Stešnjena između litija i litijuma, od Kosova do korupcije, Srbija možda više i nema sopstvenih talenata da iscedi pred svet, ali još uvek prepoznaje i srdačno pozdravlja one koje je zavolela pre nego su otišli globalno. Damir Imamović je u Beogradu stidljivo zablistao sredinom prve decenije XXI veka, još dok nije imao nijednu sedu, i odmah uzleteo zahvaljujući redovnim, odličnim albumima, a gostovao nam je i po nekoliko puta godišnje, u raznim postavama (“Vreme” 854. 2007, 959. 2009, 1321. 2016.). I zar je već šest godina prošlo otkad je ovde imao koncert? Ne stiže od svetske karijere, o kojoj smo u svom haosu neredovno obavešteni, te pabirčimo da je na potezima od Kine, SAD, Meksika, Japana, Indije… objavio visoko ocenjene albume Dvojka (Glitterbeat, 2016.) i Singer Of Tales, s poznatim producentima (Kris Ekman, odnosno Džo Bojd), te ovenčan raznim nagradama, npr. Najbolji evropski umetnik u World Music (top autoritet, magazin Songlines, 2021.) za još uvek aktuelni CD Singer Of Tales (Wrasse, 2020.)
Takvog a skromnog su nam ga predstavili Kontra Rights i Pop Depresija (jedna od najzanimljivijih i najagilnijih onlajn disko-kuća i koncertnih agencija na Balkanu, ako smemo da se pohvalimo?) u velikoj/sedećoj dvorani beogradskog Doma omladine, s ulaznicama 1.200-2.000 rsd. Plus pomalo starinsko iznenađenje/zagrevanje, banjalučki pesnik/kantautor Igor Božanić koji studira u Beogradu, ranije je nastupao/objavljivao kao Sir Croissant (na engleskom), a pod svojim imenom (i na maternjem jeziku) najzad 2021. kada je album Runo izašao s etiketom Pop Depresija/Kišobran. Sam s akustičnom gitarom i minimumom efekata, u sali koja se lagano popunila i toplo ga primila, pokazao se kao netipični svirač i još neobičniji pevač. Hrabriji nego sigurniji, u neobičnim pesmama vokalne vijuge išle su od npr. Damira Imamovića ka Timu Bakliju. Svakako vredan ponovnog slušanja, Božanić je svoj set završio akapela, Kraj potoka bistre vode (što je bilo i u Damirovom repertoaru).
S malom, ekonomičnom scenografijom i sopstvenim osvetljenjem, novi trio D. Imamovića prijatno podseća na prvi, svingujući DI3 s početnih albuma …svira standarde (2006, Buybook, Sarajevo/BiH) i samizdat Abrašević Live (2008), ali su i razlike očite. Ovo je na repu širomsvetskog promovisanja Singer Of Tales i pred izlazak novog dela s poznatim exSarajevo piscem Aleksandrom Hemonom (poslednjih godina proslavljen kao koscenarista serije Sense8 i filma The Matrix Resurrections). Nekonvencionalne Imamovićeve saradnje ovog puta stigle su u soundtrack romana The World And All That It Holds, s čuvenom arhivskom etiketom Smithsonian Folkways!
U triju su sada svestrani i veoma traženi slovenački kontrabasista Žiga Golob (džez, amerikana, primenjena, ambijentalna, Kreslin, T. Obrovac…) te istanbulski majstor za kemenče (preteču violine) Derija Tirkan (Derya Turkan), cenjeni instrumentalista i poznavalac izvorne i svetske muzike, kog ste možda primetili kroz saradnju s Bojanom Zulfikarpašićem, između brojnih drugih. Damir je ostao pri svom tamburu, poručenom da ga samo za njega izgrade – namerno “izgrade”, ne “naprave” – bosanske sazlije. Taj dragoceni, unikatni instrument dopušta mu gotovo sve što i akustična gitara, ima prizvučje saza, a podseća i na lautu/lutnju.
Opušten i duhovit u kratkoj konferansi, Imamović upliće i neke od svojih najstarijih autorskih radova (Dva se grada) i možda oveštale ali izvanredno preporođene U Stambolu na Bosforu i sefardsku Adio kerida, bezvremenske bisere (Da sam ptica Jovice Petkovića), Tambur itd. Elegična Sunce tone Alekse Šantića došla je preko nezaobilaznog Himze Polovine (od psihijatra do filozofa, ako ćete nemuzički), i zaista – ovaj Damirov postupak etnomuzikoloških istraživanja, autorskih dorada, prefinjenih obrada na Balkanu nema para, a slobodno se može porediti s nekim poduhvatima Raja Kudera. Dodajte tome Kad bi… iz predstave Snijeg (Pamuk/Mustafić) i lokalizovanu Duni vetre (BG adaptacija, s Avale), poneku tačku samo uz tambur, jednu uz kontrabas i ništa više, i eto trijumfa, opet. Sat i po, uz biseve Kafu mi draga ispeci i Sinoć sam Ti Safo.
Sretni smo što ipak, makar ne redovno kako bismo voleli, uživamo u razvoju Damira Imamovića. Ne bi nam škodilo da održi ovde još neku sevdah-radionicu ili da se vratimo njegovoj knjizi Sevdah (Vrijeme, BiH, 2016.)