„Ovo je noć ponosa, olakšanja, suza, zagrljaja, snova, sećanja“, rekla u nedelju uveče Đorđa Meloni. Ali kada ova noć prođe, mora svima da bude jasno, da „to nije bio cilj, već početak“. Noć je prošla, a Braća Italije su prema nezvaničnim rezultatima sa oko 25 odsto najjača partija u Ialiji, asa koalicionim partnerima po svemu sudeći će imati komotnu većinu u parlamentu.
Ko je žena koja je Italiju odvukla udesno i prepala dobar deo Evrope?
Đorđa Meloni je politikom počela rano da se bavi: već sa 15 godina je pristupila “Omladinskom frontu” profašističke Movimento Sociale, a posle 30 godina aktivnog političkog života, vodeći partiju Braća Italije (Frateli ‘d Italia) u koaliciji sa još tri desničarske partije po svemu sudeći će biti prva žena na čelu itaijanske vlade, i to najdesnije od Drugog svetskog rata.
Početak njenog puta do tog trenutka nije obećavao. Braća Italije su na prvim izborima na koje je partija izašla 2018. godine osvojila oko dva procenta glasova, ali sada samo čekaju da saznaju sa koliko su prcenata pobedili.
Nagli uspon partije i Đorđe Meloni mogao se naslutiti pre dve i po godine, na mitingu ispred bazilike Svetog Jovana u Rimu. „Ja sam Đorđa, ja sam žena, ja sam majka, ja sam hrišćanka“, uzvikivala je tada Melonijeva. U tim rečima je na neki način sabrano ono što je osnova njene politike, koju nazivaju populističkom, radikalno konzervativnom, pa i profašističkom – borba za tzv. „tradicionalne vrednosti“ ispod kojih se krije mnogo toga. Na primer, odbijanje da prihvati da je pozicija LGBTQ zajednice pitanje prava i sloboda, a ne morala i seksualnosti, po čemu je na liniji Rimokatoličke crkve; proterivanje migranata; ekstremno konzervativni pogledi na društvo; tvrda nacionalna politika oličena i sloganom Braće Italije „Za Italiju!“ (Per l’Italia!) u predizbornoj kampanji, kao i onim ranijim, „Bog, otadžbina i porodica“, koji upotrebljavaju brojni tvrdi konzervativci svuda na svetu, a koristio ga je i Benito Musolini.
Odnos prema Musoliniju
Upravo zbog „mekih“ stavova o Musoliniju i italijanskoj prošlosti u vreme vlasti fašista Melonijevu prate epiteti poput „neofašistkinje“, ali je u poslednje tri godine na mnogo načina pokušala da „ispegla“ taj deo političke prošlosti, pa sada kaže da je stranku oslobodila fašističkih elemenata i da je italijanska desnica „predala fašizam istoriji već decenijama“.
Njen najbliži saradnik Gvido Krozeta, sa kojim je i osnovala partiju, pokušao je da u sličnom duhu objasni odnos Melonijeve prema fašizmu i Musoliniju: „Đorđa je veoma koherentna osoba: ona je odrasla u političkoj porodici u kojoj je jedna strana dolazila iz postfašističkog miljea. Ona smatra da nema svrhe da se posle 25 godina provedenih u politici nekome pravda da nije fašista. Đanfranko Fini je to uradio i nije mu mnogo pomoglo, kad god bi se zagrejala politička pozornica on je za svoje protivnike bio obični fašista. Meloni se kao ministarka zaklela na odbranu Ustava, bila je i potpredsednica Kamere (Donji dom Parlamenta), dakle ona je na delu pokazala da nije fašista.“
I pored toga, nemački „Špigel“ je naziva „postfašistkinjom“, dok bečki “Standard” piše: „Melonijeva je politički veoma desno orijentisana, ali se ne može nazvati zatucalom fašistkinjom“.
Na kursu SAD i NATO-a
„Fajnenšel tajms“ je Đorđu Meloni svojevremeno nazvao „italijanskom Marin Le Pen“, ali ima onih koji ukazuju da je ona u svom konzervativizmu i stavovima prema LGBTQ+ zajednici mnogo bliža „italijanskoj Margaret Tačer“. To možda potvrđuje i činjenica da je partija Đorđe Meloni u Evropskom parlamentu u poslaničkom klubu koji su osnovali britanski konzervativci, pre nego što je Velika Britanija napustila Evropsku uniju. U tom klubu je sa poljskom vladajućom partijom Pravo i pravda Jaroslava Kačinjskog. Liga Matea Salvinija, koalicionog partnera Braće Italije na ovim izborima, je u poslaničkom klubu sa suverenistima i populistima u kome je Nacionalno okupljanje Le Penove, austrijski i holandski slobodari i Alternativa za Nemačku.
Takav izbor Melonijeve verovatno nije slučajan. Za razliku od Salvinija i mnogih evropskih suverenista i populista, ona ne koristi oštru retoriku kada su u pitanju Sjedinjene Američke Države i NATO, naprotiv. Nije nikada gajila bliske veze sa vlastima Rusije i Kine, niti ih je javno podržavala i pravdala, za razliku od drugog koalicionog partnera – Silvija Berluskonija. Očigledno, Đorđa Meloni pokušava da i na Vašington i na briselsku administraciju ostavi utisak da neće radikalno menjati kurs italijanske spoljne politike ako postane premijerka. Na tragu toga Braća Italije su, takođe, odustala od protivljenja evru i zalaganja za povratak lire, ali se zalažu za reformu Evropske unije kako bi EU postala manje birokratska i manje uticala na unutrašnju politiku njenih članica.
Protiv Rusije i za naoružavanje Ukrajine
Za razliku od mnogih desničara u Evropi, Đorđa Meloni je osudila rusku agresiju na Ukrajinu, zalaže se za sankcije Rusiji i isporuke oružja Ukrajini.
Ali, prvi član političkog programa njene partije, koji je pripremljen uoči ovih izbora, kaže: „Spoljna politika fokusirana je na zaštitu nacionalnih interesa i odbranu otadžbine“ ili, drugim rečima, „Italija na prvom mestu“.
Sama Melonijeva izjavljuje i da ne trpe sve države EU jednaku štetu od sankcija Rusiji, i zbog toga predlaže osnivanje posebnog fonda EU koji bi pokušao da napravi balans među državama članicama. A bilo kakvi disonantni tonovi u ovom trenutku u Briselu zvuče kao rušenje jedinstvene politike EU prema Rusiji. Međutim, ušima italijanskih birača njene reči sigurno prijaju, a glasa se ipak u Italiji, a ne u Briselu.
U njenoj politici, makar u predizbornimnajavama, lako se može prepoznati populističkirecept Donalda Trampa i Viktora Orbana.
Vreme je za nove patriote
Politički protivnici Đorđe Meloni kažu da jednostavan jezik kojim se ona obraća biračima nije taktika, već da ona drugačije i ne ume. Bilo tačno jedno ili drugo, to joj je donelo uspeh. Mada se pri kraju izborne kampanje dosta pričalo o Evropskoj uniji i ratu u Ukrajini, dominantne teme kampanje su bili inflacija, skok cena energenata, loša ekonomska situacija u zemlji, neizvesna budućnost… U takvim okolnostima, bombastične parole poput „Italija na prvom mestu“ uvek dobro zvuče.
Koaliciju u kojoj su Braća Italije čine još Napred Italija (Forza Italia) političkog veterana Silvija Berluskonija (85), Liga Matea Salvinija i još jedna manja stranka. Braća su tu najjača partija, ali je, valjda za svaki slučaj, Meloni još ranije organizovala veliki kongres njene partije u Milanu pod sloganom „Dosta je bilo dinosaurusa, vreme je za nove patriote“.
I mada rezultati izbora u Italiji i uspeh koji postiže Đorđa Meloni izgledaju kao politički zemljotres koji u ostatku Evropske unije izaziva nervozu, gotovo paniku, ne treba zaboraviti činjenicu da političke pobede u Italiji kratko traju: od kraja Drugog svetskog rata ova zemlja je imala šezdeset i devet vlada, a prosečan rok trajanja vlade bio je 1,11 godina. U tom kontekstu, tek će se videti koliko je i da li je uspon Đorđe Meloni i Braće Italije trajnije stanje koje će proivesti tektonske promene na evropskom kontinentu, ili prolazni trend.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com