Hajka na Đilasa

Sećate se onih scena iz raznoraznih filmova kada britanski plemići i prigodna gospoda idu u lov? Puste pse sa povoca da pojure patke, fazane, zečeve ili lisice, isteraju ih na čistinu i onda zapucaju iz sačmara. Takav tip lova spada u domen sporta i rekreacije, gospoda se na svežem vazduhu nadmeću u svom umeću pucanja i jahanja, lovina je sama po sebi nebitna.

Asocijaciju na ovaj vid grupnog lova imao sam posmatrajući na Pinku drugu fazu medijske hajke na Dragana Đilasa. Prvo su se novo/staropečeni poslanici nadmetali u parafraziranju stare pesmice o „tajkunu Đilasu“ i njegovih 619 miliona koji će se, ako Srbi ne budu bili dobri, vratiti iz svoje pećine da im otme penzije i najveće plate u istoriji. Onda su zabučali marketinški stručnjak Krle i D. J. Vučićević, da bi A. Vučić i A. Brnabić verbalnim strelama gađali u meso. Kao da se svi đuture sportski nadmeću u hajci na Đilasa, doduše ne na svežem vazduhu, već u ustajalom vonju osmogodišnje es-en-esovske vladavine.

Deo srpske populacije koji u širokom luku zaobilazi Pink ili „Informer“ rekao bi da u svemu tome nema ničeg novog. Ali ima. Hajka na Đilasa je ušla u drugu fazu, drugo poluvreme ili treću četvrtinu, već prema tome ko koji sport preferira. Opsednutost Vučića Đilasom poprimila je pihosomatske oblike. Jedno pola sata u jutranjem, jedno pola sata u večernjem programu Pinka, nešto malo između rijalitija sa Sarapom i „Zadruge“, sada se trubi o silnim nekretninama tajkunovog mlađeg brata Gojka. Pinkov reporter ide od kuće do kuće, zvoni na interfon na kome piše Đilas i zgražava se nad kvadratnim metrima koje su braća pokrala od Srba; neki stariji sugrađani na ulici se izražavaju o đilasovskom lopovluku; Pinkovi voditelji i voditeljke ponavljaju „Đilas lopov, Đilas lopov, Đilas lopov…“.

Hajka na Đilasa je počela kada se priča o zlom tajkunu Miškoviću izlizila i postala dosadna, jer se on branio ćutanjem u javnosti, pa je SNS-u zatrebao novi Državni neprijatelj br. 1. Đilas se ispostavio kao žilavija, pa stoga zabavnija lovina, jer nije hteo da ućuti. U međuvremenu je postalo pitanje sportske časti es-en-esovskih lovaca da ga ućutkaju i oteraju u grmlje. Hajka je postala intenzivnija. I opasnija. Na glave članova porodice Đilas svakodnevno se navlači gnev sve siromašnijeg naroda za čije pripadnike nema više slobodnih mesta u kovid i regularnim bolnicama. Neko bi mogao stvarno da pukne i zapuca.

Nije to cilj A. Vučića. U Srbiji je sve rijaliti, fejk slika opore stvarnosti. Tako cilj hajke na Đilasa nije da se istera na čistac i upuca, to jest izvede pred sud i osudi. Hajka se vodi hajke radi. Kao zabava za narod i pokazna vežba svima onima koji razmišljaju o tome da se uključe u politiku protiv izazivača opšte nenormalnosti.

Nije bitno ko šta misli o Draganu Đilasu. Suština je da zloupotrebljena državna sila do te mere sistematski lomi jednog građanina da je to postalo bizarno, i da će, ako ga, ili kada ga na ovaj ili onaj način bude slomila, biti usmerena na nekog drugog. Uvek ista hajka hajke radi kad-tad gledaocima i čitaocima kojima je namenjena postane dosadna. U jednom trenutku će lovci početi da pucaju, jer to verna publika od njih očekuje. Učiniće se što je potrebno, samo da ne promeni kanal.