Foto: Tanjug/ Jaroslav Pap
Uprkos svim hvalospjevima vlasti kako je srpski zdravstveni sistem u nikad boljem stanju, neki detalji ukazuju na drugačiju, ne toliko fascinantnu sliku. Medicinska pomoć na licu mesta, koja u Srbiji nije ni hitra, a ni toliko hitna, jedan je od takvih. Loša zakonska regulativa, ali i nedostatak ljudstva i vozila, doveli su do toga da je dobiti hitnu pomoć, prevashodno u Beogradu, skoro pa nemoguća misija
U Srbiji ne postoji ni jedan zakon koji reguliše rad Hitne pomoći. Postoje samo protokoli, koji nemaju obavezujuće dejstvo već više služe kao preporuke koje su dalje uslovljene dobrom voljom ljekara da li će postupati po njima ili ih pak ignorisati. Čak ni ti protokoli nisu jedinstveni, već se razlikuju od zavoda do zavoda, dok ih pojedine službe uopšte ni nemaju.
U Beogradu jedino Gradski zavod ima jasan protokol koji je u skladu sa razvijenim evropskim državama – norveški indeks. Taj protokol reguliše trijažu poziva, odnosno postupanje po prijemu prvog poziva. Ostalim zavodima i službama u Beogradu ovaj indeks je potpuna nepoznanica. Nije ni u svim zemljama regiona ovo potpuno definisano zakonom, na primer u Hrvatskoj i Sloveniji postoje uredbe, dok je u Crnoj Gori čak usvojen i poseban zakon. Ista je stvar i sa Evropskom unijom – ne postoje svuda posebni zakoni, ali su na snazi barem odredbe, koje su svakako obavezujuće.
Na sajtu Grada Beograda objavljen je 2019. godine tekst “Beograd nakon 60 godina dobija hitnu pomoć po evropskim standardima”. Tekst je urađen za potrebe posete predsednika Aleksandra Vučića Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć, a evropski standard se zapravo odnosio na rekonstrukciju jedne od zgrada zavoda. Četiri godine pre pisanja ovog teksta, radna grupa Hitne medicinske pomoći Lekarske komore Srbije ukazala je na brojne probleme i tražila donošenje Zakona o hitnoj pomoći, kao i obavezujućih pravilnika koji bi detaljno utvrđivali postupanje nakon poziva čoveka kome treba hitna medicinska pomoć. Po zahtevu pomenute radne grupe, sve je ovo trebalo uraditi po ugledu na evropske zakone, što je kasnije verovatno inspirisalo Grad Beograd da rekonstruiše zgradu ali i onaj pompezni naslov.
CRNI PODACI
Pokret “Pravo na život – Meri” objavio je prošlog meseca rezultate istraživanja o funkcionisanju Hitne pomoći, sprovedenog i među zaposlenima u službama Hitne pomoći i među građanima. Više od devedeset odsto zaposlenih smatra da nema dovoljno ekipa, dve trećine da nema dovoljno dispečera, a više od osamdeset odsto da nedostaje i vozila. Među ispitanim građanima, 76 odsto njih je u poslednje dve godine pozvalo broj 194, a od toga je njih oko 50 odsto rad Hitne pomoći ocenilo lošim ocenama. Razlozi su uglavnom bili loša opremljenost, sporost u reagovanju i manjak ljudstva.
Pokret “Pravo na život – Meri” osnovan je početkom 2020. godine, osam meseci nakon što je supruga osnivača i predsednika Dejana Zejnule tragično preminula. Hitna pomoć je stigla tek nakon drugog poziva, sa zakašnjenjem od 45 minuta. Kako Zejnula objašnjava, celu stvar je pokrenuo dopis pravnice Hitne pomoći u u kome je na sva pitanja o razlozima zašto nisu došli ranije odgovarala da je sve zasnovano samo na protokolima koji ni na šta ne obavezuju, kao i da lekar odlučuje da li treba da dođe ili ne.
Osnivač i predsednik ovog pokreta Dejan Zejnula kaže za “Vreme” da je pored nepostojanja konstantnih pravilnika i protokola o postupanju, ogroman problem što u regulisanju rada i organizovanja Hitne pomoći nema termina “ekipa”. Zakon prepoznaje samo lekare, tehničare ili vozače kao takve, a ne računa ih u sklopu jedne ekipe.
