Glavni dispečer zemlje Srbije

I stvarno, kad pogledaš, nema razloga da čovek koji je u svemu glavni u Srbiji i koji resursima ove zemlje upravlja kao da su mu dedovina (ne tako pažljivo, nego tako slobodno), ne bi bio i glavni dispečer javnog gradskog saobraćaja. Dovoljno je da mu se prohte tako nešto, i ne postoji instanca koja bi ga u tome sprečila.

Ako mislite da je ovo dovoljno strašno, u pravu ste. Ali, ima i gore: da nije bilo njegove bizarne samovolje, na snazi bismo imali – naročito u Beogradu – ultrabizarni sistem prevoza kakav kao da je stvoren s namerom da ne funkcioniše, a čak i kad bi nekim čudom proradio, radio bi uzalud i gotovo ni za koga. A naši bi gradovi više ličili na radne logore – unutar kojih se jedino prevoze tužni likovi ausvajsiranih nesrećnika kojima je Komanda naložila da rade na poslovima za koje Komanda proceni da su dovoljno važni – nego na slobodna mesta za slobodne ljude.

Šta se, dakle, dogodilo? Prvo je „struka“ – ne saobraćajna nego epidemiološka – osmislila takva pravila za javni prevoz koja mogu izgledati logično i konsekventno jedino sasvim odmetnutom kabinetsko-laboratorijskom umu, ali bi zato i mogla da postoje jedino u kabinetsko-laboratorijskim uslovima, dok bi ih stvarnost naših (ili bilo čijih) gradova i ulica razbucala u paramparčad u roku ne od nekoliko nedelja ili dana, nego sati. I svi smo bili pompezno upozoreni da nam je to što nam je, i to sve dok Nadležni, na čelu sa Strukom, ne kažu da je drugačije, a to neće biti uskoro, neka u tom pogledu ostavimo svaku nadu.

A onda je predsednik države na sveopšte iznenađenje uputio „molbu“, ne gradonačelnicima ili direktorima javnog prevoza, ne čak ni Potpukovniku i njegovima, nego premijerki, da se – ovo sad prepričavam i svodim na suštinu – prestanu zajebavati s nesprovodivim fantazijama i da puste ljude da se voze za svojim poslovima i svrhama, naravno na svoju odgovornost (i do sada su živeli na svoju odgovornost, pa im ništa nije falilo). Jer ni jedan iole ozbiljan grad ne može da funkcioniše bez javnog gradskog prevoza za koji – baš zato što je javni – može da važi samo jedno razumno ograničenje: moraš da kupiš voznu kartu, ovako ili onako. Sve drugo je koješta. Sve drugo može da se rodi jedino u glavama koje po svoj prilici dvadeset ili trideset godina nisu ušle u autobus ili tramvaj.

I sve se naprasno promenilo, kao čarobnim štapićem, sve su stroge naredbe najednom postale „preporuke“, a javni prevoz je izbavljen, tj. vraćen iz ruku onih koji su uistinu stručnjaci za epidemije, ali su vaistinu nadobudni i štetni diletanti za javni prevoz. I sve je to učinjeno lako i začas, samo zato što je takva bila Volja Njegova. A Volja Njegova je jedini važeći vozni red zemlje Srbije.

Tako je uzurpatorski vlasnik svega u Srbiji svojom parabožanskom intervencijom – za čije „prave“ motive možemo a i ne moramo da marimo – sprečio jednu gigantsku farsu u najavi. Dovde sve dobro, ali: ako je mogao to da učini, isto je tako mogao to i da ne učini, a mi, podanici, bili bismo pred time podjednako nemoćni. Kao u onom prastarom (anti)sovjetskom vicu: „Vidite kako je drug Lenjin dobar, mazi decu po glavi, a mogao bi sve da ih pobije“…

Tako je to tamo gde nema demokratije nego samo njenih ispražnjenih rituala, gde nema institucija nego samo njihovog oglodanog i sažvakanog kostura, gde su Ustav i zakoni – bili oni po sebi „dobri“ ili ne – samo zabavno i neobavezno štivo za pravu i stvarnu Moć: tamo smo svi taoci jedne ili više različitih samovolja, pasivni gledaoci povremenih derbija između njih, nemoćni da utičemo na njihov ishod, ali zato obavezni da prihvatimo i da živimo njihove posledice.