Zašto tek sad

Ima tri dobre vesti, i jedna koja je predstavljena kao dobra.

Od pre nekoliko dana, Beograd ima dve nove knjižare: „Geopoetika“ je otvorila svoju prvu knjižaru a „Kreativni centar“ drugu, što zbog decenijskog zatvaranja knjižara i zbog ovog vremena u kome nas je država lišila kulture pod izgovorom da nas tako štiti od epidemije, daje nadu da nije sve gotovo. Treća dobra vest je da će Bitefa, istina samo trodnevnog, ipak biti iako su gradske vlasti htele da ga odlože za iduću godinu, iako korona i dalje hara svetom i iako je Ministarstvo kulture odlučilo da mu ove godine bukvalno prepolovi budžet, i to pre svega zahvaljujući Ivanu Medenici, njegovom timu i umetnicima kojima je Bitef važan iako nisu iz Srbije.

Takođe pre nekoliko dana, javljeno je da će od ovog septembra moći da se ide u pozorište. I to je ta vest koju bi, kako vlast očekuje, pozorišna i ostala kulturna javnost trebalo da smatra dobrom vešću. Jer moglo je i da je ne bude.

Krizni štab za suzbijanje kovida 19 razmotriće na nekoj od narednih sednica mogućnosti za oživljavanje kulture u uslovima pandemije, najavio je 14. avgusta epidemiolog Branislav Tiodorović. Dodao je da „i poslenicima u kulturi i umetnosti treba dati šansu da daju doprinos očuvanju duha i fizičkog zdravlja“. Dva dana pre ove najave, Sekretarijat za kulturu grada Beograda poslao je pozorištima preporuke i mere za nastavak rada, kako su javile agencije – sa ciljem da se omogući da teatri u Srbiji od jeseni nastave s radom. Pismo iste sadržine prosleđeno je i premijerki Ani Brnabić, zato što njena vlada priprema pravilnik o radu festivala, pozorišta i bioskopa u uslovima pandemije korona virusa.

Zašto tek sad? Pozorišta, bioskopi i koncertne dvorane ne rade već pet meseci iako je vanredno stanje ukinuto početkom maja. U Hrvatskoj i u Nemačkoj već duže vreme rade pozorišta tako što publika sedi na svakoj trećoj stolici i u svakom neparnom redu. Šta čeka Srbija? Neko bolje rešenje? U pomenutim preporukama Gradskog sekretarijata pozorištima nema ničeg što svako od nas s opštim znanjem o koroni ne bi mogao da smisli, a pogotovo što nije moglo da se smisli već sutradan nakon ukidanja vanrednog stanja. Na primer: obavezno je korišćenje maski u sali, osim kod glumaca za vreme igranja predstave, preporuka je da se sve predstave igraju u velikim salama uz ograničenje broja posetilaca tako da se poštuje kriterijum od 4 kvadrata po gledaocu, da se meri telesna temperatura i gledaocima i izvođačima i zaposlenima, i slično.

Zašto Vlada nije počela da priprema pomenuti pravilnik odmah nakon ukidanja vanrednog stanja? Čekala je da prođu korona i izbori? Zašto svi drugi rade samo su pozorišta i bioskopi zatvoreni? Probala sam da nađem, ali nisam uspela: da li je Krizni štab ikad obrazložio zašto utakmice, bazeni, kafići, splavovi, Palmin i ostali vašari nisu štetni po zdravlje ljudi, a pozorišta i bioskopi jesu. Da li navijači nose maske i poštuju fizičku distancu? Šta je ono bilo u Jagodini? Krkljanac? Da li to znači da na utakmice/splavove/vašare idu neki drugi ljudi od onih koji idu u pozorišta? Da li možda ovi iz prve grupe nisu prenosioci bolesti, a ovi iz druge grupe jesu? Sigurna sam da za ovu diskriminaciju postoji neko naučno objašnjenje i opravdanje i da će nam ih Krizni štab, ili već neko ko je upućeniji, kad-tad otkriti. Ali o tom potom.

Pozorišta su, dakle, konačno dobila odobrenje da nastave svoj život. Od njih se očekuje da zbog toga budu zadovoljna, da prevaziđu osećaj „kafićima je dozvoljeno, a nama nije“, da ne obraćaju pažnju na nenadoknadivi gubitak kontinuiteta, materijalni gubitak, i da nastave kao da ničeg diskriminatorskog nije bilo. Jer, da se ne lažemo: mogla su još da čekaju.