Na svakih šest hiljada stanovnika Hitna pomoć mora imati po jednog lekara, za više od 15 hiljada treba još jedna cela ekipa. Ekipe se dalje dele u pet radnih smena. Prema istraživanjima pokreta, u Beogradu bi ovom logikom trebalo da rade 53 ekipe po smeni, a imaju ih samo 22.
ŠTA JOŠ NE VALJA?
Prema sadašnjem zakonu, kada lekar iz Hitne pomoći ode na specijalizaciju, i dalje se vodi da radi u Hitnoj pomoći, što zakonski onemogućava zapošljavanje novog.
Sagovornik “Vremena” kaže da, prema statistici, Hitna pomoć u Beogradu izlazi na teren na svaki osmi poziv. U Kragujevcu je to na svaki treći, dok u Nišu i Novom Sadu na svaki četvrti. Prema izvodima Ministarstva zdravlja, Hitnoj je u proseku potrebno osam minuta da stigne. Zejnula navodi da to jeste tačno, ali tek nakon što se taj pacijent stavi u prvi red hitnosti, a do toga dolazi obično nakon drugog, trećeg poziva. Dodaje da je problem što se u prvi red hitnosti dospeva kada je često već kasno jer je prilikom urgentnih slučajeva od suštinske važnosti da se postupi u prvih sat vremena. Kaže da je, prema statistici “Batuta”, prošle godine u Beogradu, usled iznenadnih srčanih zastoja, preminulo 749 pacijenata, a da je 615 njih preminulo pre nego što je došla Hitna pomoć.
Pored nedostatka ekipa i vozila, jedan od razloga zašto se toliko čeka je i to što ne postoje kaznene odredbe za zloupotrebu pozivanja Hitne pomoći. To znači da dispečer nekad čeka do poslednjeg trenutka jer nije siguran da li je poziv bio šale radi. Ta šala može dovesti do gubitka života na drugom mestu, ali ostaje nekažnjena.
Upozorenje zaposlenih na manjak vozila, kako se vidi u pomenutoj anketi, kosi se sa izjavama vlasti. Ministar Zlatibor Lončar je još 2019. godine pričao o velikoj nabavci vozila i saniteta, a često se pominju i donacije koje pristižu sa svih strana, pa se postavlja pitanje gde su sva ta vozila. Kako je ranije pisao “Dojče vele”, lekar uzbunjivač iz Niša je 2020. godine podigao uzbunu jer je njegova ekipa hitne pomoći kasno poslata na teren, te je pacijent preminuo. On je takođe ukazao na nepostojanje protokola, nedovoljan broj vozila i staru i neispravnu opremu, što je sve rezultiralo pretnjom da će dobiti otkaz i disciplinskom merom.
Zejnula kao problem navodi i primopredaju pacijenata. Naime, kada Hitna pomoć doveze pacijenta na prijem i preda ga dežurnom službeniku, stanje pacijenta se objašnjava usmenim putem, ne pišu se nikakvi izveštaji, što se, po njegovim rečima, često polovično ili izmjenjeno “prepriča” dežurnom doktoru, te tako dolazi do konfuzije.
IMA LI LEKA?
Nakon više neuspelih pokušaja da se dopre do Ministarstva zdravlja, Pokret je uspeo da izdejstvuje sastanak sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarom, nakon čega je, po Zejnulinim rečima, ministar naložio šefu kabineta da se formira radna grupa za izradu Zakona o hitnoj pomoći. Pokret, u svojstvu građana, predlaže donošenje Zakona o hitnoj pomoći koji bi jasno prepoznao lekara, tehničara i vozača kao ekipu, i uveo jedinstven indeks za trijažu poziva i primopredaju pacijenata. Traže i da zakon sadrži kaznene odredbe za zloupotrebu poziva, kao i sankcije za neodgovorno postupanje zaposlenih u Hitnoj pomoći.
Takođe, u saradnji sa Otvorenim parlamentom i Evropskom delegacijom u Srbiji, ovaj Pokret započinje projekat “Reci glasno da ne bude kasno”, koji će imati za cilj informisanje građana o problemima u hitnoj pomoći kroz potkaste u kojima će gostovati građani, lekari i advokati.
Čini se da su mnogi već ukazivali na brojne probleme i propuste u vezi sa Hitnom pomoći. Međutim, kao i u mnogim drugim situacijama u srpskom društvu, sve se do sada završavalo eventualnim obećanjima i fotografisanjima pojedinaca iz vrha vlasti ispred nekog novog sanitetskog vozila koje samo zauzima mesto u garaži, jer nema ko da bude u njemu na terenu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
