Strah od političke budućnosti

„Promenilo se sve u našim životima. Politika bi bila besmislena ukoliko bi ignorisala nešto tako, prosto je nemoguće. Nemoguće je uporediti ovo sada vreme i vreme u kome smo planirali budućnost, svako svoju, pa i političku“, rekao je lider LDP-a Čedomir Jovanović gostujući u „Novom danu“ na televiziji N1.

Ova Jovanovićeva izjava je precizna definicija sadašnjeg trenutka, i ovde i bilo gde u svetu. Ali, politika u Srbiji pomenuto nemoguće čini mogućim, u svom besmislu ignoriše sve što se desilo i nastavlja istim putem. I mnogo pre pandemije korona virusa, politička stvarnost u ovom društvu klizila je ka patologiji. Tokom epidemije se nije u tome zaustavila, a sada kao da ulazi u furioznu trku kojoj je cilj da pređe u malignu fazu.

Ta patologija ima bezbroj pojavnih oblika, koji se umnožavaju na dnevnoj bazi i šire se brže od korona virusa. Na primer, kako razumeti hiljade pristalica SNS-a i par stotina pristalica opozicije koji se pljuju, guraju, tuku, dahću jedni drugima u lice ispred Skupštine, samo nekoliko dana pošto su izašli iz vanrednog stanja tokom koga su plašeni masovnim grobnicama ako samo napuste kuću? I da sve to rade zbog bizarnih performansa koje opozicija, ali mnogo više vlast, izvodi ispred Skupštine? Zagrižene muslimane, Jevreje, hrišćane i ine koji su od početka zaraze opsedali svoja svetilišta, gurajući se sa policijom i ne hajući za virus, još je nekako i moguće razumeti – postupci su im iracionalni, ali oni bar u nešto veruju. Šta i ko pomenute demonstrante pokreće i gura u ovakve i slične stvari? Vera u bilo šta, sigurno ne, ali kakva je politika koja to čini?

Da, delom opoziciona, ali krivica za ovakvo stanje je raspoređena između opozicije i vlasti srazmerno moći i uticaju koje u ovoj državi imaju opozicija i vlast. Mnogo bi se šta loše imalo reći o toj opoziciji, koja i dalje ide samoubilačkim putem sa već osam godina istim rezultatom, i deluje kao da joj nije potreban podsticaj Vučića i njegovih spin doktora da bi se svađala, delila i sama sebe uništavala. Reklo bi se da ni kada bi im Vučić i njegovi prepustili sve medije do izbora 21. juna, ne bi mogli da objasne svojim simpatizerima ko je prava, a ko lažna opozicija, šta u stvari hoće i kako misle da to ostvare. Uključujući tu i samog Čedomira Jovanovića, koji hrli na izbore iz pragmatičnih razloga, a u „Novom danu“ je, između ostalog, pomenuo da je razgovarao sa Aleksandrom Vučićem nakon incidenta ispred parlamenta, kao i da je „policija trebalo odmah da podnese krivičnu prijavu, trebalo je odmah tužilaštvo da reaguje, a ne da svi u zemlji imamo utisak da tužilaštvo reaguje samo onda kada neko na njega izvrši pritisak“. Rekao je to Vučiću, koji pomenuti utisak stvara i koristi kao jedan od metoda svoje vladavine?

Tačno je da ono što opozicija radi slabi državu, a najviše zato što nema ni viziju ni taktiku i što društvo bez suvisle i jake opozicije slabi i truli iznutra. Ali, u rukama vlasti su i nož i pogača, a ono što vlast radi državu temeljno razara. Agresija, huškanje na mržnju i podele uništavaju svako društvo i u „normalnim“ okolnostima, a naročito kada, kao u ovim vanrednim, ta agresija i mržnja postanu isključivo same sebi cilj.

Čemu sumanuto pojačavanje pritiska vlasti na baš svaki, i najmanji znak neslaganja, kada iole realno sagledavanje političke scene, i sa „opozicione“ tačke gledišta, pokazuje da bi Vučić i njegovi pobedili na izborima sve i da se uopšte ne oglase do 21. juna? Možda zbog straha, ali straha od čega? Odgovor može da leži samo u sferi iracionalnog, koje sve više preovladava kod vlasti, nesposobne da shvati šta se sve promenilo ovde i u svetu u poslednja dva i po meseca, i zato nastavlja da gura na isti način i u istom pravcu kao pre vanrednog stanja.

Samo, rezultat ne može biti isti kao pre, makar na izborima uzeli sva mesta u Skupštini i uvećali ionako neograničenu moć. Ne može, zato što prošlog četvrtka, posle skoro dvomesečnog karantina, ljudi nisu izašli u isto društveno okruženje kakvo je bilo pre zaključavanja 17. marta, a i tadašnje je bilo bolesno. Uz dodatno pumpanje podela i mržnje među ljude već sluđene epidemijom, neizvesnošću i strahom, buduće okruženje može da bude samo bolesnije, a u takvim okolnostima ne može da bude dobro ni onima na vrhu, koliko god bila velika moć koju imaju u rukama.

U Srbiji se strah od besmislenih i nepredvidivih sukoba može skoro opipati u atmosferi, generisan prvenstveno od strane vlasti. U takvom strahu niko ne može da planira ni ličnu, ni budućnost društva. O političkoj budućnosti da ne govorimo.