Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Javier Cercas: Terra Alta; Javier Cercas: Neovisnost; prevod sa španskog Silvana Roglić; Fraktura, Zaprešić 2021, 2022.
Susret s knjigama španskog pisca Havijera Serkasa čini se manje dramatičnim nego što zapravo jeste. Već roman Salaminski vojnici (2001), koji ga je proslavio, sadrži u zametku sve ono što će eksplodirati u knjigama koje slede, ali čak i kada čitalac osvesti da se susreo s nesvakidašnjom konstrukcijom, kada shvati da se ono što je upravo pročitao razlikuje od svega drugog što je do tada imao u rukama, Serkasova pripovedačka nenametljivost – ili, možda, igra skrivanja koja njegove romane čini nalik kutijama koje u sebi sadrže manje kutije, pa u tim manjim kutijama još manje kutije, a zatim još manje, sve do one najmanje koja u sebi, opet, sadrži razlog zbog kojeg je uopšte započela ta igra kutija – neće nam dopustiti da odmah pronađemo mesto njegovim delima u savremenoj književnosti. A to mesto je, nema u to nikakve sumnje, na samom vrhu. Poslednja dva Serkasova romana – a Fraktura i prevoditeljka Silvana Roglić sistematski i pomno prevode sve što Serkas napiše (kod nas su prevedeni Salaminski vojnici, Hohštapler i Kralj senki u odličnom prevodu Biljane Isailović i izdanju Arhipelaga, dok je Serkasovo remek-delo Aanatomija jedne pobune prevodilački i izdavački uništeno) – koja se smeštaju u kriminalistički žanr, odnosno detektivski roman, zapravo su očekivana posledica svega onoga što je Serkas do tada napisao: Serkasovi romani imaju strukturu kriminalističkih romana, a da, osim dva poslednja, ne pripadaju žanru. To je jedan od elemenata, premda nipošto ne i jedini, koji Serkasa čini nesvakidašnjim piscem.
ISTINA I LAŽ
Počev, dakle, od Salaminskih vojnika i Hohštaplera, sve do Kralja senki, Serkasovo pripovedačko ja koje ponekad nosi ime samog Havijera Serkasa, a ponekad je, kao u Anatomiji jedne pobune, bezlično, to ja, dakle, uvek traga za nekim ili nečim i dok to radi, dok prevrće štampu, pronalazi dokumenta, priča sa svedocima, ili putuje po Španiji kako bi na licu mesta pokušao nešto da sazna, sve vreme, dakle, govori i o samome sebi, o tome kako se oseća, zbog čega radi to što radi, te navodi razloge za odlazak u neko mesto ili za susret s određenom osobom. Lanac uzročnosti se, utoliko, ne prekida, a čitaocu se, barem se tako čini, sve pruža na tanjiru. U Salaminskim vojnicima, recimo, središnji deo romana posvećen je susretu s Robertom Bolanjom i dugom razgovoru s tim velikim piscem, a da čitalac zapravo ne zna da li sve to istina ili je Serkasova izmišljotina, da li se sve to stvarno dogodilo ili nije, jer oba se pisca pojavljuju pod svojim imenima, a susret se događa u stvarnom kafeu kraj Barselone. I upravo to, upravo ta igra između stvarnosti i fikcije, koja se kod velikih pisaca oduvek podrazumevala, ali se nije tako često u samom romanu i tematizovala, čini drugi ključni element u Serkasovom pisanju. Pisci su, naime, radije posezali za esejom u kojem bi govorili o tome kako razumeju odnos fikcije i stvarnosti, a čitaocu su ostavljali da se sam dovija – naročito ako bi na samom početku romana napisali da je knjiga zasnovana na istinitim događajima, ili ako bi, tome nasuprot, napisali da je sve izmišljeno iako je svima jasno da stvar stoji upravo suprotno – šta je u svemu tome izmišljeno, a šta stvarno. Serkasovi junaci, međutim, ne prestaju da komentarišu to što rade i da neprestano (ali i savršeno nenametljivo i neopterećujuće), prave razliku između izmišljotina i stvarnosti. Najeksplicitnije poigravanje tim motivima događa se upravo u romanu Neovisnost kada glavni lik, policajac Melčor Marin, saznaje da je izvesni Havijer Serkas napisao roman koji se zove Terra Alta i da je to roman o njemu, Melčoru. Na završnim stranicama Neovisnosti policajac najzad dolazi do romana, uzima ga u ruke i pita prijateljicu “Jesi li ga pročitala?” “Nisam”, odgovara prijateljica, “a ti?” Potom dodaje: “Čula sam da govori o tebi.” “I ja sam to čuo”, odvrati Melčor. “Poznaješ li autora?”, pita žena. “Nisam ga nikad vidio.” “Navodno je sve što pripovijeda istina”, kaže žena. “Ja sam”, odgovara Melčor, “naprotiv čuo da je sve laž.” I sve, doslovno sve u Serkasovim romanima, počev od likova, dilema, epizoda, dokumenata, svedočenja, lebdi između te dve veličine, istine i laži, i to ne zbog toga što se ne bi mogla utvrditi “istina” – barem ona sudska istina, na primer, do koje se dolazi poređenjem stvarnosti i onoga što kažu svedoci i dokumenta – ili zbog toga što pisac nešto skriva, već zbog toga što odnosi između stvarnosti i fikcije nikada, ali nikada – računajući i sudsku istinu – nisu čisti, jasni, nedvosmisleni, kao što, najzad, Serkas nikada ne pristaje olako ni na istinu ni na laž. (Fascinantni glavni lik Hohštaplera, na primer, Enrik Marko, falsifikovao je sopstveni život (“Vreme”, br. 1441). Ništa u njegovom životu nije istina, doslovno ništa. Kada odluči da napiše knjigu o njemu Serkas je rešen da ga razotkrije u ime istine. I to uradi. Jedino što, kada zaklopimo roman, više nismo sasvim sigurni šta je istina, a šta laž. Jer, nije li i roman izmišljotina čak i kada se zasniva na stvarnom događaju, svedočenjima i dokumentima?
TERRA ALTA
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve