Prespavali smo ciklus ekonomskog rasta

Skoro pet meseci posle izbora Srbija je napokon dobila mandatarku za sastavljanje nove vlade. Prvi dani stare i buduće predsednice vlade Ane Brnabić prošli su – kao i obično – u medijskoj ratnoj atmosferi “zbog situacije na Kosovu”. Gotovo da nema razgovora o tome šta novu vladu čeka u ekonomskom smislu. Upravo to je bilo prvo pitanje za Peđu Mitrovića, ekonomistu, donedavnog beogradskog odbornika, a odnedavno i generalnog sekretara Stranke slobode i pravde (SSP): sa čime će nova vlada da se suoči u ekonomskom smislu?

PEĐA MITROVIĆ: Nova Vlada će biti vlada kontinuiteta sa prethodnim vladama SNS-a, ali u značajno promenjenim okolnostima svetske ekonomije i geopolitike. Prethodnih 10 godina u svetu je 10 godina prosperiteta i oporavka, visokih investicija, snažnog obaranja nezaposlenosti i razvoja novih industrija i tehnologija. Tih 10 godina svet je dobro iskoristio da unapredi životni standard svojih građana. Međutim, godine prosperiteta su sada na svom kraju. I nije kriva samo agresija Rusije na Ukrajinu – ovo je kraj jednog ciklusa koji je dominantno ekonomski određen politikama centralnih banaka: kroz politike nultih kamatnih stopa i jeftinog novca kojim je ubrizgana ogromna likvidnost na svetska tržišta, podstaknuti veliki investicioni ciklusi i podstaknut oporavak.

“VREME”: … I na kraju doveo do inflacije, zajedno sa pandemijom.

Da, pandemije je ubrzala njegov kraj. Zapad je tokom ovog perioda uspevao da drži veoma niske kamatne stope bez podgrevanja inflacije, pre svega zbog kanalisanja novčanih injekcija, prevashodno u investicije. Ipak, pandemija 2020. dovela je do drugačije novčane ekspanzije, pre svega zbog masivne pomoći koje su davale zapadne vlade: došlo je do ogromne fiskalne ekspanzije, velikih budžetskih deficita, velikog zaduživanja, zbog straha od posledica pandemije.

Te 2020. došlo je do nezapamćenog štampanja novca – sve zemlje Zapada, u strahu od pandemije, uvećale su novčanu masu preko 30 odsto do danas, što je bez presedana, a monetarna ekspanzija se brzo prelila na opšti rast cena. Neke zemlje su uspele da izbegnu rast cena, poput Švajcarske, koja u svakoj analizi treba da se prikaže kao primer šta znači kada ne štampate novac: oni su sveli inflaciju na nešto iznad tri odsto. Da pojednostavimo, to je “uvezena” inflacija. Sve ostale inflatorne epizode kroz koje prolaze i Srbija i Francuska i Nemačka su posledica štampanja para. U Srbiji nešto više, jer smo štampali nešto više.

Kada pričamo o inflaciji, treba podsetiti i da je Vlada Srbije dala pomoć tokom korone u iznosu od 5,4 milijarde evra. Problem sa tim programom pomoći jeste što je on bio neselektivan i, prema procenama Fiskalnog saveta, skoro 2 milijarde evra je bespotrebno potrošeno zato što nismo pomagali samo onima kojima je pomoć zaista bila potrebna, nego smo davali svima. Zbog istovremene fiskalne i monetarne ekspanzije mi imamo inflaciju 12,8 odsto u julu. A problem je i što bi nam te dve milijarde koje su potrošene bespotrebno značile sada kada je ogromna energetska kriza.

Šta kraj tog ciklusa znači za Srbiju?

U naredne 2-3 godine imaćemo velike izazove na polju ekonomije, koji će se ogledati u usporavanju globalnog rasta i sada izvesno recesije. Blumbergov panel ekonomista daje verovatnoću od gotovo 100 odsto da će se nešto oštrija recesija desiti do kraja 2023. godine. Ukoliko se to desi, mi kao zemlja sigurno možemo na neko vreme da zaboravimo na visoke stope stranih investicija.

