Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Henrik Ibzen: Nora – Lutkina kuća režija Tatjana Mandić Rigonat Narodno pozorište
Nora – Lutkina kuća je komad koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim – zahteva jasan i hrabar stav od onih koji ga igraju i pozorišnu postavku koja će isprovocirati one koji komad gledaju. Zato je sa velikom znatiželjom dočekana Nora – Lutkina kuća u Narodnom pozorištu u kojoj Nada Šargin igra naslovni lik, a režira Tanja Mandić Rigonat. Na prvi pogled to je odličan repertoarski potez – rediteljka je uspešno režirala klasiku na ovoj sceni (Ivanov), glumica iza sebe ima niz uspešnih rola… U najavi predstave piše i da Lutkina kuća nije postavljana na sceni Narodnog pozorišta čak sto godina i da je ovaj neslavni jubilej razlog više da se danas igra. Ipak, treba se podsetiti da je naša publika početkom dvehiljaditih u okviru festivala Bitef imala prilike da vidi Noru u režiji Tomasa Ostermajera u kojoj glavna junakinja na kraju predstave, umesto velike rasprave sa mužem, izvadi revolver i ubija ga. Ta predstava, izvedena baš na sceni Narodnog pozorišta, ostavila je snažan utisak na mnoge gledaoce. No, to sećanje ne mora da obavezuje Tanju Mandić Rigonat. Ona stvara svoju predstavu koja utemeljenje može imati u savremenim, ovdašnjim borbama za zastupljenost žena na svim upravljačkim nivoima, u razotkrivanju dugo skrivanih slučajeva seksualnog nasilja… Dakle, repertoarski Nora – Lutkina kuća je dobar potez. Tim je važnije otkriti šta smo gledali na sceni Narodnog pozorišta.
LUKSUZ I STERILNOST
U didaskalijama na početku komada Ibzen opisuje mesto dešavanja – dnevnu sobu u Norinom domu kao prijatnu i sa ukusom, ali ne luksuzno nameštenu. Razlog je taj što Nora i njen muž još uvek žive skromno jer je Torvald Helmer tek dobio mesto direktora banke. Oni će osetiti stvarnu promenu tek za koji mesec kada stigne značajno povećanje plate. Za sada, Nora se zadovoljava kupovanjem božićnih poklona. Takođe, u komadu Nora kaže da se oblači skromno – kupuje najjeftinije, ali srećom ima lepu liniju pa joj sve dobro stoji. Ona godinama štedi na sebi da bi otplatila menicu koji je tajno potpisala da bi mužu mogla da omogući skupo lečenje. Jedino gde Nora sebi povremeno daje odušak je kada krišom kupi i pojede slatkiš. Komad Lutkina kuća počinje u prelomnom trenutku za Noru. Ona se sa radošću nada da će se izvući iz dugova, prestati da štedi i konačno početi da živi opuštenije. Scenograf Branko Hojnik pravi veliki, svetli, sterilni prostor, sa ogromnim ogledalom sa leve strane pozornice, velikom jelkom sa desne i modernim spiralnim stepenicama na sredini. To je prostor koji odiše luksuzom i sterilnošću i čini se da mu je cilj da nas fascinira. Kada se pojavi na sceni Nada Šargin kao Nora, ona ima na sebi fantastične čizmice i haljinu koja joj božanstveno stoji – na njoj očigledno ništa nije ni jeftino, ni skromno, ali jeste sasvim u skladu sa scenografijom. Nakon prve, sledi druga, pa treća haljina, pa kostim… Nadi Šargin prelepo stoje sve haljine koje je kreirala kostimograf Ivana Vasić. Međutim, u tim haljinama niko, pa ni Nada Šargin, ne može da izgovori rečenicu “ja na sebi štedim”, a da joj publika poveruje. To osećanje da ne verujemo likovima pojačava se dolaskom Kristine Linde koju igra Katarina Marković. Kristina Linde je Norina drugarica iz detinjstva koja je godinama naporno radila da bi izdržavala svoju porodicu. U komadu postoji čak i jedna usputna rečenica kada doktor Rank primeti da ju je obišao na stepenicama, a Linde, gotovo se pravdajući, kaže da se sporo penje jer ne može da ide brže. Linde nije starica, već se bukvalno fizički satrla od rada. A kako izgleda Linde u Narodnom pozorištu? To je žena koja je savršeno našminkana, ima odličnu modernu frizuru i kraljevsko zeleni kostim na kome posebnu pažnju privlače suknja-pantalone. Spreda izgleda kao duga suknja na falte koja izdužuje figuru, a otpozadi lepo ističe obline. Ovaj kostim ima sjajnu dozu feminističkog šika i ekscentričnosti. Zato kada Kristina Linde govori da se napatila i da je živela teško mi ne možemo da joj verujemo jer sve na njoj govori suprotno. Jedino gde joj donekle verujemo je kad prigovara Nori da živi lakomisleno. Međutim, strogost sa kojom to govori i kostim koji glumica nosi odaju utisak da prigovara feministkinja, a ne siromašna, radom smoždena drugarica koja je došla da moli za posao. Sudari između onoga što nam se govori i što vidimo su česti na početku predstave i čine da radnja deluje sporo i nategnuto. Muž Torvald Helmer (Nenad Stojmenović) naziva svoju ženu slatkom malom Norom, a mi vidimo da su oni vršnjaci. On se trudi da pred njom igra strogi autoritet, ali nije jasno na čemu se taj autoritet zasniva. Jedino kada mu možda poverujemo je trenutak kada on Noru strogo upita da li je jela bombone. U tom trenutku, mi naslutimo da bi Torvald Nenada Stojmenovića možda mogao da bude grub prema Nori. No, Ibzen nam u prvom činu ne daje mnogo povoda da sumnjamo u Helmera. Pisac želi da stvori atmosferu toplog i harmoničnog doma pred Božić čiju sreću narušava Krogstad koji ucenjuje Noru menicom na kojoj je falsifikovani potpis njenog oca.
PROVLAČENJE KROZ BLATO
Advokata Krogstada igra Goran Jevtić. Gorana Jevtića dugo nismo gledali u novoj ulozi i sada se ovaj sjajni glumac vratio na pravi način. On advokata Krogstada igra kao ružnog, zapuštenog čoveka koji jako dugo živi u bedi i muci. Ta muka, beda i frustracija jasno se vide na kostimu i očitavaju se u svakom pokretu i svakom tiku na licu ovog glumca. Krogstad je po, komadu, školski drug Helmera koji je nekada napravio nekakav pravno-finansijski pogrešan potez. On je, za razliku od Nore, razotkriven i to ga je koštalo društvenog ugleda. Takođe mu je žena umrla, sam se brine o četvoro dece i jedva je dobio čestiti posao u banci koji treba da mu omogući povratak u sfere javnog života. Baš uoči Božića njegov školski drug Helmer odlučuje da ga otpusti, kako bi na njegovom primeru pokazao svoju moralnu i profesionalnu beskompromisnost i doslednost. Krogstad ima falsifikovanu Norinu menicu i odlučuje da je iskoristi kako bi ucenio Torvalda, zadržao mesto u banci, a možda i napredovao. Jevtićev Krogstad zna da je to što radi odvratno i nisko, ali isto tako zna da mu je ta prljava rabota jedina šansa za opstanak. U svakom trenutku kada je on na sceni naslućujemo duševnu borbu tog čoveka koji se istovremeno gnuša svojih postupaka, ali je i rešen da se po svaku cenu izbori za opstanak u jednom surovom svetu u kome javnost jedva čeka da pojedinac napravi nekakav pogrešan potez pa da ga sladostrasno provlači kroz blato. Upravo iz tog razloga Krogstad Gorana Jevtića je najveći gubitnik u predstavi.
Nada Šargin je odlična i posvećena glumica i ona svoju Noru nastoji da brani, ali joj na ruku, osim kostima i scenskog prostora, ne ide ni način na koji je režirana predstava. Kada se na sceni prvi put pojavi sa božićnim poklonima ona toliko igra, tako pocupkuje da nas više zbunjuje nego što nam stvara utisak bezbrižne osobe koje se raduje nakon povratka iz šopinga. Teško možemo da razumemo i njeno oduševljenje kada pojede običnu šećernu bombonu. Uopšte nam nije jasno zašto jedna osoba koja hoće da sakrije od bližnjih pravo stanje stvari toliko afektira i pokazuje nervozu. Taj nesporazum se odražava i na odnose sa drugim likovima. Najviše problema ima Hadži Nenad Maričić koji kao da nije znao kako da pristupi liku doktora Ranka. To je razumljivo jer je lik doktora Ranka i u komadu bledi recidiv funkcije rezonera u građanskoj drami. Njegova priča o naslednoj bolesti koju mu je preneo njegov grešni otac i od koje on umire ovde je potpuno zbunjujuća i neprevodiva u savremeni kontekst. Jedina dva lepa momenta su kada on poljubi Noru i kada svira dok Nora igra. Ljubljenje na sceni u Ibzenovom dobu bilo bi neprihvatljivo, ali danas je sasvim logično razjašnjene odnosa između Ranka i Nore. Momenat kada on svira na gitari je isto tako lep, jer ovaj glumac očigledno ume i voli da svira. Nenad Stojmenović kao Helmer je najupečatljiviji kada se na kraju iskreno prepadne za svoju sudbinu. Njegov način igre u toj sceni sam po sebi deluje uverljivo. Međutim, ne možemo, a da se ne zapitamo kako je moguće da muž koji preti ženi zato što jede bombone bez odobrenja i koji poželi da je siluje kada ona odbije seks, u trenutku kada je ugroženo ono što je njemu najvažnije (društveni ugled) ne uradi ništa drugo nego se prospe po podu i očajava. Nada Šargin kao Nora je najubedljivija u trenucima kada ostane sama i kada u panici shvata šta je učinila i kuda je vodi ukupna situacija. Tada verujemo da su Noru ophrvali strah i užas jer je shvatila kakav je svet u kome živi i da sudbina poput Krogstadove lako može i nju zadesiti.
Rediteljka dosledno sledi Ibzenov tekst i uložila je napor da koristeći kao osnov prevod Ljubiše Rajića napravi “govorljiv” tekst predstave. Međutim, propustila je da odgovori na pitanje kada se dešava radnja predstave – u vreme pisanja komada ili danas. Ovako je ispalo da ženama pravno nije dozvoljeno da potpisuju finansijski ugovor bez odobrenja muža, da se važne poruke dostavljaju pismima, ali da istovremeno Nora i Torvald imaju mobilne telefone, prave selfije i govore “fuck you”. Nije jasno ni šta je rediteljka htela da dobije pomenom kraja. Umesto da zalupi vratima i ode Nora u ovoj predstavi silazi sa scene u publiku, gleda u nas i ponavlja rečenicu koju je već rekla Torvaldu: “Ako pronađemo iskrenost.” Iskrenost? Čiju iskrenost i kakvu iskrenost kada u ovoj predstavi sobarica svira klavir (diskretna ali konstruktivna pojava Jelene Blagojević), siromaštvom ugrožena žena nosi šik odelo, a glavna junakinja, simbol borbe žene za društveno dostojanstvo i poštovanje se pred publikom, na rampi, više puta nepotrebno skida do donjeg veša.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve