Zapravo, nije uopšte trebalo da gledam ovo, niti je to nešto što bih inače gledao. A ponuda friških serija je ovih dana primamljiva i za nas koji nipošto ne volimo sve što vole mladi, recimo, tu je serija rađena po Bergmanu, tu je onaj domaći Kljun, pa još sniman u Subotici…
Da stvar bude gora, čitam da je ovo „najgledanija Netfliksova serija svih vremena“, ili bar onog vremena kad je premijerno prikazivana (septembar), a takve mega-giga stvari me nagonski odbijaju, to mi je nešto kao stadionski rokenrol: nikada nisam odgledao ni sekundu Igre prestola, niti pročitao makar i redak Da Vinčijevog koda. Pa čak ni Koda amidže Idriza…
A onda se nešto desilo, i ipak sam popustio. Verovatno sam negde pročitao nešto što me je zainteresovalo, možda je to bila neka daleka poveznica s filmom Parazit, ili cela ta distopijska postavka (a bez nabudženih fantasy momenata), kako god, Igri lignje sam „dao šansu“. A šansa je sve što joj je bilo potrebno…
Baš kao i njenim protagonistima, uostalom. Mesto radnje je Južna Koreja, a to ni na koji način nije ni slučajno, ni beznačajno. Kao što je mračna, hladna, zasužnjena i gladna Severna Koreja idealno-tipsko mesto za sažimanje svih duboko, fundamentalno pogrešnih i verovatno nepopravljivih stvari u vezi s tzv. socijalizmom, tako je i „darvinistička“ Južna Koreja idealno-tipsko mesto za opserviranje inherentnih užasa podivljalog, nekontrolisanog kapitalizma, tako udaljeno od „skandinavskih“ socijaldemokratskih razvodnjavanja, od „države blagostanja“ (koja je, uostalom, i na solidnijim mestima već sve samo ne izdahnula) i sličnog, te za levo-humanističko lamentiranje nad svim tim, kao jedan od osnovnih sadržinskih tokova viših spratova industrije zabave u „prvom“ svetu. Umetnički produktivno lamentiranje, po mogućnosti, kako to već odavno jeste u jednom, a bitnom odeljku savremene južnokorejske filmske i, evo, serijske produkcije.
Igra lignje bi se mogla nazvati brutalnim, snuff rijalitijem doteranim do, i preko, krajnjih konsekvenci. Igrači su mahom oni „koji više nemaju šta da izgube“ (osim svojih okova, dodao bi Klasik Marksizma, a najteži okovi savremenog ropstva su dugovi), a mogu, u teoriji, mnogo da dobiju: gomilu para koja bi – kako to sirotinja uvek i svugde voli da zamišlja – „rešila sve njihove probleme“. Pitanje je samo jedno: koliko daleko su spremni da idu u toj igri, u tom riziku, sve bolje shvatajući koliko su mali njihovi izgledi? Koliko daleko mogu da idu u ugrožavanju sopstvenog života, i koliko daleko mogu da idu u „nužnom“ žrtvovanju života drugih (čak i bližnjih, rođenog supružnika, roditelja…) jer je postavka surovo jednostavna: dok god ima živih oko tebe, nisi Dobitnik. Ali, dok god si (po bilo koju cenu) živ, mogao bi to da budeš.
„Takmičari“, njih 456, nisu nikakvi anđelčići i nedužne žrtve zlog sistema, nego pretežno ljudi koji su, svojim raznovrsnim ljudskim nesavršenostima, porocima, greškama, bitno doprineli nezavidnoj situaciji u kojoj su se našli, položaju toliko bezizlaznom da ih je ne samo uveo u Igru lignje, nego ih je i ostavio u njenom sasvim dobrovoljnom zatočeništvu čak i kad su shvatili da ovde igre (za njih; sa privilegovanim posmatračima koji sve to plaćaju je sasvim drugačije!) zapravo nema jer je ulog totalan i fatalan, nepovratan: glava im je u lavljoj čeljusti, a lav je pravi, i nije dresiran. A i gladan je, jbg.
