Monolog između vlasti i opozicije

U jutarnjem programu TV Pink-a u sredu su novinarka Gordana Uzelac, politički analitičar Dejan Vuk Stanković i marketinški stručnjak Nebojša Krstić razgovarali o moralu, kolegijalnoj solidarnosti, različitim aršinima „onih drugih“, pravu novinara da postavljaju pitanja i tome slično. Ton je bio za oktavu niži od tona u nastupima D. J. Vučićevića na istom mestu na bilo koju temu, rečnik odmereniji, ali zaključak isti: „oni drugi“ drame kada njima neko preti, a kada se preti „nama“, recimo novinarki Pinka Gordani Uzelac, onda ćute i prave se ludi. Povod su bile najsvežije pretnje Gordani Uzelaz na društvenim mrežama.

Razgovarlo se i o tome na osnovu čega „oni“ – novinari tih „samozvanih nezavisnih“ medija – sebi uzimaju za pravo da novinare/novinarke Pinka, Informara i sličnih javnih glasila, proglašavaju ne-novinarima, samo zato što odbijaju da „dehumanizuju“ Aleksandra Vučića i njegovu porodicu. Zaključilo se da na to nemaju pravo, jer da je, na primrer, Gordana Uzelac vrsna novinarka.

Na to samo jedna opaska: Onog trenutka kada novinaru urednik ili bilo ko drugi određuje šta sme, a šta ne sme da pita, o čemu sme, a o čemu ne sme da piše, koga sme, a koga ne sme da kritikuje, tu prestaje novinarstvo i počinje politički ili interseni marketing, korupcija morala. Onda novinari nisu novinari, već se pretvaraju u marketinškog stručnjaka Krleta.

Sve u svemu, bio je to insert jednog uobičajnog jutra na Pink-u, u kome su gosti isticili dobro onih koji idu uz ovu vlast, i zlo onih loših koji „dehumanizuju Aleksandra Vučiča i njegovu porodicu“.

Bilo je to nekih pola sata od 24 časa programa koji se emituje sedam puta sedmično na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i koji, po ko zna koji put, dokazuju da u srpskom društvu nema nikakvog dijaloga, da oni uz vlast, i oni mimo ili protiv vlasti vode monolog. Čak i kada se nalaze u isto vreme u istom studiju. Ili za istim stolom.

A ako ne postoji društveni dijalog, ne može postojati ni politički. I obrnuto: Ako se ne uspostavi politički dijalog između vlasti i opozicije, neće doći do društvenog dijaloga, brazda između „nas“ i „njih“, ma ko mi i oni bili, postajaće svakim danom sve dublja i šira.

A ako nema dijaloga, šta je činiti onima, koji smatraju da je ova vlast, koja konroliše i one državne institucije kojima Ustav Republike Srbije garantuje nezavisnost, maligna po svakom pitanju?

„Dijalog između vlasti i opozicije“ narednih meseci će se uglavnom dovoditi u vezu sa pregovorima jedne i druge strane o izbornim uslovima za vanredne parlamentarne, beogradske i predsedničke izbore koji bi trebalo da se održe do proleća 2022. A to je, ako se želi bilo šta promeniti, takoreći, sutra.

S obzirom da će u toj razmeni izgovorenih rečenica posredovati predstavnici Evropske unije, i jedna i druga strana će učestvovati u iventu, makar bi svim opozicionim partijama, zarad njihovog evropskog kredibiliteta, trebalo da bude jasno da bi njihovi predstavnici trebalo da se pojave – čak i ako ne treba očekivati ništa više od dosadašnjeg monologa između vlasti i opozicije, kako političkih partija, tako i novinara ili komšija.

Ne treba očekivati da će vlast, koja tvrdi da je Srbija zemlja svekolikog pluralizma, slobodnih medija i još slobodnijih izbora, da promeni bilo šta što bi moglo da utiče na rejting Vučića i SNS-a pred super-izbore 2022.

Što znači da će izborni uslovi suštinski biti isti kao na ovogodišnjim parlamentarnim i lokalnim izborima koje je većina opozicionih partija u potpunosti ili delimično bojkotovala. I šta onda? Ponovo bojkot? Ili nešto drugo? Šta?

Ako neko misli da je prerano postavljiti ova pitanja – nije. Već je gotovo prekasno.