Foto: Tanjug
Da je u svim prethodnim godinama bilo manje “mudrog akademskog ćutanja” možda naša politička stvarnost ne bi bila toliko iracionalna, i možda ne bi bilo neophodno da društvo nakon dve decenije ponovo prolazi kroz veliku političku krizu, u kojoj na desetine hiljada građana iz nedelje u nedelju demonstriraju na ulicama samo zato da bi se dokazalo da vlast nije večna kategorija, već da je prvi uslov političke racionalnosti jednog društva da vlast bude smenjiva na normalnim i fer izborima
U Srbiji već nekoliko nedelja traju najveći građanski protesti nakon Petog oktobra. Konačno oslobođeni straha od aktuelne vlasti i očigledno nespremni da više trpe zastrašujuće političke i ekonomske posledice jednog od najštetnijih režima u istoriji Srbije, građani se svake nedelje okupljaju u sve većem broju. Protesti su dobili svoju političku artikulaciju, zahtevi demonstranata su jasno formulisani, i u narednim nedeljama i mesecima će se videti kakav će biti ishod ogromne političke energije za promenama. Aktuelni režim za sada reaguje vrlo nervozno, donoseći uglavnom očajničke političke odluke, kojima umesto da smiruje tenzije svake nedelje izvodi sve veći broj građana na ulice. Imajući u vidu ukupna politička dešavanja u našoj zemlji i mnoštvo kriznih događaja u poslednjih nekoliko meseci, ali uzimajući takođe u obzir da su aktuelne demonstracije samo nastavak bujanja ogromnog građanskog nezadovoljstva iskazanog na kontinuiranim demonstracijama u prethodnih nekoliko godina, jasno je da se aktuelni politički režim nalazi u silaznoj putanji.
“ODUZIMANJE” VAŽNIH INSTITUCIJA DRŽAVE OD GRAĐANA
Poslednjih nedelja demonstracije su dobile neposrednu podršku pojedinih profesija, pre svega glumaca, ali i akademske zajednice, čiji je proglas pročitan na građanskom okupljanju, 9. juna. Sve veći broj profesora, naučnih istraživača i asistenata sa univerziteta i naučnih instituta u Srbiji potpisuje podršku aktuelnim demonstracijama.
Iako nema nikakve sumnje da je ovakva podrška demonstrantima na ulicama u ovom momentu vrlo važna, teško je oteti se utisku da, kada je u pitanju akademska zajednica, ona stiže prekasno. Sve ono što se u pomenutom proglasu akademske zajednice naglašava (nepostojanje slobode medija, zagađenost javnog prostora mržnjom i nasiljem, nepostojanje političke odgovornosti, podanički odnos prema vlasti, itd.), kao što svi to dobro znamo, nije počelo u poslednjih nekoliko meseci, već traje već više od deset godina.
Uz to, da podsetimo i na još neke bitne činjenice – aktuelni politički režim uspeo je da potpuno “oduzme” od građana sve važne institucije države. Sudstvo i tužilaštvo nalaze se pod potpunom kontrolom aktuelne vlasti. Na velika vrata je uveden jedan od najekstremnijih oblika “zverskog kapitalizma” koji sistematski osiromašuje srednje i niže slojeve društva, a malom broju pojedinaca omogućuje enormno bogaćenje. Državni zdravstveni sistem je gotovo potpuno uništen, i mi već duže vreme živimo u stvarnosti u kojoj će se lečiti samo oni koji imaju para. Obrazovni sistem se podređuje partikularnim interesima stranih investitora, istovremeno najveću korist od našeg visokog obrazovanja imaju uglavnom tržišta rada u razvijenim zapadnim zemljama, dok univerzitetsko obrazovanje postaje sve nedostupnije za siromašnije slojeve građana.
DUGO ĆUTANJE
Do ovakvog jezivog političkog i ekonomskog stanja neposredno su dovele konkretne političke odluke koje je aktuelni režim donosio u poslednjih jedanaest godina. Otuda ne možemo, a da se ne zapitamo – zašto se akademska zajednica oglašava tek sada?
Izuzimajući pojedince koji se mogu izbrojati na prste, akademska zajednica svih ovih dugih jedanaest godina “mudro ćuti” u svojoj “kuli belokosnoj”, uživa u svojim privilegijama, klasnom komforu, zanesena svojim “akademskim” problemima, bez puno empatije i solidarnosti. A da se podsetimo i toga – kada su posle Francuske revolucije, u vreme kada je u političkom smislu zasnovan savremeni svet, osnivani moderni univerziteti, verovalo se da upravo obrazovanje treba da bude osnov novog svetskog građanskog poretka, zasnovanog na poštovanju ljudskih prava, jednakim šansama za sve, i stavljanju znanja i nauke u službu napretka društva.
Otuda uloga onih koji rade na visokoškolskim ustanovama i naučnim institucijama ne treba da bude da se samo prilagođavaju većini građana u aktuelnim političkim dešavanjima, te da se na vreme prestrojavaju kada do političkih promena dođe, već upravo suprotno – da se hrabro i, pre nego što to svi ostali učine, javno protive lošim političkim odlukama, te da ostalima glasno ukazuju na pogubnost uništavanja institucija države, raslojavanja društva ili otvorenog uvođenja građanskog društva u najneljudskiji oblik kapitalizma.
Da je u svim prethodnim godinama bilo manje “mudrog akademskog ćutanja” možda naša politička stvarnost ne bi bila toliko iracionalna, i možda ne bi bilo neophodno da društvo nakon dve decenije ponovo prolazi kroz veliku političku krizu, u kojoj na desetine hiljada građana iz nedelje u nedelju demonstriraju na ulicama samo zato da bi se dokazalo da vlast nije večna kategorija, već da je prvi uslov političke racionalnosti jednog društva da vlast bude smenjiva na normalnim i fer izborima.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