Mi već sada imamo situaciju koja nije postojala od 2014. godine, da je deficit platnog bilansa veći od nivoa stranih direktnih investicija, i to znatno. Šta to zapravo znači?

Kada su FED i ECB povećali kamatne stope, investitori su postali mnogo oprezniji. Sa nultom kamatnom stopom je mnogo lakše investirati jer je verovatnoća da ćete povratiti uloženi novac viša. Sad, kada kamatne stope rastu, rastu i troškovi zaduživanja, raste trošak investiranja i investitori su obazriviji prema ulaganjima. Mi smo tek na početku tog ciklusa, ali će pokazati slabosti ekonomskog modela koji smo imali u prethodnih 10 godina. Odnosno, da smo mi tih 10 godina, kada je reč o ekonomskim reformama – zapravo prespavali. Nije ih bilo kao što je to bilo u zemljama centralne i istočne Evrope svojevremeno i tu pre svega mislim na kvalitet poslovnog okruženja, koji se ogleda kroz efikasnost javne administracije, sudstva, kroz kvalitet propisa i neselektivnost u radu inspekcija. U narednom periodu će ovi faktori da se traže malo više nego do sada i to će se odraziti na investicije.

A zašto Srbija ne može kao do sad – da plati investitorima da dođu i imaju sve pogodnosti koje domaći privrednici nemaju?

foto: marija janković

Kad kamatne stope porastu, količina kapitala raspoloživog za investiranje opada, a broj zemalja koji konkuriše za taj kapital ostaje isti, tako da subvencije neće biti dovoljne. Zato je potrebno da Srbija pronađe novi ekonomski model razvoja. Investicije u u Srbiji u prethodnim godinama svodile su se na preplaćene i često nepotrebne državne projekte i na strane investicije, to je bila osnova modela rasta. Domaćih privatnih investicija nije bilo u tolikoj meri jer prosečni domaći privrednici imaju velike poteškoće u poslovanju u Srbiji. Oni nemaju preferencijalni tretman od vlade kada žele nešto da ulože – naročito govorim o malim i srednjim preduzećima i porodičnim firmama, koje su kičma svake privrede.

Oni, na primer, nisu imali naročite subvencije – svega 25 odsto do sada datih subvencija je otišlo domaćim privrednicima. Domaći privrednici svu papirologiju moraju da pribavljaju po redovnoj proceduri, a sa druge strane su strane investicije koje imaju “one stop shop” koji se nalazi u Vladi Srbije, pa kao da imaju nešto povoljnije poslovno okruženje nego što to imaju domaće kompanije. Kao da smo imali dva paralelna privredna ambijenta. To je loš i neodrživ model rasta, koji se potrošio ovim globalnim ekonomskim posrtanjem. Potrebno je da nađemo novi odgovor na to.

I to će nova vlada da uradi?

Neće sigurno. Ne vidim nikakve signale zaokreta u vođenju ekonomske politike. To zapravo uopšte i nije tema. Ne razmišlja se o tome da je ovaj ekonomski model došao do svog kraja. Priča se o svim drugim problemima u privredi – na primer, više ne možemo da sakrijemo kako je EPS potpuno kolabirao i da ne može da proizvodi ono što je ovom tržištu potrebno – ali se uopšte ne razmatra da li smo mi koncepcijski na pravom putu. Pametne vlade anticipiraju trendove na svetskim tržištima, razmišljaju o tome kako će se oni preliti na nas i u skladu sa tim na vreme delaju. Nova vlada u Srbiji ima more problema, ali se još nije trgla.

Na šta mislite?

Jedan od blažih naznaka promena sa kojima se suočavamo već vidimo u usporavanju tržišta stambenih kredita, što je posledica njihovog poskupljenja. A kroz stambene kredite se zapravo pokreće veliki deo tržišta nekretnina. U SAD je ozbiljniji pad već započeo kroz pad prometa novih nekretnina za 12,6 odsto u julu. Takođe, problematična je i struktura kredita koje uzimaju kompanije u Srbiji – počeli su da dominiraju krediti za likvidnost koji čine polovinu ukupno datih kredita kompanijama. Pre 2020. krediti za likvidnost su učestvovali sa manje od 20 odsto u ukupnim kreditima, većinom su bili investicioni krediti. Sada se to okrenulo. A kada se sa dugoročnog finansiranja orijentišete na kratkoročno, to nije dobar signal. Sadašnju strukturu kredita smo, recimo, imali i 2011–2013. Na to se nadovezuje i zabeleženi pad građevinske industrije od osam odsto u prvom polugodištu i usporavanje investicione aktivnosti generalno. Ovi nepovoljni trendovi se još uvek ne očitavaju u BDP-u i zaposlenosti, ali u ovoj situaciji svaka odgovorna vlada mora da razmisli da li nešto treba da promeni, a mi to u ovoj vladi ne vidimo.

Šta treba da promenimo?

Apsolutno je nužno da se okrenemo osnaživanju domaće privrede i jačanju kako privatnog sektora, tako i hitnim jačanjem infrastrukturnih kapaciteta u Srbiji, kao što je EPS. EPS je počeo da stvara godišnje gubitke od preko milijardu evra jer uvozi i ugalj od koga proizvodi struju zato što nije na vreme investirao u otkrivanje kopova, a uvozi i struju. To je ilustracija neodgovornog vođenja ekonomske politike. I pre ovog kolapsa, EPS je u proteklih 10 godina smanjio proizvodnju struje za oko 11 odsto, upravo zbog nedovoljnih investicija i lošeg rukovođenja.

Šta je sa Beogradom? Vi ste bili odbornik, dobili smo novog gradonačelnika, nema više nekih prepoznatljivih lica u gradskom vrhu…

foto: marija janković

Ovog puta je prvi čovek u Beogradu i formalno gradonačelnik, što je pozitivan pomak. Ali, u svakom drugom smislu, ne vide se promene u kursu gradske politike. Retorički sadašnji gradonačelnik zaoštrava i pravi otklon od prethodnog zamenika gradonačelnika, on izuzetno često kritikuje prethodnu gradsku vlast, veoma je nezadovoljan kako je ona radila, kaže da je ona u kampanji davala lažna obećanja… Ali to je samo otklon u retorici. Gospodin Šapić zna da je Goran Vesić bio omražen među Beograđanima, pa želi rečima da napravi distancu u odnosu na njega, ali suštinski ne vidimo nikakve zaokrete ili važne promene.

Odustali su od rečnog prevoza, gde je bilo reči o 400 miliona evra.

Jesu, ali to su iznuđeni potezi. Grad jednostavno nema više dovoljno para. Iako grad Beograd raspolaže značajnim budžetom, toliko se novac rasipa da ga nema dovoljno za osnovne stvari, pa su bili prinuđeni da naprave neke rezove. Međutim, to nije suštinski zaokret u vođenju gradske politike. Kod stvari koje su ključne, kao što je Gradsko saobraćajno preduzeće koje je najveća tačka krvarenja gradskih finansija, tu od promene gradske garniture nema nijednog ozbiljnog poteza. GSP nastavlja da propada, pa autobusi nastavljaju da se spontano pale na beogradskim ulicama, desilo se čak i da su se tri zapalila u jednom danu. Nema nabavke novih vozila, povećana su davanja privatnim prevoznicima, ali ništa od njih zauzvrat nije traženo. Beograd ima mnogo problema: sa gradskim saobraćajem, sa divljom gradnjom, sa radom javnih komunalnih službi…

Veliki problem o kome se ne priča dovoljno jeste da, od dolaska SNS na vlast u Beogradu, dakle od 2013. godine, postoji hroničan deficit gradskih investicija u gradsku infrastrukturu. Kada pogledamo izvršenje budžeta, vidimo da one u budžetu učestvuju manje od 10 odsto. Sa tim iznosom investicija grad ne može da funkcioniše, ne pokriva ni amortizaciju.

