Taj Žilnikov svet, to je jedna biosfera za sebe, u kojoj je on naizgled samo jedan od egzemplara
ŽŽŽ, Žurnal o Želimiru Žilniku (1)…
Osim što je veliki reditelj, Želimir Žilnik je i pokretni praznik. Imam neku teoriju, sasvim privatnu, totalno nedokazivu, a ipak apsolutno tačnu, da Žilnik nosi pola Novog Sada u džepu, ili već negde unutar svoje jedinstvene aure, pa kad se Žilnik izmesti, kad ode nekuda, Novi Sad se smanji, skvrči se na pola, a kad se vrati, onda i Novi Sad poraste, ponekad čak toliko da deluje kao da je veći od samog sebe. I jeste veći – tačno za jednog Žilnika, što nije malo. Bio je u Novom Sadu još jedan takav, mada po svemu drugačiji, i ima ih još nekoliko koji koliko-toliko drže korak, čine razliku. Šta bismo bez njih nemam pojma, a i nerado zamišljam.
Osim što je veliki reditelj, Žilnik je i veliki glumac, mada (kaže da) nema pojma o glumi, niti je ikada glumio. Uostalom, ni njegovi glumci baš ne “glume”, zar ne? Čak ni Mićko nije onomad glumio – a tek ne nedajbože parodirao – Tita, nego je bio Tito. I ljudi su mu se zato kao Titu i obraćali. Nisu oni zato “primitivni” nego znaju, osećaju razliku između najmljeničke “glume” i svrhovite umetničke impersonacije. A kako je onda Žilnik veliki glumac? Tako što, kad je pred kamerom, “pojede” sve ostalo, ali ne nametljivošću rutinera i trikstera i onom napornom histrionskom kočopernošću manirističkih izvođača glumačkih radova, nego samim sobom, bivajući ona autentična životna, ljudska, umetnička pojava od koje ne želiš da odvojiš oči i uši, nego bi još i još.
A ovo dolazi otuda što je, osim što je veliki reditelj, Žilnik i veliki pripovedač, usmeni pre svega, i što je ne samo sve čega se kao filmadžija dotakne osuđeno da postane prvorazredna priča, nego je i sam njegov život najbolja od svih njegovih priča, od koje je bolji jedino način na koji je izlaže. Kako to izgleda u tzv. životu, znaju svi koji imaju sreću i privilegiju da Žilnika poznaju. Kako to izgleda na filmu, mogli smo se, ni prvi ni poslednji put, uveriti u Žurnalu o Želimiru Žilniku, dugometražnom dokumentarcu (da ne rečemo biopicu) Janka Baljka. Osim što u ovom biopicu, za razliku od onih klasičnih bioskopskih, sam Žilnik igra Žilnika, što je jedino moguće i jedino zamislivo, kao što niko na svetu osim Klinta Istvuda i Vudija Alena ne bi mogao da odigra Klinta Istvuda i Vudija Alena, pa zato niko ni ne pokušava.
Kad smo već kod ove dvojice, pogledajte, u Baljkovom filmu ili izvan njega, mladog Žilnika, “pravnika koji se bavi filmom”: ne liči li vam više na Vudija Alena? A onda pogledajte vremešnog Žilnika: nije li nekako više dao na Klinta Istvuda? Drugim rečima, umesto da “propadne” u skladu s banalnošću biologije, Žilnik je, osim što je veliki režiser, s odmicanjem godina i sve bolji frajer, što opet ima neke veze s tim što je umetnički život (a svaki je tvoj život umetnički život, kad si zaista umetnik) Žilnikov višedecenijska saga o vitalnosti postojanja u stalnom otporu, na manje ili više samoizabranoj margini, tamo gde je manje svega osim čistog vazduha i zdrave atmosfere druženja i saradnje sa onima od čije pojave ne ugibaju sablasni neveni. Takav je, dakle, svet stvorio Žilnik, a onda nam ga pokazao, na filmu.
A taj Žilnikov svet, to je jedna biosfera za sebe, u kojoj je on naizgled samo jedan od egzemplara, mada bez njega ničega od toga ne bi bilo. To jest, bilo bi, ali ne baš takvog, a i mi to nikada ne bismo videli.
Pogledajte, dakle, tu kod Baljka, kako Žilnik ničim osim osmehom i postojanjem uspostavlja apsolutnu kontrolu nad prepunom seoskom krčmom u Bukovcu, poprištem jednog njegovog davnog filma, upravo onog sa “žurnalskim” naslovom. Znaju li svi oni da imaju posla s velikim rediteljem? I oni koji ne znaju da znaju, zapravo znaju. Pogledajte kako mu iz ruke jedu njegovi davni junaci, od Džonija Rackovića do sremskih đilkoša i salaških vandrokaša, svi srećno oslobođeni treme onih-od-kojih-se-nešto-očekuje i ego tripa onih koji od sebe nešto očekuju; pogledajte kako mu se za jednu posebnu vrstu trajnog životnog dara dirljivo prijateljski zahvaljuje ostarela Pirika Čapko, nekada najlepša, najčarobnija devojčica koja se ikada pojavila na Jugo filmskom platnu, a koju će mnogo decenija kasnije reditelj sresti u krajnje neglamuroznim okolnostima, beše li ono na Najlonu ili na Kvantašu; jer, takve su sudbine većine Žilnikovih junaka: od Najlona do belosvetskih crvenih tepiha – a onda nazad. Jer, Žilnik ne pravi “zvezde”, niti je to on sam. Ili jeste, ali u nekom sasvim drugačijem, humanijem kosmosu.
A Baljak sve to prikazuje s naklonošću poštovaoca i sa akribijom znalca (i sa potresnom niško-logorskom završnicom od koje vam trnu vršci duše), pakujući u brzometnih sat i po mnogo više toga nego što bi “realno” moglo da stane, a da ipak negde izvan filma ostane toliko važnih stvari, da nedotakutim i nespomenutim ostanu neki od meni, Marku ili Janku (kojem Marku, jbt?!) omiljenih filmova Žilnikovih – jer toliko je toga da bi tek možda trostruka minutaža mogla da se izbori sa glavnim tokovima žilnikizma…
Jer, znate, kako da vam kažem, osim što je sve ono o čemu smo ovde govorili, Želimir Žilnik je i veliki reditelj.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!