Pre 15 godina umrla je Sonja Savić. Javnost je tek tada spoznala koga je izgubila. Kao da joj do tada nije pasovalo da nekom čije ponašanje nije po ukusu, ko se ne uklapa, prizna da je poseban i jedinstven.
Razgovarale smo dve godine pre nego što je nađena nepokretna u svom stanu, lepim povodom: završila je eksperimentalni film „Čekajući God(A)“ čiji je bila reditelj, koreograf, u kome je glumila jedan lik, a ostalima pozajmila glas. Razgovarale smo uz tursku kafu, u restoranu „Trandafilović“ koga odavno nema.
Pristala je na razgovor zato što smo imenjakinje, rekla je, a i zato što joj se priča o Beketu. Rekla je da će ona da priča „onako kako misli i kako jeste“, a na meni je šta ću posle s tim.
U to vreme Sonja je već odavno bila odbačena. Svako ko je prošao pored našeg stola ju je prepoznao, i brže-bolje potražio neki sto što udaljeniji od našeg. Oko našeg stola napravio se krug praznih stolova. U jednom trenutku, usred pričanja, pitala me je da li mi to smeta i rekla „ne brinite, to je zbog mene“.
Da li zbog tih stolova ili zato što je iscrpela priču o Beketu, tek, počela je da priča o sebi.
„Zašto loše prolazim u gradu u kom živim, u zemlji iz koje potičem – pojma nemam.“
Ogorčenost ili makar ljutnja na takvu sredinu nije se osećala. Razočaranost – jeste.
„Da nije bilo Slovenije, ne bih preživela devedesete, a moguće da isto važi i za poslednje godine. Jan Cvitan me je zvao za Hleb i mleko, dobio je Zlatnog lava za taj film kao debitant u Veneciji, a zatim sam igrala i u njegovom sledećem filmu, Od groba do groba, zbog koga je u San Sebastijanu proglašen najperspektivnijim mladim rediteljem. Prošle godine zbog tog filma proglašena sam glumicom godine u Sloveniji. Preko Ministarstva spoljnih poslova stigla mi je nagrada: neki kristal i tri diplome. Diplome sam uzela, a kristal sam ostavila Ministarstvu ne bi li uvidelo da se još nekom odavde dešava da izvan Srbije dobije nagradu osim ona tri-četiri člana (SPS-a) koji su, navodno, svetski ljudi.“
Lepo se događalo negde drugde
Lepo i dobro joj se događalo tamo negde, a ovde nije postojala.
„Iznenadila sam se kad su me se 1996. setili u Sarajevu. Tada sam tamo zahvaljujući Senadu Pećininu, uredniku Dana, imala premijeru svog prvog videa. Eto, neki kružok intelektualaca koji je radio za vreme rata hteo je da vidi šta to radi Sonja Savić. Iznenadila sam se i kad su me u Hrvatskoj stavili na neke liste, među deset stranih filmova bila je i Una. Govorili su mi naša lijepa, lijepa, lijepa Sonja Savić. A ovde?“
„Ovde sam sve vreme pokušavala da održim urbanu kulturu, ali to niko ne primećuje. Znam i da se reforma kostima, šminke i mizanscena na filmu osamdesetih može pripisati Sonji Savić, pa opet nikom ništa. Suknja od skaja i sako na golo telo pre mene se nisu nosili, bojila sam tušem nokte u crno zato što takvog laka nije bilo. Zaslužna sam i za nov mizanscen, postavka tela mora da bude precizna, tačno da se zna dokle će rame da ti ide nazad, šta radiš s bokovima dok sediš, kako će bluza da ti padne s ramena. Ali, niko to ne primećuje.“
Uvek nekako čudna
U stvari, primećivali su je od kako se pojavila i od početka im je bila nekako čudna. Ali je isto toliko bila i odlična pa su ćutali. Sve do prve prilike koju im je pružila kao opravdanje da je se reše, nje tako drugačije i neprilagodljive. Da prestane da se izdvaja i bode oči.
Debitovala je krajem sedamdesetih, kao tinejdžerka u filmu Leptirov oblak, da bi osamdesetih, filmovima Živeti kao sav normalni svet, Una, Šećerna vodica, Davitelj protiv davitelja, Balkanski špijun, Čavka, postala velika glumica. Na jednom Pulskom festivalu dobila je „Zlatnu arenu“ za tri filma, mada su neki članovi žirija tvrdili da u njima ne igra ista glumica. Za ulogu u filmu Život je lep nagrađena je na festivalu u Veneciji.
Devedesetih godina ređe snima (Mi nismo anđeli, Uvod u drugi život, Ni na nebu ni na zemlji, Urnebesna tragedija), počinje da se bavi režijom (Prvi srpski tehno vodvilj, Supernaut Beograd andergraund, Plej), i osniva alternativnu scenu „Pogon“ u Domu omladine Beograda. U ovom veku snimila je dva filma u Sloveniji – Hleb i mleko i Od groba do groba, i tri u Srbiji – Jug–jugoistok i Žurka. Film Zabranjena ljubav je prikazan nepunu godinu posle njene smrti, a glumila je i u sedam epizoda TV serije Vratiće se rode.
Mnogo više od jedne ulice
Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ u Čačku od 2011. godine svakog septembra organizuju manifestaciju „Sonjin septembar“.
Voljom Sonjine majke Mikaine Savić poverena im je glumičina umetnička zaostavština, kao i porodična kuća i imanje u Donjoj Gorevnici kod Čačka.
Deo rodbine je osporio testament, ali su iz Galerije nedavno javili da očekuju da će uskoro kuća i dvorište i zakonski biti upisani Gradu Čačku kao vlasniku, kako je Sonjina majka i testamentom odredila još 2011. godine.
Sonja Savić je rođena 1961. godine u Čačku. Preminula je 23. septembra 2008. godine u Beogradu. Sahranjena je u Donjoj Gorevnici kraj Čačka.
Početkom 2020. godine odbornica u Skupštini opštine Čačak Violeta Marković usprotivila se predlogu da jedna ulica u tom gradu dobije ime po Sonji Savić. Objasnila je da to „ne bi bila dobra poruka mladima zbog načina života koji je vodila“.
Jedan od komentara na Tviteru tim povodom je glsio: „Sonja Savić je mnogo više od bilo koje ulice“, .
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