Budžet grada iznosi 1,4 milijarde evra, što je odlično, veliki iznos sredstava kojima grad raspolaže, ali onda, umesto da taj novac ulože u infrastrukturu, da se grad razvija, novac non-stop bacaju na besmislene i skupe projekte, setimo se popločavanja Trga republike i prevrtanja kocki ili pasarele kod Beton hale. To je ozbiljno arčenje javnog novca. Zato je Beograd, pošto 8 godina nije ulagao u infrastrukturu, došao u situaciju da je počeo da se i fizički raspada, pa se redovno otvaraju rupe na ulicama. Najbolji primer za to desio se nedavno, kad je na tek rekonstruisanoj Ulici kraljice Marije pukla vodovodna cev, koja nije zamenjena prilikom rekonstrukcije.

Tri godine su radili tu ulicu, navodili kao razlog izmenu cele podzemne infrastrukture, i onda ispadne da nisu zamenili cev. Šta su onda menjali?

Tu su dva problema – jedan je nedovoljno ulaganje, a drugi je što postojeća gradska vlast ne zna da organizuje izvođenje radova pa i po 5 puta probijaju rokove. Dakle, loše planiranje i nekompetentnost. Infrastruktura Beograda to više ne može da izdrži. Gradska uprava mora pre svega da obezbedi kvalitetnu gradsku infrastrukturu, da grad može normalno da funkcioniše, od toga da ulice ne budu pune rupa, da se ne presvlače jeftinim i tankim slojem asfalta, pa do toga da moraš da kupuješ odgovarajuće autobuse za GSP, a ne da kupiš 100 gasnih autobusa, od kojih nijedan ne vozi jer nemaš gasnu pumpu, nemaš gde da natočiš taj gas. Pritom, od tih 100 samo je 20 stiglo, za ostale ni ne znamo gde su. U normalnoj zemlji to je dovoljan osnov da tužilaštvo pokrene istragu vezanu za sve učesnike u procesu. Zbog svega ovoga, moramo da gradsku vlast “ispratimo” u penziju na izborima u martu.

Šta pokazuju istraživanja, da li je Đilasova odluka da ode na razgovore sa Vučićem smanjila podršku kako SSP–u, tako i opoziciji u gradu?

Ne, ljudi u Beogradu su nezadovoljni time kako gradska vlast funkcioniše i to nezadovoljstvo uopšte nije smanjeno nakon izbora. Ništa se nije promenilo, ljudi žele promene. Na izborima u aprilu gradska vlast je dobila 70.000 manje glasova nego opozicija. Naprednjačkoj vlasti u Beogradu novi gradonačelnik nije doneo novu energiju i novi zamajac. Beograđani žele promene, mi treba da mobilišemo to nezadovoljstvo, da ih ubedimo da smo politička opcija koja zaista nosi promene koje treba da se dese.

Za obične glasače taj susret nakon izbora nije bio nikakav šok. Kada se pomerimo iz uskog kruga ljudi koji intenzivno prate politiku, glasači taj susret drugačije gledaju, političari treba da razgovaraju. Ljudima je dosta tenzija i svađa, naša istraživanja tokom kampanje su pokazala da ljudi hoće da čuju za šta se zalažu partije i zbog čega će građanima biti bolje ako mi dođemo na vlast. Opozicija mora da se bavi građanima, a ne sobom. Tokom jeseni i zime opozicija mora da pokaže da je u službi građana, a ne u službi same sebe. Ljudima je dosta situacije da politika bude igra između vlasti i opozicije, a da u njoj građani ne postoje.