Premijerkina čestitka „Vremenu“

Na današnji dan pre 30 godina izašao je prvi broj „Vremena“. Čitaoce smo počastili izdanjem na većem broju strana. Žurke biti neće zbog pandemije. Nema veze, proći će i to, slavićemo, ima dana.

Bilo je za ovih 30 godina mnogo tih svečanih žurki i prijema koje smo pravili. Prvi koji sam ja „zakačila“ bio je za 15. godišnjicu „Vremena“. Uvek su nam gosti bili, što se kaže, ljudi „sa najvišeg mesta“. Nekako je bilo normalno i prirodno i da zovemo i da nam se odazovu predsednik, premijer, ministri, jednom nam je bio čak i prestolonaslednik. Ako je neko bio sprečen, poslao bi čestitku.

Premijerka Ana Brnabić dvaput nam je ove nedelje poslala čestitku. Jednom predstavljajući sastav nove vlade, drugi put gostujući na Pinku. Premijerka nam je, zapravo, poslala lepe želje i pozdrave, pre nego čestitku. Oba nas je puta pomenula u kontekstu obračuna sa mafijom i ugrožavanja bezbednosti predsednika Vučića i njegove porodice. Ne samo nas, nabrojala je ona još nezavisnih medija, ali pomenula nas je imenom.

Hajde da nazovemo stvari pravim imenom. Premijerka Ana Brnabić poslala nam je pretnju. Poručila nam je da nas smatra delom mafijaškog miljea koji učestvuje u ugrožavanju bezbednosti predsednika i njegove porodice.

Draga gospođo Brnabić, mi postojimo, zaključno sa današnjim danom, tačno 30 godina. I nema sumnje da ćemo nastaviti da postojimo, uprkos i u inat vama. Ne vama lično, nego politici, da ne kažem demagogiji koju zastupate. Uprkos svim pokušajima da nas se ućutka, zastraši ili ukine. Opstaćemo, jer svih ovih 30 godina „Vreme“ živi i radi pod pritiscima i pokušajima da nas se zastraši. Preživeli smo gore, preživećemo i vas.

Tajna našeg opstanka nije nedokučiva: opstajemo jer 30 godina pišemo ono što mislimo, vodeći računa da posle napisanog i dalje možemo da se pogledamo u ogledalo i da se ne postidimo. Živi smo jer imamo obraz i kičmu, jer naše reči imaju značenje i sadržaj. Postojimo jer nas nije lako potkupiti, pošto nas nemaštine, bolesti i gubitka nije strah. Sve smo to prošli i prolazimo i dalje. Čak i da nekim čudom nestanemo, poštovana premijerko, iza nas će ostati trag, neko će baštiniti uspomenu na nas. Mi smo već važan deo istorije ovog društva.

Možete li vi to isto da kažete za sebe?