Ko, šta, kada, gde, zašto… i ko od toga ima koristi?

Nijedno od ovih pitanja ključnih i za običan tekst u novinama, a kamoli za „državni udar“ ili neku sličnu aferu, nije dobilo odgovor na famoznoj sednici Saveta za nacionalnu bezbednost održanoj u subotu, najavljivanoj danima kao događaj na kome će građani čuti i videti čuda neviđena. Umesto toga, usledio je uobičajeni galimatijas opštih mesta, garniran fotografijama koje potvrđuju epohalno otkriće srpskih vlasti, da je mafija surova kada likvidira.

Čulo se ponovo da su (najmanje) 1572 puta predsednik i članovi njegove porodice bili prisluškivani, ali bez ikakve informacije ko ih je i zašto prisluškivao. I bez odgovora na još jedno logično pitanje – ako je tako bilo, i ako je trajalo više godina, kao što se tvrdi, šta su uopšte radile službe koje su brinu o predsednikovoj bezbednosti? Umesto toga, čulo se od ministra policije Aleksandra Vulina da su „pripadnici MUP-a po pitanju prisluškivanja predsednika stavljeni na poligraf i svi su pali“ (???).

I na konferenciji za štampu posle sednice repertoar je bio uobičajen, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da ima da poruči, baš kao bezbroj puta ranije, „svima koji misle da ubijanjem i prodajom droge mogu da dobiju važno mesto u društvu da su gotovi“, itd, i tome slično. Od opštih mesta, čulo se i da je „suština sve ove hajke koja je vođena i protiv mog deteta, ne samo što je moje dete, već zato što je trebalo mene skloniti sa vlasti da bi vladali tajkuni“, jer „znaju, Vučić je osetljiv na sina, na brata, pa će biti psihički poremećen, a onda na ulicu pa zauzimaj“.

Razrada pomenute teze se nastavila od strane drugih važnih državnih službenika, poput predsednice vlade Ane Brnabić u emisiji Hit Tvit na televiziji Pink u nedelju. Ona je, između ostalog, rekla da „postoji grupa ljudi koji su umreženi i politički i medijski i od stranih faktora“, i da joj se čini da „ništa nije slučajnost i sve je imalo jedan cilj – svrgnuti Vučića sa vlasti bez izbora. Da li da se fizički ukloni ili da izludi od napada na porodicu“. I još da je „prisluškivanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića pokušaj državnog udara“.

Pored prikazivanja „ekskluzivnih snimaka u vezi sa klanom Veljka Belivuka i Marka Miljkovića“ u toj emisiji, prikazani su još ekskluzivniji, „nikad viđeni“ snimci privođenja starleta Tijane Ajfon i Mimi Oro. One su privedene „U MINIĆU I BEZ BRUSA!“, kako napisa „Informer“, što je, valjda, ključna informacija koja će konačno razjasniti „ko, šta, kada, gde, zašto…“ u događajima koji tresu državu.

Dok se to ne desi, državni tabloidi provlače kroz toplog zeca ovoga i onoga, no nikakvih konkretnih rezultata, imena, zvaničnih optužbi, hapšenja nema za teška dela o kojima pričaju najviši državni funkcioneri.

Ima, doduše, nelagodnosti zato što predsednik države tvrdi, a predsednica vlade potvrđuje, da bi vlast mogla da se promeni na ulici zato što je predsednik osetljiv na porodicu – pa kakva je ta država kada nešto takvo može da je toliko destabilizuje? I kakva je država u kojoj ministar policije, pričajući o zločinima Belivukove bande, kaže da nije mogao da poveruje sa kakvim „monstrumima imaju posla“, i da je on zamišljao da to postoji samo u serijama i dalekim zemljama. Nije što tako važnu funkciju obavlja čovek koji se u javnosti izražava na nivou nižih razreda osnovne škole, nego što mu je i elementarno znanje o kriminalu, sudeći po njegovim rečima, na tom nivou.

Kako bilo, po ko zna koji put je sočna priča bačena u javnost, ima svega, mafije, ubistava, droge, starleta, fudbala, korumpiranih policajaca i političara, no opet je sve nekako nedefinisano, „istraga će pokazati, građani će saznati“ itd, tabloidi pale, optužuju i presuđuju, a javnost čita između redova i nagađa – dal’ je Nebojša ili Kokeza, kad će i da li će, ko će još i kako će?

Mada, ima i razlika u odnosu na ranije slične slučajeve. Na stranu uobičajeni dramski momenti i prozivanje „neprijateljskih“ medija, tajkuna, „stranih centara moći“ itd, kod vlasti se vidi neka neuobičajena nervoza, što je logična posledica činjenice da se vladajuća partija, po prvi put za devet godina, zaista razračunava u sopstvenim redovima, a to nikada nije prijatno. Ranije, u sličnim situacijama, u pitanju je uvek bila reakcija na neki „spoljašnji“ pritisak.

I da, usred ovih velikih kriminalnih afera ni reči nema od strane vlasti o Jovanjici, može biti zato što je u tom slučaju sve jasno.