Drugim rečima, svet Igre lignje nije nikakav konc-logor, jer se u takve dospeva tuđom voljom i po nekim sumanutim kriterijumima (rasnim, ideološkim…) nad kojima logoraš nema nikakvu kontrolu, nego je više nalik na metonimiju kazino-kapitalizma u kojem ovisnici o Igri iznova gube sve maštajući o tome kako će jednom ipak dobiti sve; avaj, iz nekog čudnog razloga, dobitnik je uvek neko drugi. Dobro, ne baš uvek, ali to ne smem da otkrijem onima koji nisu gledali. Niko ih, dakle, ne sprečava silom da iz igre jednostavno izađu (čak se i glasa o tome, što je jedan od najbriljantnijih momenata serije!), ali šta je njena prava alternativa u „stvarnom“ životu? Nastavak tavorenja dok ti kontrola nad vlastitim životom curi kroz prste, a svi snovi i ambicije se gase kao ulične lampe pod pucnjima u pijanoj noći? I sam finalni obrt prve sezone (više je nego jasno da će nastavka biti, a i kako da ga ne bude kad je tako zlatonosan?) odlično podvlači da li utešnu, ili naprotiv dešperatnu spoznaju da je igra suštinski nezavršiva.
Serija je pri tome, ne može se dovoljno naglasiti, vizuelno uzbudljiva i raskošna, ali na baš nimalo „detinjast“ način, onaj koji je umetnički sahranio dobar deo savremene mejnstrim bioskopske produkcije. Nasilje je sveprisutno, šokantno i brutalno, sasvim rasterećeno evroameričkih kerefeka političke korektnosti, i istovremeno u toj svojoj radikalnosti nekako sasvim… virtuelno. Ali su ljudske sudbine one koje vrlo brzo počnu da nas se tiču, i to ne prestane do kraja. Jer Igra lignje nije video igrica za nešto veće ekrane, nego ozbiljan izdanak vrhunske dramaturgije. Pri tome i vrhunski odigran, naravno, uz sve specifičnosti dalekoistočnog pristupa glumačkoj ekspresiji.
Naposletku, nije li najubojitija ironija cele globalne pomame za Igrom lignje ta da je od ovog takoreći „antikapitalističkog pamfleta“ Netfliks inkasirao… koliko ono tačno beše stotina miliona dolara? I napravio celu squid game industriju, sa svim mogućim džidža-bidžama i memorabilijama. Od čega je – nastupajući u istorijski već klasičnoj ulozi najamnog radnika, pa makar i iz kreativne elite najamnog sloja – tvorac (serije, ne Netfliksa) Hwang Dong-hyuk video samo mrvice; mada su to, po zakonu velikih brojeva, pozamašne mrvice… To je taj nesnosni paradoks represivne tolerancije liberalnog kapitalizma, a koji je izluđivao još Adorna, ali nije (ni Adorno, ni naslednici) još smislio ništa uverljivo i efikasno protiv njega.
Tako da smo, okreni-obrni, svi na ovaj ili onaj način u toj mašini u kojoj se sistem veselo hrani i goji na našim „antisistemskim pobunama“, svi od globalno slavnih, kontrolisano razbarušenih art hipstera (koji će nam možda jednom doći u goste u BG na Biteeef ili u ZG na Subverziiiiv…) sa svojim majicama na kojima je lik demodirano dlakavog i premuževnog Čegevare zamenjen prijatno metroseksualnom facom Džulijana Asanža, preko „radikalnih“ francuskih teoretičara (maoista-izletnika u tuđim gloginjama i s tuđim palamarom) koji grickaju kroasane čekajući penziju u masno plaćenoj zavetrini nagorelog tornja Notr Dama, pa sve do vas i do mene. Kome je ova spoznaja preteška, neka se kloni Igre lignje. Neka radije gleda, šta znam, Naslednike. Ups, ne, šalio sam se…
