Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Kad je već pomenuta Italija, podsetimo i na ovaj citat vazda autentično mudrog Umberta Eka. On je jednom prilikom iskazao i sledeće: “Svako od nas je ponekad kreten, budala, moran, ludak. Normalna osoba je razumna mešavina tih komponenti, ta četiri idealna tipa”
Dosta nalik onome ispisanom tokom jednog časa na školskoj tabli, gde se svaka asocijativnost i umreženost tu iznetog, baš kao i dramaturgija tu nanizanog, rasprše poput mehura od sapunice čim zazvoni za kraj, tako i u ama baš svakom trenutku naslovi okupljeni u istom periodu u sklopu bioskopskog repertoara u biti predstavljaju tek plod puke koincidencije, uslovljene mnoštvom uglavnom praktičnih kriterijuma. Stoga je poteže naći iole ubedljivije tematske i slične “rime” između naslova čiji se početak bioskopskih života jednostavno poklopi, što, naravno, nikako i nipošto ne znači da ne treba pokušavati – evo, na primer, među novitetima u ovdašnjoj bioskopskoj ponudi ovih dana i sedmica našla su se i dva posve raznorodna ostvarenja, koja pak imaju dva lako uočljiva zajednička sadržatelja. Konkretnije, filmove Neizmernost i Mafija Mama u narečenu “rimu” dovode dva pojma – Italija, gle čuda, prikazana i kao motiv rabljena na ovaj ili onaj način, i prominentni ženski likovi na tački krupne nesnađenosti. I da, od filmova koji plediraju da u bioskopske dvorane privuku što veći broj gledalaca pomalo je iluzorno uvek očekivati da ukažu, podsete ili nam razbistre krupne životne mudrosti, pa još i iz fundusa univerzalnosti i univerzalno pojmljivih i primenljivih istina. Što ponovo ne znači da ne vredi pokušavati u tom pravcu. Srećom, u tu svrhu imamo i druge vidove nadahnuća i barem povremeno utehe; na primer, kad je već pomenuta Italija, podsetimo i na ovaj citat vazda autentično mudrog Umberta Eka. On je jednom prilikom iskazao i sledeće: “Svako od nas je ponekad kreten, budala, moran, ludak. Normalna osoba je razumna mešavina tih komponenti, ta četiri idealna tipa”.
Osim te, označimo to tako – empatične mizantropije, ima u te dve rečenice i nesporne mudrosti, koja nam može poslužiti i da pojasnimo o čemu i sa koliko uspeha govore dva filma koji su se našli u žiži ovog dvojnog prikaza. U kvalitativnom smislu, preimućstvo svakako sa puno prava i po više osnova zavređuje italijanski (preciznije, italijansko-francuski) film Neizmernost (L’immensità) sa Penelope Kruz u glavnoj ulozi majke kao okosnice i udarnog potpornog stuba porodice (negde tamo sedamdesetih godina prošlog veka), koja se svakako može opisati i kao, u neku ruku i u zametljivoj meri, disfunkcionalna, ali u kojoj ipak makar tu i tamo ne manjka i evidentne bliskosti i radosti saživota. Ključni lik, majka i supruga Klara, skućena je i u osetnoj meri emancipovana, ali u isto vreme i svesna da se našla pred tačkom kada se na njena pleća obrušilo naprosto previše i to priličnog skliskog i kabastog tereta – muževljevo neverstvo, povremeni naleti potištenosti, osećanje praznine i nedorečenosti usled repetitivne svakodnevice, istrajno i uporno insistiranje starije kćerke da se gde god može u tim osetljivim pubertetskim godinama prikaže kao dečak…
To predstavlja zamajac identitetske i duševne drame ponajpre glavne akterke i njene starije kćerke, a onda i ostalih junaka ove svedene porodične sage, koju scenarista i reditelj Emanuele Krijaleze nastoji da prikaže kao tipsku, manje-više uobičajenu za to podneblje i tu eru snevanih, sugerisanih korenitih promena, koje se suštinski na koncu te kolektivne/planetarne samoobmane ipak nisu zbilja i dogodile. Krijaleze u tom aspektu pogađa u tu samozacrtanu metu – priča je, uz ponešto implicitno datih sinkopa, ipak veoma pitka, pripovedanje je pregledno, likovi jasno i sigurno smešteni na kotu u kojoj se spajaju svakidašnjost i blaga a primetna oneobičenost.
Stoga, u krajnjoj instanci, Neizmernost, obilato potpomognuta darovima popularne kulture tog doba, te oku izrazito ugodnom, naglašenom estetizacijom na planu kostimografskih i scenografskih rešenja, uspeva da se nametne kao film koji je istovremeno i prijatan za gledanje i kadar da se prikaže i kao ishod intelektualističkog shvatanja filma kao narativnog medija sposobnog, uz to, i da podstakne na barem mikropolemike među gledaocima na temu paralela i razmimoilaženja između života nekada i sada, ovde ili tamo. Ima u Neizmernosti uticaja Egojanove poetike iz za njega krunskih devedestih godina dvadesetog veka, ima tu i očiglednih odjeka tropa iz američkog nezavisnog filma, čiji su autori izabrali da egzistencijalnu mučninu sagledavaju u retrovizoru (u tom pogledu, Neizmernost ulazi u nezgodnu analogiju sa remek-delom Anga Lija, besprekornom Ledenom olujom, a, iskreno, iz tog poređenja bi i znatno kvalitetniji i autorski odrešitiji filmovi umešnijih reditelja nego što je Krijaleze mereno na dosadašnjem uzorku izašli kao brzo poražena strana). Neizmernost zaista funkcioniše kao arthaus film srednjeg/festivalskog usmerenja koji ima smisla i kada ga posmatramo u kontekstu dela kino-ponude, ali ostaje utisak da naprosto, mimo krajnje uspelih delova i segmenata (poput onog kada deca na kraju popodnevne zabave krenu da istražuju vodovodne lagume ispod terase na kojoj im se i dalje zabavljaju majke), ovaj film ipak deluje kao skup pojedinačnih rešenja i neujednačenih delova nego kao organska, ujednačena i upečatljiva celina. Tome treba dodati i povremeno odveć intruzivnu i prenaglašenu poetičnost i liričnost, kao i utisak da na kraju autor nije uspeo da razreši onu čitav niz decenija tešku mozgalicu – kako “gromko” i ubedljivo okončati filmsku priču koja je već od prvih joj minuta jasno postavljena kao drama nižeg intenziteta.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve