Nema invazije izbeglica na Evropu

Italijanski pisac, scenarista i prevodilac Edoardo Albinati i njegova saputnica Frančeska d’Aloja, glumica i spisateljica, boravili su u Srbiji da bi za italijanski list “Korijere dela Sera” pisali o onome što se dešava sa izbeglicama i migrantima na ovom delu Balkanske rute. Ipak, njihov rad nije “klasično” novinarski.

“Kada smo bili u Nigeru i pisali o našem iskustvu, to nije bio ‘novinarski glas’, više je bio ‘literarni glas’. Forma u kojoj pišemo i ovog puta je vrsta dnevnika, ono što vidimo i čujemo, to nije klasična novinarska reportaža”, kaže Frančeska d’Aloja u intervjuu za “Vreme”.

“VREME”: Zašto ste izabrali Srbiju da pišete o ovoj temi?

FRANČESKA D’ALOJA, EDOARDO ALBINATI: Uvek kontaktiramo UNHCR (agenciju UN za izbeglice, prim. nov.) kada pokušavamo da nađemo neko mesto koje je interesantno za tako nešto. Pre četiri godine to je bio Niger, zato što je to država kroz koju sve izbeglice i migranti iz zemalja tog regiona prolaze kada idu u Libiju, da bi tamo našli brodove kojima se prebacuju preko Mediterana.

Ovoga puta je takvo interesantno mesto Srbija, mogla je takođe biti i Bosna, da bi se razumelo šta se dešava sada na Balkanskoj ruti. To je bila sugestija kancelarije UNHCR-a u Rimu.

Čini nam se takođe da je ovaj deo Evrope pomalo zaboravljen, naročito posle 2015. godine i velike izbegličke krize. Na primer, i u Italiji i drugde se mnogo priča o onome što se dešava na granici Poljske i Belorusije, zato što je to i političko pitanje.

Možete li da napravite neko poređenje sa situacijom u kojoj se nalaze izbeglice i migranti ovde sa situacijom u Italiji?

Treba razlikovati “ekonomske migrante” i “izbeglice”. Očigledno je da nisu svi ti ljudi napustili svoje zemlje samo zbog rata, ali nije samo rat ili terorizam razlog što neko odlučuje da napusti svoju domovinu. Ljudi imaju pravo da odu i potraže neko drugo mesto za normalan život. U takvim situacijama je takva podela besmislena, ili bi je možda trebalo redefinisati, jer je nemoguće deliti ljude po stepenu očaja.

Najveća razlika između ovog regiona i Italije je to što u Italiju ljudi stižu preko mora. To je potpuno drugačiji pogled na stvar. Čini mi se da je u Italiji pristup tom problemu takav da se gleda samo trenutak kada brod sa izbeglicama napušta obale Libije i započinje putovanje da bi prešao Mediteran. Ali to je samo poslednji, najmanji deo puta koji je počeo mesecima, ponekad godinama ranije.

U Africi smo svedočili o tome da više od 90 odsto ljudi koji se tamo kreću iz zemlje u zemlju ostaje u Africi, da ne idu u Evropu. Apsolutno se ne može govoriti o “invaziji” na Evropu. Takođe, veliko otkriće je bilo da su čak i veoma siromašne zemlje, kao što je Niger, izuzetno velikodušne, primaju milione migranata i izbeglica iz drugih država. Kao što Iran i Pakistan primaju izbeglice iz Avganistana ili Libana i Sirije.

U Italiji imamo desničare koji dižu svoju “zastavu” pričajući o invaziji izbeglica na državu i viču “njih je mnogo”, “uzimaju naše poslove”. To su im glavni argumenti. U Nigeru se vidi da to nije istina, ali u Italiji ljudi to ne znaju. Čak 90 odsto ljudi se kreće iz zemlje u zemlju u samoj Africi. I ako stignu do Italije, većina samo prolazi kroz nju.

Još jedna dosta velika tema u Italiji je odbrana “našeg hrišćanskog identiteta”. Pozivajući se na to, desničari zapravo ruše i uništavaju sve prave hrišćanske i moralne vrednosti. Jedna od desničarskih liderki, Đorđa Meloni, viče na javnom mestu, besna, sa nabreklim žilama na vratu: “Ja sam hrišćanka!!!” Ako je to hrišćanstvo, u redu…

Skoro svi časopisi u Italiji imaju nepromenljivu politiku i na osnovu te pozicije razmatraju teme kao što su izbeglištvo i migracije, tako da i pre čitanja možete da znate koji je njihov stav, u zavisnosti od toga da li su levi ili desni. Nadamo se da će naš pristup biti drugačiji, jer ćemo jednostavno pisati o onome što vidimo.

Na primer, skoro svi ti momci koje smo videli ovde da čekaju na granicama imaju mobilne telefone i mi ćemo pisati o tome, iako je činjenica da svi oni imaju mobilne telefone dokaz za desničare u Italiji da imaju novca, što je predrasuda. Ali nije nas briga za njihove predrasude, pisaćemo o onome što smo videli. Poput momka koga smo sreli koji je upravo bio vraćen četrnaesti, petnaesti put u Srbiju, tukli su ga rumunski policajci i vratili ga. Samo je rekao: “Danas nije prošlo.”

