danas (videćemo šta ova rečenica znači), Srbija je pokušala da odigra ulogu Izraela i, predvođena hladnokrvim zločincem Slobodanom Miloševićem, provela kao bosa po trnju: izgubila je sve ratove u kojima je učestvovala, ali poraze nije priznala te sad tavori u bezumnom limbu samozavaravanja i duboke nemoći. Za razliku od Izraelaca koji se danas tiskaju po aerodromima širom sveta ne bi li otišli u Izrael i latili se puške (nema dovoljno letova da bi ih prevezlo), Srbi su se, onomad, razbežali kud koji, što je bila jedna od retkih svetlih stvari u čitavom ovom zagnojenom prostoru. (Da li, pak, Izraelci treba da se ponose ovim svojim patriotizmom krajnje je upitno.)

Ali tada, kad je Milošević pokretao svoje ratne pohode protiv Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova, Srbija je, na konto Prvog i Drugog svetskog rata, kada je bila među zemljama pobednicama, uživala nekakav ugled i imala zemlje koje su joj bile sklone. Taj ugled su Milošević i njegovi saradnici poput Vučića, Šešelja i Nikolića, vrlo brzo i efikasno skrckali u nepovrat, opteretivši Srbiju nasleđem ratnih zločina, bestijalnosti i genocida.

Danas, Srbija pod Vučićevom čizmom nema nijednog jedinog saveznika na koga bi se mogla, u slučaju nevolje, osloniti. S jedne strane to je dobro jer Vučić vlada racionalno (u sopstvenom interesu, doduše, ne i u korist zemlje čiji je predsednik) i zna koliko je Srbija jadna, bedna i nikakva (osim ako nije poverovao u sopstvene laži), te se neće odvažiti ni na kakvu ratnu avanturu. S druge strane, on svu energiju i sve resurse koristi da bi ostao na vlasti, što znači da je Srbija, svakim danom, svakim satom, sve iscrpljenija, sve jadnija i sve bednija. Drugim rečima, danas Srbija mnogo više liči na Gazu.

Eto smisla rečenice da stvari, u doba kada Milošević kreće u razaranje Hrvatske, nisu bile jasne kao danas: tada se, pametnom politikom, nešto još i moglo dobiti. Danas je, međutim, sve jasno. Srbija je ruinirana zemlja bez prijatelja, prepuštena na milost nesposobnom, ali zato beskrupuloznom i grabljivom tipu i njegovoj jednako besramnoj ekipi. Ukoliko bi, dakle, Srbija danas ušla, ili bila uvučena u sukob – a koliko je sve nestabilno i ranjivo videlo se u Banskoj, Bosna neprestano tinja – prošla bi kao nesrećni Palestinci. Ako ne i gore. Pokolj Palestinaca „prijateljski“ Iran i okolne arapske zemlje, računajući i libanski Hezbolah koji je, preventivno, dobio po gubici, gledaju zgađeni, ali bez pokreta.

U slučaju sukoba na ovim prostorima, međutim, niko ne bi prolio suzu za Srbijom, jer Vučić i ekipa (brnabići, vulini, gašići, jovanovi, martinovići) učinili su sve da ova zemlja postane parija za kojom niko ne bi žalio, niti bi iko, makar kroz škrgut zuba, negodovao.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com