Najvažniji svedok okrivljeni u postupku protiv kriminalnog klana Veljka Belivuka i Marka Miljkovića akademski je građanin, IT stručnjak, trgovac bitkoinima i džudista. Ipak, Srđan Lalić bio je i desna ruka Velje Nevolje i Mareta Mesara, kao i osoba od poverenja vođe kavačkog klana Radoja Zvicera.
Pred sudsko veće Lalić je stao u beloj košulji i crnom džemperu. Upadljivo tamne kose i bledog lica, pedantno očešljan i smiren poput sveštenika. Bio je spreman za svedočenje, kao da je to tek još jedan posao koji bi trebalo obaviti. Pre nego što je progovorio, preko ramena je bacio hladan pogled ka tridesetak pripadnika klana, koji su napeto sedeli iza neprobojnog stakla, okruženi sudskom stražom. Pogledom kratkim, ali usresređenim, kao da im je poručio: „Ovo sada je vaš kraj, posle mene, klan ide u slobodan pad.“
Hladno i sistematično
Najpre se zakleo u svoju čast da će govoriti istinu i samo istinu. I pre nego što je počeo da opisuje zverstva, koja je i lično činio, izjavio je saučešće porodicama ubijenih i izvinio im se zato što će morati da čuju njegovo izlaganje, koje je trajalo satima, baš kako je i najavio: „Potrajaće ovo“.
Otimao je, sadistički mučio i ubijao ljude, dilovao je i distribuirao drogu i oružje, bio logističar za zločine i hakerisao video nadzore kako bi lakše uništio nečije živote.
Ubijanje pripadnika suparničkog klana u sobi strave u Ritopeku bio je Lalićev posao. Tim poslovnim zadacima prilazio je sistematično, pedantno i hladnokrvno. Tuđa smrt bila je njegov život. Sada o svim zločinima u kojima je učestvovao i za koje zna, javno govori sistematično, pedantno i hladnokrvno. Tuđa smrt i robija, sada će značiti njegovu slobodu. Naime, Srđan Lalić je jedini svedok saradnik koji ima direktna, a ne posredna saznanja o jezivim dešavanjima u Ritopeku i sa Tužilaštvom za organizovani kriminal sklopio je sporazum na 18 godina zatvora, u zamenu da ispriča sve što zna o klanu.
Šta je prećutao
A toliko toga je ispričao… Za samo dva dana Lalić je kavčane i Belivukov ogranak, koji se zvanično terete za sedam ubistava, uspeo da optuži za još desetak mafijaških likvidacija i otmica, koje se ne nalaze u optužnici. Objasnio je da je grupa funkcionisala poput kartela, sa vojničkom hijerarhijom i zadacima i to na teritoriji gotovo cele Evrope.
Ipak, čini se, još je više tog Lalić prećutao… Ni jednog trenutka nije spomenuo veze Belivuka i Miljkovića sa državnim i političkim funkcionerima. Tu i tamo nagoveštavao bi da je postojala policijska podrška, ali te rečenice su ostajale nezavršene i kao da mu taj segment nije bio „zadata tema“. Doduše, o korumpiranosti bezbednosnih službi imao je šta da obelodani, ali samo kad su u pitanju dešavanja na teritoriji Crne Gore.
Žrtve nisu urlale
Da je Srđan Lalić svestan suda javnosti pokazuje matrica koju je koristio u svom izlaganju kada je govorio o zločinima u kojima je lično učestvovao. Potpuno smirenim tonom opisivao je kako je tukao ljude, kleštima im čupao nokte i nožne prste, a iz optužnice saznajemo da je žrtve pekao i peglom, davio kablovima i klao. Sve to Lalić priznaje, ali svaki put kada opisuje kako se sadistički iživljavao nad žrtvama, napominje: „Možda su bili drogirani ili u šoku, ali nisu urlali… kao da bol nisu osećali… pogled im je lutao, nisu reagovali na udarce čekićem…“ Ovakvim opisima, svedok okrivljeni kao da pokušava da porodicama ubijenih pruži zrno utehe, da njihovi bližnji nisu dugo i mnogo patili, ali i da umanji svoju monstruoznost. Ukoliko bi neko od okrivljenih pokušao da demantuje Lalića, koji umanjuje agoniju žrtava, morao bi zapravo da prizna krivicu.
Atentat na Vučića
Osim suda javnosti, svestan je Lalić i političkog suda. Na kraju izlaganja optužio je Zvicera da je hteo da uloži pet miliona evra za promenu vlasti u Srbiji, s čim je, kaže, Belivuk bio oduševljen. Plan je bio da se bezbednosni sistem potkupi, a ako bude neophodno likvidiraju državni zvaničnici, pa i sam predsednik države Aleksandar Vučić.
Dok je Lalić govorio o zverstvima, okrivljeni u staklenom kavezu, uglavnom su ćutke i pognutih glava slušali njegovo izlaganje ili zapisivali upečatljive momente. Međutim, u trenutku kada je Lalić spomenuo planiranje atentata na državnike, Veljko Belivuk je histerično i glasno počeo da se smeje, tako da su se svi oko njega trgnuli.
Takva reakcija privukla je i pažnju publike, u kojoj je, osim novinara bilo i dvadesetak operativaca i inspektora u civilu. Jedan od bezbednjaka kratko je prokomentarisao: „Zar nije Belivuk želeo da se u sudnici priča o politici, što mu sada smeta?!“
Srđan Lalić ostao je pribran i smiren do kraja suđenja. Kada ga posmatrate i slušate kako jednostavnim, jasnim, čak i gramatički ispravnim jezikom opisuje najjezivije momente iz novije srpske istorije, imate utisak da je on zapravo vojnik. Emocije ga ne ometaju da odgovori zadatku. Kao da je sa istom posvećenošću u stanju da bude dečiji vaspitač, ubica, ali i savršeni svedok protiv kartela.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com