Naš plan je takođe da idemo u Sloveniju, da pričamo sa ljudima koji su uspeli da dođu do Italije i integrisali se u društvo.

Bili ste na granici Srbije i Makedonije, u Preševu, kao i na tromeđi Srbije, Mađarske i Rumunije. Kako vam izgleda trenutna situacija na tim mestima?

foto: edoardo albinati

Očigledno je da situacija na srpsko-makedonskoj granici nije tako teška kao što je bila pre četiri-pet godina. Sve je veoma dobro organizovano i rekli su nam da je funkcionisanje kampova, kakav je onaj u Preševu, rezultat dobrog kompromisa.

Na početku krize, 2015. godine, mnogo lokalaca je pomagalo izbeglicama i migrantima, davalo im smeštaj, hranu, svaku vrstu pomoći. Posle nekog vremena to je postala i neka vrsta privrede, otvaranje kampa je značilo i posao za neke ljude. Ljudi mogu da se nose sa takvom situacijom ako im se omogući da i oni zarade neki novac, da primaju plate.

Ljudi koji rade u Komesarijatu za izbeglice su vrlo motivisani i ponosni na svoj posao. Nema pretvaranja i glume kada pričaju o iskustvima koja su prošli, jaki su, srećni što rade taj težak posao.

Problem je kada se o nečemu priča previše, na primer o kovidu, jer se onaj ko sluša već naslušao priča o tome i možda više ne želi da sluša. Kako onda da učinimo da nas ljudi slušaju, ako su već bezbroj puta čuli slične priče o izbeglicama, migrantima, a da ne kažu: “Ne, dosta mi je tih priča”?

Izazov je naći prave reči i način. A nema pravih reči kojima se može objasniti ono što smo videli na tromeđi Srbije, Mađarske i Rumunije, kuda prolaze ljudi koji pokušavaju da uđu u Evropsku uniju.

Možete pričati o depresiji, besu, očaju kada to vidite, da kažete: “Ja sam u Evropi, ovo ne može biti stvarno”, da se osećate loše zato što znate da ne možete da učinite ništa, a i oni znaju da ne možete da učinite ništa za njih i ljuti su, jer ljudi samo dolaze da ih vide, fotografišu i pišu o njima, a ništa se ne menja.

Glavna stvar koju tamo možete da shvatite jeste da su snaga i upornost koje oni imaju toliko neverovatne samo zato što dolaze iz očaja. Očaj čini da postaju neka vrsta supermena, a očaj potiče od toga što znaju odakle dolaze i od čega beže.

“Problem” nije reč koja opisuje ono sa čim se oni nose, to je nešto veće, ogromno. Teško je i za pisca, kome su reči alat, da nađe prave reči za to.

Gospodine Albinati, bili ste u Avganistanu 2002. godine i radili ste tamo kao volonter za UNHCR. Kakva su vaša iskustva iz tog perioda?

Bio je to trenutak velike nade za Avganistance i velikog pokreta ljudi. Na vrhuncu izbegličke krize 2015. godine po deset, dvanaest hiljada ljudi je svakog dana ulazilo u Srbiju. Godine 2002. je po 10.000 ljudi dnevno dolazilo u Kabul, vraćajući se iz Pakistana, najviše iz Pešavara, i Irana, gde su bili izbeglice. Maksimum je bio 14.000 ljudi za jedan dan samo u Kabulu.

Tamo sam shvatio ono što smo pomenuli, kako ljudi u strašnim uslovima nalaze snagu da sve prevaziđu, snagu koju i ne znaju da poseduju sve dok se ne nađu u takvim okolnostima.

Drugi trenutak je bio lični, saznanje da sam sposoban da radim u tako teškim okolnostima, iako sam pripadnik “buržoazije’” iz bogate zemlje u kojoj je mir.

Deo lekcije sam naučio i radeći 27 godina kao učitelj u zatvoru. To je na neki način slično, naučio sam i tamo da je ljudsko biće jače nego što i samo misli da jeste.

Kako je došlo do toga da radite taj posao?

Ja sam pisac, pripadam srednjoj klasi, mogu da živim život bez mnogo prilika da sretnem ljude koji imaju potpuno drugačije životne priče od moje, ljude iz nekih drugih svetova. U zatvoru su ljudi svih životnih doba, pripadnici svih religija, sa svim mogućim iskustvima, iz zemalja širom sveta, i raditi u zatvoru je jedini način da dođete u dodir sa nečim što je tako daleko od vas. A ja volim da dolazim u dodir sa nečim što je daleko od mene.

Kao pisac, pokušavam da pišem o tim razlikama, da objasnim, dam primer koji je daleko od naših ličnih iskustava. U italijanskom jeziku postoji izraz interposta perzona. To je osoba koja zna nešto ne iz svog, vlastitog iskustva, već preko iskustva nekog drugog. Kao glumac koji u pozorištu ili na filmu igra nekog drugog.